Drugi svetski rat i nacisti: „Moja majka je pobegla iz Nemačke, a sada mi ne daju državljanstvo“

Britanski advokat tvrdi da nemačka vlada krši sopstveni ustav odbijanjem da vrati državljanstvo hiljadama potomaka žrtava nacista. On kaže da je zakon počeo da se zloupotrebljava pedesetih i šezdesetih pod zaostalim uticajem bivših nacista, ali da to traje i dan-danas.

Džejms Štraus proveo je čitav život u Njujorku, ali je 1930-tih njegova porodica držala gostionicu i mesaru u Gunzenhauzenu, istočno od Nirnberga.

Tu se u martu 1934. godine odigrao događaj poznat kao pogrom Nedelje krvavog dlana, a gostionica se nalazila u njegovom epicentru.

• Netfliksov dokumentarac o logorima smrti - zašto su Poljaci besni
• Dojava naciste koja mi je spasila baku i dedu
• Roditelji koji su spasli svoju jedinicu tako što su je predali drugima

Dok su nacisti divljali po gradu, dvoje Jevreja je ubijeno, a Džulijus Štraus, Džejmsov otac, bio je prebijen toliko da je izgubio svest. Zatim je prebačen u zatvor.

Ovaj pogrom istoričari smatraju jednim od najgorih antisemitskih incidenata u Nemačkoj pre napada iz Kristalne noći u novembru 1938. godine.

Kolovođa, Kurt Baer, član nacističkih paravojnih snaga poznatih kao SA, završio je na sudu i u zatvoru - ali ga je vrlo brzo oslobodio sudija simpatizer nacista.

On se potom vratio u gostionicu da se osveti, pucavši i teško ranivši 27-godišnjeg Džulijusa i ubivši njegovog oca Sajmona. (Baer je kasnije osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu, ali je pomilovan posle četiri godine).

Čim je mogao, Džulijus je pobegao iz Nemačke u strahu za život. Skrasio se u Njujorku gde je upoznao i oženio se Jevrejkom, takođe izbeglom iz Nemačke.

Ali on se nikad nije oporavio od napada do kraja, budući da olovni meci nisu mogli da budu izvađeni iz njegovog tela. Umro je od posledica ranjavanja 1956. godine, na deveti rođendan sina Džejmsa.

Skoro 60 godina kasnije, 2015. godine, Džejms Štraus odlučio je da poseti Gunzenhauzen. „Tamo sam upoznao drage mlade ljude iz srednje škole i lokalne zvaničnike koji su se vraški potrudili da obeleže ovaj strašni incident", kaže on.

„Oduševili su me znanjem."

• Zašto je Smederevska tvrđava dignuta u vazduh
• Ko je bila poljska Ana Frank

Štraus se vratio u SAD sa „dobrim utiscima" o savremenoj Nemačkoj i odlučio da se „u čast oca i pozitivnog rada koji se obavlja u Gunzenhauzenu" pozove na pravo da povrati nemačko državljanstvo porodice.

Mislio je da je to rešena stvar kad je podneo zahtev 2017. godine. „Ali kad sam stigao sa papirima u njujorški konzulat, saopšteno mi je da postoji problem", kaže on.

Štrausu je rečeno da za njega to pravo ne važi zato što je njegov otac postao Amerikanac 1940. godine - pre nego što mu je zvanično oduzeto nemačko državljanstvo.

Iako je još 1933. godine usvojen zakon koji omogućuje da se nemačkim Jevrejima oduzme državljanstvo - prostim objavljivanjem njihovog imena u novinama - mnogima je formalno oduzeto tek u masovnoj denaturalizaciji svih Jevreja koji su pobegli iz zemlje, u novembru 1941. godine.

• Čovek koji je preživeo pet nacističkih logora smrti
• Tatu majstor Aušvica – i njegova tajna ljubav
• Žena koja je preživela Mengeleove eksperimente i oprostila nacistima

Član 116 nemačkog posleratnog Ustava kaže da će potomci ljudi kojima je oduzeto državljanstvo tokom nacističkog doba, „ukoliko zatraže, dobiti nazad državljanstvo", ali nemačke vlasti odbijaju potomke, kao što je Džulijus Štraus, uz objašnjenje da su njihovi roditelji otišli „dobrovoljno".

To je argument koji se direktno kosi sa istorijskom realnošću. Da je Džulijus Štraus ostao u Nemačkoj, on bi skončao u koncentracionom logoru Dahau, zajedno sa drugim jevrejskim stanovnicima Gunzenhauzena.

Štraus je besan i rešen da uloži žalbu na odbijanje. „Ovo je izdaja ne samo moje porodice, već i nove Nemačke i školaraca koji su tako vredno radili", kaže on.

Proteklih godinu dana, londonski advokat Feliks Kaučman radio je prekovremeno, leteći često u Nemačku i nazad, u pokušaju da sastavi slučaj koji će ubediti - ili naterati - nemačku vladu da prestane da izuzima razne kategorije Jevreja iz Člana 116.

Džejms Štraus je jedan od više od 100 potomaka nacističkih žrtava kojima su odbijeni zahtevi za državljanstvo i koji su potražili Kaučmanovu pomoć.

• Pismo koje je otkrilo tajni život Jozefa Mengelea
• Da li je zbog jevrejskog porekla Margo Perin morala da operiše nos
• Mračna nacistička prošlost nemačkih bogataša

Raštrkani po planeti - u Velikoj Britaniji, Australiji, Kanadi, Kolumbiji, Izraelu i Americi - oni su se okupili zajedno u Kaučmanovoj grupi za sprovođenje pritiska, Grupi izuzetih iz Člana 116, kako bi se izborili za njihova prava, ukoliko treba, idući sve do nemačkog Ustavnog suda.

Iako je Štrausovo podnošenje zahteva bilo inspirisano divljenjem prema novoj Nemačkoj, u Velikoj Britaniji je na nagli skok broja predatih zahteva uticao referendum o izlasku iz Evropske unije iz 2016. godine.

U Velikoj Britaniji je 2018. godine podneto 1.506 aplikacija za nemačko državljanstvo, za razliku od svega 43 koliko ih je bilo 2015. godine.

Iako je Bregzit bio katalizator koji je naveo na grupnu akciju, Kaučman kaže da se ne radi prosto samo o njemu. Bregzit je samo poslužio za razotkrivanje prakse koja je „moralno i etički pogrešna", kaže on.

Način na koji se tumači Član 116 u suprotnosti je sa duhom ustava, tvrdi on, i ignoriše „koliko su ovi ljudi propatili pod Trećim rajhom".

• Dan koji je promenio tok istorije
• Hirurzi i dalje koriste nacističku knjigu anatomije

Majka Džudit Rouds, Ursula Majkl, stigla je u Veliku Britaniju 1939. godine preko Kindertransporta, operacije koja je izvela hiljade jevrejske dece na sigurno dok su njihovi roditelji ostali kod kuće.

„Njen život bio je razrušen i nikad nije uspela da preboli krivicu zato što je preživela", kaže Rouds. Svi članovi njene porodice stradali su u Holokaustu.

Rouds, koja živi u Jorkširu, danas je aktivna u edukaciji o Holokaustu u majčinom rodnom gradu Ludvigšafenu na Rajni - ona učenicima pokazuje male kofere koji su njenoj majci bili dozvoljeni da ponese sa sobom.

Da bi lakše to mogla da nastavi da radi posle Bregzita, Rouds je odlučila da podnese zahtev za nemačko državljanstvo. Ali, bila je odbijena.

Zahtev Roudsove bio je odbijan uz objašnjenje da je rođena pre 1. aprila 1953. godine, od majke Nemice koja je bila udata za Engleza. Da je bilo obrnuto, da je njen otac Nemac, verovatno bi njen zahtev bio odobren.

„Besna sam zato što ta odluka diskriminiše žene. Ovo je 21. vek i ova vrsta rodne diskriminacije ne bi smela da se dozvoli. Mislim da je stav nemačke vlade da je trebalo da Jevreji ostanu u Trećem rajhu i da ne beže na sigurno", kaže ona.

• Kako u Kragujevcu pamte streljanje u Šumaricama
• Holokaust: Zašto se potomci preživelih Jevreja vraćaju u Nemačku

„To je kao da osiguravajuće društvo kaže vlasniku kuće da mu neće isplatiti odštetu jer porodica nije ostala u kući dok je ova gorela do temelja i borila se protiv vatre.

Majka Feliksa Kaučmana takođe je došla u Veliku Britaniju preko Kindertransporta. On je osnovao Grupu izuzetih iz Člana 116 kad je, kao Džuliji Rouds, jednom od njegove braće u konzulatu u Londonu saopšteno da nema pravo da traži nemačko državljanstvo.

Iako u Članu 116 jasno stoji da će potomci Nemaca kojima je uskraćeno državljanstvo, „to državljanstvo dobiti nazad", u konzulatu su rekli da nemački zakon o naturalizaciji propisuje da se pravo na državljanstvo nasleđuje samo od oca, do 1970-tih.

• Hitler i njegova drugarica - jevrejska devojčica
• Zašto Srbija i Rusija nisu dobile poziv za Poljsku
• Dijana Budisavljević: „Ako nam ona bude uzor, promena je moguća“

Iako Kaučman nije razmišljao o tome da se i sam prijavi za nemačko državljanstvo i nikad ranije nije učestvovao u kampanjama, ovo ga je nateralo na akciju.

„Iako je moja majka umrla 2001. godine, i te kako sam bio svestan šta bi očekivala da uradim", kaže on.

„Mislim da je nemačka vlada prvo mislila da smo samo gomila malih starica koje piju čaj", smeje se on, „Ali nećemo odustati. Iznenadila ih je naša odlučnost."

Kako nemačka vlada tumači Član 116

Automatsko, pravo na državljanstvo uskraćuje se ljudima:

• čiji roditelji nisu bili venčani, pre 1993. godine, a otac je bivši Nemca, dok je majka državljanka neke druge zemlje
• koje su usvojili nemački državljani pre 1977. godine
• čiji su preci stekli strano državljanstvo pre nego što im je oduzeto nemačko
• koji su rođeni pre 1. aprila 1953. od bivše Nemice (i muškarca koji nije Nemac) koja je pobegla iz Nemačke pre nego što joj je oduzeto državljanstvo
• koji su rođeni posle 31. decembra 1999. godine
• čiji su preci jevrejski članovi nemačkih zajednica koje su nacisti pripojili tokom vojne ekspanzije, kao što su Dancig i Čehoslovačka (nejevrejski Nemci u ovim oblastima masovno su naturalizovani, ali Jevreji nisu)

Interesovanje za kampanju raslo je kao lavina. Kaučmanova supruga Izabela komunicira sa stotinama ljudi koji su kontaktirali grupu. „Neki su veoma stari i mnogo su propatili", kaže ona. „Neki su izgubili čitave porodice u Holokaustu."

Dok Kaučman i doktorant s Univerziteta u Kembridžu Nik Kortman lobiraju kod političkih stranaka u Nemačkoj, Izabela vodi mrežu podrške.

„Ljudi su veoma emotivni i često plaču preko telefona", kaže ona. „Nekad su im potrebni meseci da se odluče da li žele da isteraju ovu borbu do kraja."

• Slavni poljubac otišao u večnost
• Telo zaveštano nauci – ali korišćeno za testiranje bombi
• Otkriveni „masni vicevi" Ane Frank

Neki su preživeli Holokaust, poput dece iz Kindertransporta, a i dalje se bore sa traumama.

Atmosfera u kojoj se primenjuje Član 116 je ključna za Kaučmanov slučaj protiv nemačke vlade. „Iz raznih izvora smo saznali za uticaj koji su nacisti vršili na to kako je zakon tumačen pedesetih i šezdesetih", kaže on.

Šef odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova, koje se bavilo prebivalištem i azilom u to vreme, bio je Kurt Brul, bivši nacista koji je tridesetih javno izlagao vlastite antisemitističke stavove.

U tom periodu su ljudi poput Džulijusa Štrausa, koji su pobegli iz zemlje i primili drugo državljanstvo pre nego što im je oduzeto nemačko, proglašeni nepodobnim - kao i Jevreji koji su živeli na istočnim teritorijama koje je okupirala Nemačka, kao što je Dancig (danas Gdanjsk, u Poljskoj).

„Moramo da razumemo kako je došlo do ovih izuzeća da bismo mogli da ih ispravimo", kaže Kaučman.

Nik Kortman je analizirao istragu, koju je sprovela sama nemačka vlada, o neuspehu denacifikacije. Pronašao je dokumente koji ukazuju na to da je Ministarstvo unutrašnjih poslova bilo svesno kontroverze koja je pedesetih pratila Član 116, kad je osnovana komisija koja je trebalo da prouči potencijalne reforme.

Tu komisiju je predvodio profesor Ulrih Šoner, bivši simpatizer nacista koji je, otkrivaju ovi dokumenti, podržavao praksu pokušaja da se izuzmu određene grupe.

„Taj uticaj se i dan-danas oseća i utiče na današnje odluke zato što je postavio presedan", kaže Kaučman.

• Izgubljena ljubavna pisma pronađena nakon 70 godina
• BBC i tajne aktivnosti u borbi protiv nacista

U avgustu, Grupa izuzetih iz Člana 116 dobila je prvu pravnu bitku. Posle pritiska grupe, nemačka vlada je izdala dva ukaza, dozvolivši nekim potomcima Hitlerovih žrtava da se prijave za diskrecionu naturalizaciju pozivajući se na Zakon o državljanstvu.

Nemačka vlada kaže da ovi ukazi omogućavaju dobijanje državljanstva „onim podnosiocima zahteva koji su doživeli slične istorijske nepravde poput onih navedenih u Članu 116, ali iz pravnih razloga nemaju prava na restoraciju prema tom Članu."

Saopštenje koje je dobio BBC kaže da vlada „izuzetno ceni" činjenicu da potomci žrtava nacionalsocijalističkog progona sada žele da dobiju nemačko državljanstvo i da novi ukazi „omogućavaju brzo i direktno primenjivo pravilo... svodeći zahteve za državljanstvo osobama s pravom na njega na minimum."

Džudit Rouds jedna je od onih koja bi mogla da ispuni te kriterijume, ali samo ako prođe niz jezičkih testova i položi ispite za državljanstvo. Ona tvrdi da je to i dalje diskriminacija i da joj se ne dopada što je „teraju da skače kako oni pevaju".

Za Kaučmana ustupci su „delimično rešenje ali ne pokrivaju sva izuzeća". Usvojena deca, na primer, i dalje se smatraju nepodobnom.

„Ovo je diskrecioni čin za koji morate da odete i preklinjete ih", kaže on. „Mi želimo naša zagarantovana ustavna prava iz Člana 116."

Kaučmanova grupa ima neke moćne saveznike i uspela je da pridobije podršku opozicionih stranaka - Zelenih, Die Linke i FDP-a - koji vode parlamentarnu istragu po ovom pitanju. I dalje traže podršku partnera u nemačkoj vladajućoj koaliciji, CDU-a i SPD-a.

Kaučman ističe da je u septembru austrijski parlament jednoglasno ratifikovao zakon koji omogućava vraćanje državljanstva potomcima nacističkih žrtava koji su pobegli od Hitlerovog Trećeg rajha.

„Ako Austrija može da usvoji zakon kako bi izgladila probleme oko restitucije državljanstva na međupartijskim linijama, ne vidim zašto to ne bi moglo da se uradi u Nemačkoj", kaže on.

Borba se uvukla duboko u privatne živote Kaučmanovih. Bračni par radi vikendima i kasno noću. Njihovo dvoje tinejdžera se stara o tome da je večera na stolu u pauzama učenja za kontrolne.

Lična porodična priča tera ih da guraju dalje. Kaučmanov deda, Fric Bekhart, bio je nemački letački as i heroj Prvog svetskog rata, ali nakon što su nacisti došli na vlast, njegova dela su izbrisana iz istorijskih knjiga.

Kaučmanova majka, Suze Bekhart, rođena je 1930. godine u Vizbadenu. Kad je imala sedam godina, njen otac je imao aferu sa Arijevkom, što se pod nacistima smatralo zločinom, i on je poslat u koncentracioni logor Buhenvald.

„Prijatelj iz vazduhoplovnih snaga, istaknuti jevrejski advokat Bertold Gutman, odlučio je da se zauzme za njega kod Hermana Geringa, jednog od najmoćnijih nacističkih vođa, koji je bio jedan od njihovih kolega iz doba rata", kaže Kaučman.

Neverovatno, ali Fric je bio pušten iz Buhenvalda 1940. godine i rečeno mu je da napusti zemlju. Pre nego što je otišao, obećao je sestri , tastu i tašti da će se vratiti. Niko od njih nije preživeo Holokaust.

Kao ni njegov prijatelj Gutman, koji je poslat u Aušvic.

Bekhart i njegova žena su stigli u Veliku Britaniju 1940. godine, ali su smešteni sa drugim nemačkim državljanima na Ostrvo Men. Spojeni su sa decom, koja su pre rata pobegla preko Kindertransporta, tek 1943. godine.

Rešen da održi obećanje koje je dao porodici, Fric Bekhart se vratio u Nemačku pedesetih, da se bori za restituciju porodične imovine i njihovog posla.

„Borio se i borio", kaže njegov unuk Kaučman, čija je majka ostala da živi u Velikoj Britaniji.

„Radnja nije bila profitabilna, jer ljudi pedesetih i dalje nisu voleli da kupuju u jevrejskim radnjama, ali on je nije zatvorio. Morate da se borite za ono što mislite da je ispravno."

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]