Eduard Pernkopf: Hirurzi i dalje koriste nacističku knjigu anatomije

Kad je neurohirurškinji doktorki Suzan Mekinon zatrebala pomoć da bi završila operaciju, ona je posegla, kao što to često radi, za knjigom anatomije iz sredine dvadesetog veka.

Zahvaljujući složenim rukom crtanim ilustracijama – koje prikazuju ljudsko telo oguljeno sloj po sloj – doktorka Mekinon, sa Vašingtonskog univerziteta u Sent Luisu, uspela je da završi zahvat.

Knjiga koju je koristila, nevino nazvana Pernkopfova topografska anatomija čoveka, naširoko se smatra najboljim primerom anatomskih crteža na svetu. Bogatija je detaljima i živopisnija u bojama nego bilo koja druga.

Koža, mišići, tetive, nervi, organi i kosti prikazani su veoma plastično. Nije za one sa slabim stomakom.

Ali knjiga, koja se često naziva još i Pernkopfovim Atlasom, nije više u štampi, a drugi set – postoji nekoliko tomova – na internetu se prodaje i za nekoliko hiljada funti.

A opet, uprkos njenoj pozamašnoj ceni, malo njih bi je s ponosom izložilo u svojoj klinici, biblioteci ili domu.

To je zato što su nalazi iz knjige potekli sa stotina tela ljudi koje su ubili nacisti. Njihova se tela – otvorena i secirana – nalaze na hiljadama stranica ove knjige.

Kritičari kažu da je knjiga ukaljana njenom mračnom prošlošću a naučnike i dalje muče etička pitanja oko njene upotrebe.

Doktorka Mekinon kaže da joj je neprijatno zbog njenog porekla, ali da je upotreba te knjige ključni deo rada „etičkog hirurga“ – i da bez nje ne bi mogla da obavlja svoj posao.

Rabin Džozef Polak – preživeli iz Holokausta i profesor zdravstvenog prava – smatra da je knjiga „moralna enigma“ zato što je proistekla iz „čistog zla, ali da može da se koristi u službi dobra“.

Knjiga je bila dvadesetogodišnji projekat istaknutog naciste i doktora Edvarda Pernkopfa, koji se izdigao u akademskim krugovima u Austriji zahvaljujući podršci partiji Adolfa Hitlera.

Njegove kolege su ga opisale kao „vatrenog“ nacionalsocijalistu koji je, od 1938. godine, nosio nacističku uniformu na posao svaki dan.

Kad je postao dekan medicinskog fakulteta na Univerzitetu u Beču, dao je otkaz svim jevrejskim profesorima, među kojima su bila i tri laureata Nobelove nagrade.

Novi zakon Trećeg rajha iz 1939. godine nalagao je da se tela svih pogubljenih zatvorenika smesta šalju na najbliže odeljenje za anatomiju za potrebe istraživanja i predavanja.

Tokom tog perioda, Pernkopf je radio osamnaest sati dnevno secirajući leševe, dok je tim umetnika stvarao crteže za njegovu knjigu. Ponekad je anatomski institut bio toliko zatrpan da su pogubljenja morala da budu odlagana.

Doktorka Sabine Hildebrant, sa Harvardske škole medicine, kaže da je najmanje polovina od 800 slika u atlasu potekla sa tela političkih zatvorenika. Među njima su bili gejevi i lezbejke, Romi, politički disidenti i Jevreji.

U prvom izdanju atlasa, objavljenom 1937. godine, potpisi ilustratora Eriha Lepijera i Karla Endtresera sadržali su kukaste krstove i dvostruke munje amblema SS-a.

Čak i dvotomno izdanje na engleskom jeziku iz 1964. godine sadrži originalne potpise uključujući nacističke simbole. Kasnija izdanja su erbrašom brisala nacistička obeležja.

Širom sveta prodato je hiljade primeraka atlasa, a preveden je na pet jezika. Predgovori i uvodi u knjizi opisuju „pitoreskno impresivne crteže… izvrsna umetnička dela“, istovremeno izbegavajući svaki pomen njihove krvave prošlosti.

Tek su devedesetih godina studenti i akademici istinski počeli da se pitaju ko su ti ljudi u atlasu. Nakon što je obelodanjena njegova brutalna istorija, atlas je 1994. godine izašao iz štampe.

Kraljevski hirurški koledž kaže da se u Velikoj Britaniji atlas ne koristi, osim šta se čuva u bibliotekama iz istorijskih razloga.

Međutim, skorašnja anketa među neurohirurzima pokazala je da 59 odsto njih zna za Pernkopfov Atlas, dok ga 13 odsto njih trenutno koristi.

Od anketiranih, 69 odsto je izjavilo da nema problema sa korišćenjem atlasa kad im je predočena njegova istorija, 15 odsto je reklo da im je neprijatno, a 17 odsto da je neodlučno.

Doktorka Mekinon kaže da ništa drugo „ne može da se uporedi“ sa tačnošću i detaljima u knjizi, a posebno je korisna kod složenih hirurških zahvata jer joj pomaže da „otkrije koji bi od mnogih sitnih nerava koji prolaze kroz naše telo mogao da izaziva bolove.“

Ali ona kaže da se stara o tome da svako ko učestvuje u operaciji zna za mračno poreklo knjige.

„Kad sam ja postala svesna ukaljanog i zlog porekla ovog atlasa, počela sam da ga držim zaključanog u mom ormariću u operativnoj sali“, kaže ona.

Prošle godine su rabin Polak i medicinski istoričar i psihijatar profesor Majkl Grodin pripremili Responsum (učenjački odgovor zasnovan na jevrejskoj medicinskoj etici) o tome da li je etički koristiti atlas, zasnovan na iskustvu doktorke Mekinon.

Oni su zaključili da bi većina jevrejskih autoriteta dozvolili upotrebu ovih slika za spasavanje ljudskih života – pod uslovom da je istorijat atlasa poznat svima, tako da žrtve dobiju makar malo poštovanja koje im pripada.

Rabin Polak je za BBC rekao: „Pogledajte samo doktorku Mekinon – nije mogla da nađe živac, a ona je najbolja u svojoj oblasti. Pacijent joj je rekao: ‘Želim da mi odsečete nogu ako ne možete da ga nađete’ – a niko ne želi da se to desi.“

„I zato je progutala knedlu i tražila da joj donesu Pernkopfov atlas. Pronašla je živac za svega nekoliko minuta zahvaljujući tim ilustracijama.“

„Pitala me je, kao filozofa morala, za tu situaciju. A ja sam joj rekao, ako će to da izleči tu osobu i povrati joj život, onda se uopšte ne dovodi u pitanje da li atlas sme da se koristi.“

Pernkopf je uhapšen posle rata i izbačen sa univerziteta. Držan je tri godine u Savezničkom logoru za ratne zarobljenike, ali protiv njega nikad nije podignuta optužnica ni za jedan zločin.

Posle puštanja na slobodu, vratio se na univerzitet i nastavio da radi na atlasu, objavivši treći tom 1952. godine. Umro je 1955, neposredno pre objavljivanja četvrtog toma.

Više od 60 godina kasnije, atlas je i dalje jedan od najboljih izvora vizuelnih informacija za detaljan anatomski i hirurški rad, prema doktorki Hildebrant, koja predaje anatomiju.

„Oni među nama koji su naučili da ‘vide’ uz njegovu pomoć koriste ga kad god imaju neka pitanja. U hirurgiji perifernih nerava neki hirurzi smatraju da je jedinstven i nezamenjiv izvor informacija“, kaže ona.

Ali, ona dodaje: „Lično ne koristim Pernkopfove slike na mojim časovima anatomije ukoliko nemam vremena da opširno govorim o njihovom istorijatu.“

Doktor Džonatan Ajvs, bioetičar sa Univerziteta u Bristolu, slaže se da atlas poseduje „neverovatne detalje“, ali kaže da je ukaljan „jezivom prošlošću“.

„Ukoliko ga koristimo i izvlačimo korist iz njega to sugeriše da smo na neki način saučesnici“, kaže on.

„Ali možete da tvrdite i da bi, da ga ne koristimo, atlas bio zaboravljen i ne bi mogao da posluži kao podsetnik na ono što se desilo.“

Za doktorku Mekinon, on i dalje predstavlja veoma korisnu alatku -čak i ako njegova prošlost ne može nikad da se zaboravi.

„Mislim da kao etički hirurg mogu da uzmem zdravo za gotovo da smem da koristim svako obrazovno sredstvo koje će maksimizovati uspešan ishod“, kaže ona, „i da bi moj pacijent to očekivao od mene.“

„Prema mom iskustvu, ozbiljno bi unazadilo detaljnu nervnu hirurgiju ukoliko bi te knjige bile izgubljene.“