Film: Velikan jugoslovenskog glumišta Dragomir Bojanić Gidra ili komičar sa setom u očima

Tamni brkovi, širok osmeh, farmerke, prugasta svetla košulja ispod smeđe kožne jakne ogrnute preko širokih ramena i glavni cilj da nasamari uštogljenog prijatelja Milana - čuveni her Žika.

Uz veliki talenat i šarm koji pleni, Dragomir Bojanić Gidra je odigrao više od 100 uloga, ali je za mnoge najupečatljivija Živojina Žike Pavlovića u serijalu filmova „Žikina dinastija".

U ovim komedijama bez negativaca o sukobu generacija, Žika se večno nadmeće sa Milanom, a najvažniji zadatak im je da unuka Mišu izvedu na pravi put.

Mišu je glumio tada mladi Nikola Kojo koji kaže danas da su „ti filmovi - to je bio on".

„Ne mogu da devalviram scenariste ili uloge svih drugih ljudi, ali ono po čemu se ti filmovi pamte je Dragomir Bojanić Gidra", kaže Kojo za BBC na srpskom.

Uveseljavao je generacije Jugoslovena, a mnoge replike znaju i oni rođeni nekoliko decenija posle smrti i glumca i zajedničke zemlje.

„Njega se narod seća, meni je mnogo drago što ljudi i danas znaju tekstove napamet.

„A bio je najbolji 'ćale' na svetu", kaže njegova ćerka Jelena Bojanić za BBC.

• Dve decenije od odlaska Miodraga Petrovića Čkalje, simbola domaće komedije
• Život Žanke Stokić ili tragedija komičarke
• Dragan Maksimović, filozof u telu glumca koji je voleo slobodu

Iako je u višedecenijskoj karijeri glumio u pozorištu i mnogim najgledanijim jugoslovenskim filmovima, gde je zaslužan za njihov uspeh na bioskopskim blagajnama, reditelj Đorđe Kadijević primećuje da je Gidri nedostajalo da snimi „'svoj film', sa pravom, velikom rolom".

„Nedostajala mu je doza asketizma neophodna za najveća dela", kaže za BBC na srpskom.

Scenarista Jovan Marković kaže za Gidru da je bio možda i najupečatljiviji glumac među velikanima i da je pojavom ispunjavao platno.

Lepeza uloga

Iako je mnogima najbliži kao Žika, Gidra je bio i Kondor u partizanskim filmovima „Valter brani Sarajevo", policijski saradnik Nemaca Mikula u „Otpisanima", ali i tramvajdžija u „Šmekeru" sa Žarkom Lauševićem.

„Vidite tu lepezu uloga, ali Gidra nije isplivao da bude mejnstrim tog doba, možda jer ga to nije zanimalo, a možda je samo bio takav", kaže Kojo.

Iako je i privatno bio vrlo duhovit, „imao je tugu koju je krio", kaže Kojo, prepričavajući njemu izuzetno značajan susret sa starijim glumcem.

Kojo je bio u vojsci 1985. u Raškoj, pozvali su ga sa kapije kasarne da ga obaveste o poseti - na njegovo iznenađenje, Gidra je bio na ulazu.

„Pomislio sam `otkud on`, razlika među nama je bila velika", 34 godine, a i nisu se tokom snimanja mnogo družili, priča Kojo za BBC na srpskom.

Ručali su zajedno, uglavnom u tišini.

„Tek poneku reč smo progovorili, pitao sam ga otkud tu, on je rekao da ima neka posla.

„Onda me ispratio nazad u kasarnu i dao mi, kao danas da date 500-1.000 evra, neki veliki novac za vojnika, bio sam zatečen i prijatno iznenađen".

Tek nekoliko godina kasnije je saznao da Gidra tog dana nije imao nikakve obaveze, samo se setio da ga kao mladog „treba pogurati", što ga je posebno dotaklo.

„U to vreme se od Beograda do Raške kolima putovalo bar pet-šest sati, seo je u kola, došao, odveo u kafanu, najeo me, napio me, dao mi novac i vratio se nazad".

Ali onu tugu u Gidrinim očima je video za tim stolom u toj nekoj mračnoj kafani usred bela dana u Raškoj.

„Videla se ta zamišljenost i pogled u daljinu, govorim o periodima kad nije pio i bio u velikom društvu, nego je sedeo sa mladim vojnikom", opisuje Kojo.

Odrastanje u mukama siromaštva i gubitka

Seta i tuga u očima koje su obeležile život velikog glumca i komičara poticale su verovatno još iz ranog detinjstva.

„Otac mu je ubijen, a majka je umrla od tuberkuloze za vreme rata.

„To ga je učinilo darežljivijim i boljim čovekom, ali je tugu i setu dobro krio", kaže njegova ćerka.

Retko je pričao o tome i to samo kad popije, jer ga je bolelo.

„Mogao je da popije mnogo, ali da zabavlja sve prisutne satima, nikad nije bilo teških priča", kaže Jelena.

Gidrina životna priča prati i istoriju Jugoslavije - rođen je u Kraljevini, preživeo strahote Drugog svetskog rata, iskusio siromaštvo i rađanje nove države, okusio zlatne jugoslovenske decenije i svedočio raspadu zemlje.

Rođen je u Kragujevcu 13. juna 1933.

Majka mu je bila učiteljica Ženske gimnazije, a otac oficir Jugoslovenske vojske i pripadnik elitne jedinice Garde koji je streljan.

Od devete godine, Gidra, što je Dragi na šatrovačkom, ostaje siroče i gotovo na ulici.

U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu za preradu mesa i voća.

Radio je u fabrici konzervi „Crvena zvezda", koju je kasnije u šali nazivao „konzervatorijum".

Iz fabričkih hala ulazi u svet glume, najpre u amaterskom, a zatim u kragujevačkom „Narodnom pozorištu".

Zbog talenta koji je već tad ispoljio, kolege mu pomažu da upiše Akademiju pozorišnih umetnosti u Beogradu, gde je imao sreću da sretne profesora Rašu Plaovića.

„Glumci iz Kragujevca su mi kupili odelo za prijemni, sve što treba, ali je on došao u Beograd bez dinara.

„Posle prijemnog, Raša ga je pitao `imaš li ti gde da spavaš`, on kaže `imam, naravno`, a to je verovatno bila železnička stanica", prepričava ćerka uz osmeh.

„Onda je Raša diskretno rekao gospođama što čiste da jedan klozet za metle raščiste dok se on ne snađe preko leta, da do septembra spava tamo.

„Pomogao mu je, a nije mu direktno rekao".

Tri puta se venčavao sa istom ženom

U istoj klasi bila je i Ljiljana Ljalja Kontić, Gidrina životna ljubav.

Zabavljali su se od studentskih dana, zatim venčali, pa razveli, pa venčali, pa razveli i opet venčali, priča ćerka sa osmehom.

„Ja sam ćerka iz drugog braka", kaže u šali 52-godišnja prevoditeljka.

Ljalja je igrala manje od supruga, ali veoma zapažene uloge poput Ljeposave u humorističkoj seriji „Đekna još nije umrla, a kad će ne znamo".

Decenije u kojima je Gidra glumio bile su vreme velike produkcije različitih filmova, kada je bioskop u Jugoslaviji bio zabava za sve.

Gidra je stasavao je u generaciji vrhunskih glumaca - Velimira Bate Živojinovića, Mije Aleksića, Zorana Radmilovića, Steve Žigona, Taška Načića, Ljubiše Samardžića, Paje Vujisića, Miodraga Petrovića Čkalje.

Ali je Bojanić bio možda najautentičniji glumac među svim tim velikanima, smatra Jovan Marković, jedan od scenarista Žikine dinastije i Gidrin bliski prijatelj.

„Postojalo je pravilo - kad je troje, četvoro u kadru, a vi vidite prvo i samo njega, onda je to to.

„Gidra je bio moćna pojava, upamtite samo njega", kaže Marković.

Glumac A kategorije

Upravo taj prirodni Gidrin talenat ističe i reditelj Đorđe Kadijević.

„I u sporednim ulogama uvek je bio onaj koji kad se pojavi, svi drugi padnu u drugi plan.

„Imao je filmsku harizmu, a to nije iskorišćeno", kaže reditelj.

Jedan od Kadijevićevih filmova je i „Žarki" iz 1970. koji se u novembru našao na repertoaru Kinoteke u sklopu obeležavanja 30 godina od smrti i 90 godina od rođenja Dragomira Bojanića Gidre.

„Gidra spada među glumce koje sam cenio, u A kategoriju jugoslovenskog glumišta, vrlo darovit i veoma upotrebljiv.

„Mogao je da igra ozbiljne dramske uloge, kao i komedije, univerzalno sposoban da bude na visokoj razini", kaže reditelj.

Igrao je u brojnim dramama i vesternima koje je snimao ponekad pod imenom Entoni Gidra.

Ipak, nije imao sreću da snimi „svoj film", gde bi reditelj tražio njega za glavnu rolu, kaže Kadijević.

Opisuje ga kao „veseljaka" i pravog drugara koji je voleo život.

„Kao čovek bio je malo izgubljen, da iskoristim popularni izraz", kaže Kadijević.

• Zoran Radmilović - „Bio je na sceni ono što su Brazilci u fudbalu"
• Nebojša Glogovac: Pet godina od smrti „glumačke lokomotive"
• Milena Dravić - glumica koja je očarala Hičkoka, Formana, Džeka Nikolsona
• Dušan Makavejev: Pionir crnog talasa u Jugoslaviji

Zbog problema s alkoholom je nekad pravio probleme tokom snimanja, a zbog sklonosti piću su ga nekad reditelji i producenti zaobilazili.

Kad je trebalo da odigra scenu govornika u filmu Timočka buna, danima nisu uspevali da ga održe treznim da precizno izgovori tekst u produkcijski skupoj sceni sa desetinama statista, prepričava Marković.

Producenti su prvo pozvali Markovića, a zatim i suprugu da im pomognu, ali bez mnogo uspeha.

Ujutro je pio kafu i tražio samo jedno piće - najčešće je pio votku s vodom.

„A u stvari se prethodno s konobarima dogovorio da mu u čašicu sipaju vodu, a u veliku - votku", prepričava Marković.

Krio je piće i u lubenicama koje bi zato satima držao u reci da se hlade.

„Nalazio je lucidne i kreativne načine da doskoči svima. Sve su to primeri njegove duhovitosti", opisuje scenarista.

O bolu retko govorio

O mukama iz mladosti retko je govorio - provodili su dane i noći, ali Gidra ni najbližima nije otvarao dušu, priča Marković.

Nekad bi pomenuo da je „posle rata beli pšenični hleb jeo samo za Božić", pošto su imali samo za proju.

Marković se seća Gidrinog ispada posle sastanka sa generalima Jugoslovenske narodne armije u Novom Sadu za film gde je trebalo da vojska pomogne opremom i novcem.

„Svi su bili zadovoljni, dogovoreni su i kamioni i avioni, sve.

„Onda se Gidra u jednom trenutku ućuta, ja ga znam, samo gledam šta će da uradi, popije još nekoliko pića na brzinu i krene `majku vam, vi ste mi oca ubili, ubice`", prepričava Marković.

Već sledećeg dana mu je bio zabranjen ulaz u svaki Dom armije u zemlji.

„Nosio je strašnu patnju zbog oca koji je ubijen", kaže Marković.

Kada je Gidra trebalo da pođe na snimanje filma u kojem bi igrao četničkog vojvodu Nikolu Kalabića, Marković ga je zatekao u hotelskoj sobi, okruženog razbijenim flašama i srčom, kako plače.

Govorio je da neće da igra „jer je Kalabić izdao Dražu" čiji je vojnik bio njegov otac i nije otišao na snimanje.

„To je primer kako mu je propala velika uloga koje je bila njemu namenjena, a takvih je bilo mnogo.

„Ima i drugih tragičnih sudbina, ali se Gidri videlo u očima i u tom bekstvu, od sebe i svojih misli i svega što je držao u sebi, u alkohol, to je i njega i nas oštetilo za velike uloge koje bi sigurno odigrao", kaže Marković.

Zasmejavao i na onkologiji

Gidra je bio sjajan filmski glumac sa kojim je bilo zadovoljstvo raditi, kaže snimatelj Predrag Pega Popović.

„Divan čovek, uvek šarmantni deo ekipe koju je pokretao.

„Ugovorio je da nam Zaječarsko pivo bude ozbiljan sponzor filmova i onda se ta crvena etiketa vidi u svim kadrovima, iako tad to pivo nije bilo mnogo popularno", priseća se Popović.

Sarađivali su u mnogim filmovima tokom 1980-ih, između ostalih i u „Hajde da se volimo" sa jednom od najpopularnijih jugoslovenskih pevačica svih vremena Lepom Brenom.

„Tu je bio i pevač, imao je numeru sa Brenom i ansamblom Saše Popovića", kaže snimatelj.

Neki od tih filmova su obarali rekorde gledanosti, u bioskopima u manjim mestima nekad je bilo više gledalaca, nego stanovnika, a Gidra je u velikoj meri za to bio zaslužan, kaže Marković.

Zračio je energijom, ljudi su bili srećni kad ga vide, a i on je uvek umeo da se šali i na sopstveni račun, kaže Marković.

Kad se vratio iz Italije sa snimanja špageti vesterna, pričao je kako je mesec dana jeo jedno isto jelo - piletinu, jer je samo to umeo da naruči na italijanskom.

Svedočio je uvođenju višestranačja 1990. i komentarišući `kombi partije` - nekada popularni izraz za male stranke - govorio je da poznaje više konobara, nego što oni imaju glasača.

A dobro je znao ne samo konobare, već ljude različitih zanimanja i imao je toplinu za sve njih, priča Marković.

„Bio je vrlo odan čovek, svuda su ga voleli".

Tokom snimanja u blizini Zlatibora, Gidra je tri dana proveo sa drvosečama u planini.

„Danju bi išli u šumu po drva, a uveče pili rakiju i pevali.

„Oni su ga obožavali, ali i on je njih", kaže scenarista.

Kada se razboleo 1993, u Jugoslaviji je već buktao rat.

Mesec dana pred smrt ležao je na odeljenju onkologije na Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu, gde su tada dovođeni ranjenici sa ratišta.

„Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru.

„Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima", ispričala je ćerka Jelena u intervjuu za Nedeljnik.

Preminuo je u 60. godini 11. novembra 1993. i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.

Čovek velikog srca uvek je sve uloge „igrao do kraja" što je redak talenat, kaže Nikola Kojo.

„Bez obzira šta mu se dešavalo u životu, on je sve radio punom snagom.

„To je odlika isključivo velikih glumaca, tako je radio pokojni Nebojša Glogovac i mnogi ljudi koji su, nažalost, izgoreli od te uzvišene umetnosti koju su pružali ljudima", zaključuje Kojo.

Pratite nas na Fejsbuku, Tweets by bbcnasrpskom i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]