Družimo se i učimo zajedno: Za nastavak projekta nema sredstava

Dušica Jeleč je dete iz doma. Imala je 14 godina kada je prvi put prošla kroz njegova vrata i skoro 30 kada je iz njega izašla.

Danas je socijalna radnica i jedna od osnivačica Centra za unapređenje društva.

Kao „domsko“ dete, suočavala se i sa teškim situacijama i svakodnevno vreme provodila sa drugom decom bez roditeljskog staranja.

Završila je studije i odlučila da se upravo takvoj deci i posveti, da pokuša da im pruži ono što im u domu, uprkos brizi i trudu zaposlenih – često nedostaje. Zagrljaj, pažnju i prijateljstvo.

Tako je u saradnji sa Centrom za zaštitu odojčadi, dece i omladine Zvečanska prošle godine pokrenut program „Družimo se i učimo zajedno“.

Kroz program je za godinu dana „prošlo“ tridesetoro dece iz tri beogradska doma. Tokom 12 meseci jedan dan nedeljno su provodili družeći se sa studentima.

Išli su na treninge, u bioskop, pozorište, vozili bicikl, i ono što je po rečima Dušice Jeleč najvažnije – bar malo „nadoknadili“ ono što im nedostaje.

Program je trajao od februara 2017. godine, ali je njegov ovogodišnji nastavak doveden u pitanje – zbog finansija.

Prvih šest meseci finansiralo je Ministarstvo za rad, ali nakon toga projekat nije prošao na nekoliko konkursa, priča Jeleč za BBC na srpskom.

• Deca u grčkom izbegličkom kampu pokušavaju samoubistva
• Kako deca vide sebe, druge i društvo u kome žive
• Jedan dan u sirotinjskom kvartu u Venecueli

„Poslednji dopis nam je stigao od Sekretarijata za socijalnu zaštitu pre nekoliko dana. Odbijeni smo jer na koverti nismo – pravilno napisali naziv konkursa.

Država nas ne podržava, ali se snalazimo nekako sa firmama. Dobijamo besplatne ulaznice za bioskop, pozorište, zoo vrt, botaničku baštu. Sa restoranima je nešto teže“, kaže Jeleč.

Za sredstva se dovijaju na razne načine. Tako je u toku i prikupljanje preko sajta Donacije.rs. Za sada je sakupljena trećina potrebnog novca, a akcija na ovom sajtu traje još osam dana.

Neophodno je ukupno 376.200 dinara, nedostaje još 247.750.

Jeleč kaže da je upravo povodom ove akcije dobila i brojne negativne komentare.

Njen odgovor na sve „prozivke“ glasi – „ne možete da pričate o nečemu, tvrdite i donosite zaključke ako niste u tim cipelama“.

Dragoceno za decu i studente

Milica Mićović je studentkinja četvrte godine oligofrenologije na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.

Priprema se za rad sa decom sa smetnjama u razvoju.

Od februara 2017. do skoro, jednom nedeljno se sastajala sa dvanaestogodišnjim dečakom, koji ima određeni zdravstveni problem. To joj je na početku otežavalo rad.

„Naročito je bilo teško kada se nađemo nakon njegove terapije.

Tada bi imao manjak koncentracije i energije, ali smo vremenom i on i ja navikli jedno na drugo, pa je bilo lakše“, priča za BBC na srpskom Milica.

Prvih nekoliko meseci su išli sa grupom, a kada su krenuli da se viđaju samostalno, menjali su i aktivnosti – vozili bicikle, išli na Adu, po parkovima.

Milica priča da je dečak sa kojim je radila bio izolovan i da ga deca u domu nisu mnogo volela.

„Volela su mene, pa su se onda družila i sa njim“, kaže Milica.

Ipak, tih nekoliko sati, koliko je jednom nedeljno provodila sa njim, nisu mogli potpuno da nadomeste sve što mu nedostaje, priča.

Za Milicu i druge studente, to iskustvo je bilo dragoceno.

„Na fakultetu do tada nisam imala vežbe.

Zahvaljujući ovom projektu mnogo sam bolje razumela psihu i dečiju perspektivu, teoriju i praksu“, dodaje.

Sa dečakom je nastavila da se viđa i nakon prestanka programa, sve dok nedavno nije počela da radi.

Poslednji put kada ga je čula, saznala je da majka želi da ga vrati u porodicu.

Zagrljaj

Deci bez roditeljskog staranja nedostaje pažnja, emocije, ljubav, priča Dušica Jeleč.

„Vaspitači se posvete grupi, ali nikad nemaju dovoljno vremena da se posvete samo jednom detetu.

Toj deci emotivni momenat upropašćuje život. Oni pate za porodicama i zbog toga eliminišu sve druge potrebe.

Ne znaju šta vole, čime žele da se bave, kakve osobe žele da postanu“, kaže Jeleč.

Tokom odrastanja je i sama to preživljavala i zna da deca u domu o tome nikada međusobno ne razgovaraju.

Sa studentima su pričali o svemu što ih muči.

„Suština projekta je da studenti kroz aktivnosti omoguće deci da dožive ono što ne doživaljavaju inače, jer nemaju porodicu.

Kroz svakodnevne spontane aktivnosti, prvo ih upoznaju, zatim doživljavaju, a onda iz njih uče“, priča Jeleč.

U program je u prvoj godini bilo uključeno tridesetoro dece uzrasta od sedam do 11 godina, kao i starija deca, koja su razvojno na nivou desetogodišnjaka, objašnjava naša sagovornica.

Deca iz domova „Drinka Pavlović“, „Jovan Jovanović Zmaj“ i „Moša Pijade“ tako su se jednom nedeljno sastajala sa „drugarima“ sa Fakulteta političkih nauka, Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Filozofskog fakulteta i Fakulteta za medije i komunikacije Singidunum.

„Obilazili su Beograd i Srbiju, sa studentima pričali o problemima koje imaju, dobijali su savete, zagrljaje i podršku.

Imali su osobu koja je baš i samo njima posvećena, u koju imaju poverenje“, kaže sagovornica BBC-ja na srpskom.

Na kraju projekta su od koordinatora koje imaju u svakom od domova dobili informaciju da su deca izjavljivala da im je to bio najlepši dan u životu, da su mnogo srećna, pitala su studente da li će se družiti i posle doma, želela su da sa njima podele obrok.

Koordinatori su odlučivali i koja deca će u projektu učestvovati.

Tri doma iz kojih su dolazila deca, „kuća“ su za njih 144. Svi beogradski domovi za zbirnjavanje dece imaju 528 kreveta.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom
. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk