Drugi svetski rat, Aušvic i Holokaust: „Mi za njih nismo bili ljudi - mi smo za njih bili gamad“

Eva Čavčić i sada pamti dan kada je vozom stigla u ozloglašeni koncentracioni logor Dahau u Nemačkoj. Bilo je to novembra 1944, kada su, posle nemačke okupacije Mađarske iste godine, zatvorenici iz mađarskih logora prebacivani u nacističke.

„Nije mi bilo najstrašnije što sam videla zatvorenike u tim prugastim uniformama, nego je najstrašnije bilo to što su njihova lica bila kao maske. Oči su im bile potpuno ugašene, bez ikakvog sjaja.

„To nisu bili ljudi, to su maltene bili automati. Mi smo zanemeli", kaže Eva Čavčić za BBC na srpskom.

• Aušvic, 75 godina kasnije: Kako je logor smrti postao središte Holokausta
• Hitler i njegova drugarica - jevrejska devojčica
• Tatu majstor Aušvica – i njegova tajna ljubav
• Žena koja je preživela Mengeleove eksperimente i oprostila nacistima

Eva, koja ove godine puni 97, penzionisani je doktor nauka. Radni vek je provela na Institutu za nuklearna istraživanja u Vinči, Azotari Pančevo i Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju.

Dok sedimo u njenom stanu u centru Beograda, Eva se priseća kako je 1942. mađarska kontraobaveštajna služba došla u stan u Somboru u kome je živela sa roditeljima, i odvela je u zatvor.

Zbog svoje, tada ilegalne, aktivnosti u Savezu komunističke omladine Jugoslavije, SKOJ-u, Evu je mađarski viši vojni sud osudio na šest godina robije. Po služenju kazne u novosadskim i mađarskim zatvorima, Eva je krajem 1944. deportovana u koncentracioni logor Bergen-Belzen na severu Nemačke.

„Ja sam u zatvoru sve vreme bila ne kao Jevrejka, nego kao politički zatvorenik, mada je na svim mojim dokumentima pisalo da sam Jevrejka, a nosili smo i žutu zvezdu", priseća se Eva.

Koliko su Nemci u Bergen-Belzenu bili surovi?

„Pa, znate, mi za njih nismo bili ljudi. Mi smo za njih bili gamad. Tu i tamo su u nekoga od nas gledali kao u čoveka, ali zbirno ne", kaže Eva.

Logor u Bergen-Belzenu je imao krematorijum, ali masovnog ubijanja logoraša kao u Aušvicu nije bilo. U ovom logoru je umrla i Ana Frank.

„Što ja kažem, u Bergen-Belzenu se umiralo prirodnom smrću, a ta prirodna smrt je bila glad i pegavac. Tu vrstu gladi čovek ne može da zamisli", kaže Eva.

Poslednjih meseci pred oslobođenje radila je u takozvanoj komandi za povrće, sa zaduženjem da povrće složi u kola za vuču, i potom ih zajedno sa ostalim zarobljenicama vuče od kuhinje do kuhinje.

Seća se da je posao bio veoma težak, a ona stalno gladna. Ipak, verovala je da će preživeti.

Oslobođenje je dočekala baš za tim kolima, 15. aprila 1945. godine, koji pamti kao „lep, sunčan dan." Tog popodneva je komandant logora Jozef Kramer na engleskom džipu preko megafona objavio da je logor oslobođen.

Ipak, ona i njene drugarice nisu obraćale previšeo pažnje na Kramerove reči.

• Mračna nacistička prošlost nemačkih bogataša
• Devojčica koja je prisustvovala Kristalnoj noći
• Dojava naciste koja mi je spasila baku i dedu

„Mi smo nastavile da guramo ta kola. I kad smo stigle u kuhinju, odjedanput se neko od nas seti, pa mi smo oslobođeni, ne moramo više da radimo. I sednemo, a Es-Es-ovka koja je bila u kuhinji poče da se dere na nas zašto ne radimo.

„Ona nije bila svesna da je njeno završeno, da će sutra ona biti u našem položaju."

Nekoliko meseci kasnije, u avgustu 1945, Eva se vratila u Sombor. Tada je i saznala da su otac i majka ugušeni u gasnim komorama Aušvica.

„Ja sam se izborila sa svim tim, ali sećanje uvek ostaje, i svaki razgovor sa mojim prijateljicama se uvek završavao Holokaustom."

„Nemojte nas grliti"

Ivan Ivanji, pisac i Titov prevodilac, kaže da ga u predstojećim mesecima očekuje možda i najvažniji zadatak u životu - pozvan je da govori na 75. godišnjici oslobađanja nacističkog logora Buhenvald početkom aprila.

Za Ivanjija, koji je u ovaj logor došao kao petnaestogodišnjak, Buhenvald je poput druge kuće.

Put do Buhenvalda počeo je 1941, kada je iz rodnog Zrenjanina a zarad sigurnosti, prešao kod strica u Novi Sad. Tamo je, zahvaljujući lažnoj krštenici po kojoj je Mađar, preživeo dva pretresa mađarskih snaga, uključujući i novosadsku raciju iz januara 1942.

A onda je, treći put, hapšenje bilo neminovno. Bila je 1944. godina.

Da li pamtite taj trenutak, pitam.

„Kako da ne, imao sam 15 godina. Bio sam strahovito ponosan: vode me od Banovine preko glavnog trga sve do sinagoge, dva odrasla policajca, nadao sam se da će me neko videti", kaže Ivanji uz osmeh.

Nije imao pojma gde ga vode, i nije osećao strah.

• Branko Lustig: Čovek koji je preživeo Aušvic, osvajao Oskare i borio se protiv fašizma
• Nemački grad proglasio „vanredno stanje zbog nacizma“

U Jugoslaviju se vratio 1945. godine, pošto je prošao kroz Aušvic, Buhenvald i nekoliko manjih logora. Ivanji je u zarobljeništvu bio sam - sestra je, saznaće kasnije, preživela Bergen-Belzen, a roditelji su ubijeni u Beogradu: majka na Starom Sajmištu, otac u Topovskim šupama.

„Danas kada analiziram, mislim da je vrlo dobro da sam bio sam i da sam bio u pogodnim godinama. Po svim izjavama, vidim da je najteže bilo razdvajanje, a ja sam već bio razdvojen, i nisam imao od koga da se oprostim."

Po dolasku u Aušvic, u kome je proveo desetak dana, shvatio je da je sve bilo „samo preživljavanje, da preživiš sledeći minut, sledeći sat, sledeći dan, to je automatski.

„To se organizam sam po sebi bori kao imunitet protiv virusa, to nije svesna borba kod mene".

Ivanji sebe smatra Buhenvaldovcem, iz kojeg je odlazio u razne takozvane radne komandose u Magdeburgu, Nideroršelu i Langenštajnu.

• Pismo koje je otkrilo tajni život Jozefa Mengelea
• Roditelji koji su spasli svoju jedinicu tako što su je predali drugima

U Nideroršelu su se pravila krila za Junkers avione, a mladi Ivanji je imao sreću da ga je logorski doktor, Francuz poreklom, „uzeo pod svoje."

„Ja sam tu čitao Pirandela i Ničea, igrao šah i imao svečani doček 1945. godine u ordinaciji."

Oslobođenje aprila 1945. je dočekao u Langenštajn Cviberu, kada je, zajedno sa još dvojicom zarobljenika, izašao kroz logorsku kapiju i uputio ka obližnjem selu.

„Na putu smo sreli američku patrolu, što je doživljaj za pričanje. Mi idemo, onako, u logorskoj uniformi, u pravcu sela Langenštajn, patrola nam ide u susret.

„Prve reči koje sam čuo na slobodi bile su nemojte nas grliti, sigurno imate vaške."

Druga generacija: trauma koja se nastavlja?

Rat i iskustvo u koncentracionim logorima nisu ostavili tragove samo na preživele, već i na generacije posle njih.

Savez jevrejskih opština Srbije je podržao istraživanje Kako je Holokaust uticao na decu preživelih, u kome je učestvovalo 58 ispitanika iz Beograda.

To je tek drugo istraživanje u vezi sa Holokaustom na prostoru bivše Jugoslavije: prvo je tokom 1980-ih godina sproveo profesor Nikola Volf sa Džudit Kestenberg, kaže za BBC na srpskom psihijatar Vida Rakić-Glišić, koja je napravila upitnik za novo istraživanje i učestvovala u analizi.

Rakić-Glišić objašnjava da su u centru istraživanja bili doživljaji druge generacije preživelih, odnosno prenošenje traume kroz generacije.

„Veoma nas je zanimalo transgeneracijsko prenošenje, transmisija osećanja, postupaka, onoga što se dešavalo u dušama i između roditelja, odnosno samih preživelih, i kako su ta osećanja prenošena na njihovu decu koja su naši ispitanici, da li su prenošena, i koliko su deca to uspevala da prepoznaju", objašnjava Rakić-Glišić.

• Hirurzi i dalje koriste nacističku knjigu anatomije
• Da li je zbog jevrejskog porekla Margo Perin morala da operiše nos

Rezultati pokazuju da su stid i krivica „neodvojivi od doživljaja da pripadate jednoj grupi koja je iz potpuno iracionalnog razloga bila proganjana."

Krivica je upravo ono što je osećala Danijela Danon, čiji su roditelji Drugi svetski rat proveli ili u logorima ili u skrivanju, dok je veliki deo šire i uže porodice ubijen.

Danijela kaže da je Holokaust odredio njen život, a da su preispitivanja i kajanja njenih roditelja uticali to kakve će ona i njena starija sestra postati.

„Nije isto kada vas vaspitava jedna rasterećena osoba i osoba koja ima osećaj da je kriva zbog nečega, jer vam onda prenosi taj osećaj krivice", objašnjava Danijela za BBC na srpskom.

„Ja sam se sada sa ovim godinama oslobodila osećanja krivice, ali ja sam živela sa tim osećanjem, stalno sam živela sa tim da ja moram da pokažem kako sam dobra, ili da zaslužim nečiju ljubav."

• Dijana Budisavljević: „Ako nam ona bude uzor, promena je moguća“
• Ko je bila poljska Ana Frank

Aleksandar Gaon, čiji je otac kao sanitetski poručnik bio u ratnom zarobljeništvu, takođe je učestvovao u istraživanju o traumama druge generacije.

Priseća se kako je otac po povratku iz zarobljeništva saznao da je jedini iz petočlane porodice koji je preživeo. Veliki deo šire familije je takođe nastradao.

„Ja sam pokušavao ne jednom da uđem u dušu moga oca i vidim kako bih se ja osećao da sam posle logorovanja došao negde gde je hladno i prazno i gde nema ničega od njegovih", kaže Gaon.

Jedino što je njegov otac zatekao bile su dve stolice u stanu njegove snaje u Nišu. Doneo ih je u Beograd i Aleksandar ih i dalje čuva.

„Mislim da su to najvažnije stolice u mom životu. Ne znam zašto, ali ja ih čuvam", kaže uz osmeh.

Aleksandar kaže da je njegov otac bio veoma ćutljiv i da nikada nije govorio o ratu.

To nije usamljen slučaj, objašnjava Rakić-Glišić, tvrdeći da je ćutanje nešto što je najkarakterističnije za ljude koji su iskusili traumu.

„Ćutanje o onome što se doživljava kao strahota i u čijoj srži su osećanja stida i krivice", objašnjava.

Ćutanje je iskusila i Danijela, sa kojom su roditelji počeli da razgovaraju o ratnim dešavanjima kada su smatrali da je dovoljno zrela. Ipak, priče su ostale neispričane do kraja, seća se ona.

„To što su mi preneli nepričajući ima mnogo veću težinu nego priče. Priče sam saznala kasnije, ali nikada nije ništa bilo do kraja rečeno."

• Sedam decenija kasnije: Prvi susret Grkinje i Jevreja koje je spasila od Holokausta
• Doktor heroj koji je nadmudrio nacističkog „kasapina iz Liona"

Kao i Danijela, koja kaže da je imala usamljeno detinjstvo, tako je i Aleksandar rastao bez rodbine - što je ostavilo traga na njemu i njegovom bratu.

„Nama je bilo teško da prihvatimo da nemamo nikoga, i da ćemo tu traumu očigledno da razvlačimo celoga svog veka."

Danijela misli da je nešto od traume prenela i na svoga sina, nesvesno.

Rakić-Glišić kaže da su dalja istraživanja neophodna, ali da veruje da je nemoguće da se traume sa jedne generacije ne prenose na drugu, treću i četvrtu.

„To je ono što ljudi rade, svesno i nesvesno, najčešće i svesnim i nesvesnim kanalima prenose ono što misle da je dobro i trude se da ne prenesu ono što misle da nije dobro, a da su sami doživeli od svojih roditelja", zaključuje dr Rakić-Glišić.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]