Holokaust i Drugi svetsku rat: Kako je jedna umetnička slika otkrila tragičnu sudbinu jevrejske porodice

Veliko delo ruskog slikara Vasilija Kandinskog Murnau mit Kirche II (Murnau sa crkvom II) prodato je na aukciji u Londonu za 45 miliona dolara u martu 2023, što je rekordna cena za ovog umetnika.

Ali iza te prodaje krije se priča jedne porodice o tragediji i heroizmu, izložena u neobjavljenim memoarima, piše Stiven Smit.

Sve počinje sa sedmogodišnjom devojčicom, koja se krije u tajnoj sobi.

• Odbila je da umre u Aušvicu, preživela Mengelea i oprostila nacistima
• Sećanje na Anu Frank 70 godina kasnije: Devojčica koja je napisala dnevnik za milione čitalaca
• Prodali su sliku Pikasa da pobegnu od nacista - sada je njihovi naslednici žele nazad

„Moraš biti tiha, veoma tiha, ne smeš da pustiš glasa od sebe, niko ne sme da zna da si tu, niko! Da li me čuješ?", govori joj jedna žena.

Ona je devojčicina dadilja, koja se stara o njoj zajedno sa njenom majkom i bakom u njihovoj kući.

„Ako pustiš zvuk od sebe i neko to bude čuo, sve bi mogli da nas ubiju Nemci! Jesi li me dobro čula?"

Devojčica ne zna da neće ponovo videti vlastitu kuću još godinama i da više nikad neće videti majku ili baku.

Ona ne poznaje ovo novo mesto, dadiljinu kuću, niti dadiljinu porodicu.

Ali provešće naredne dve i po godine tamo, skrivena u tom sobičku, bez ikakvog društva sem igračke slona po imenu Džambo i sve to zbog smrtonosne tajne.

Devojčicino ime je Doli i ona je Jevrejka. Godina je 1943, mesto je Amsterdam pod nacističkom okupacijom.

Dolina priča ima nekih neverovatnih paralela sa slavnom ratnom istorijom Ane Frank i, zaista, Ana se istovremeno krije u drugoj kući na manje od tri kilometra od nje.

Dve devojčice se ne poznaju i nikad se neće sresti.

Ana i njena porodica uhvaćeni su u avgustu 1944. godine i poslati u Aušvic.

Dolina majka, otac i baka takođe su ubijeni u Aušvicu, ali ona ostaje živa.

Anino svedočanstvo o životu tokom skrivanja, Dnevnik Ane Frank, postaje jedan od najvažnijih dokumenata o Holokaustu.

Dolino svedočanstvo o tome kako je preživela rat nalazi se u neobjavljenim memoarima, ali njena priča više je povezana sa jednim umetničkim delom nego sa knjigom.

Radi se, zapravo, o revolucionarnom modernističkom remek-delu i ono se nalazi u središtu kampanje za utvrđivanje vlasništva Doline porodice nad zbirkom slika koju su izgubili tokom rata.

Slika će se za nekoliko nedelja naći u prodaji u Londonu i mogla bi da dostigne cenu od 42 miliona dolara, svetski rekord za slikara koji ju je naslikao.

Pogledajte i video: Eva Kor, žena koja je preživela Holokaust i oprostila nacistima

Ljudi kažu da svaka slika priča neku priču, a ovo je priča o Dolinoj porodici, ko su oni bili i šta im se dogodilo.

Slavno delo je Murnau mit Kirche II (Murnau sa crkvom II), a naslikao ju je 1910. godine veliki ruski slikar Vasilij Kandinski.

Nekada je visila na zidu elegantne vile u kojoj su Dolini roditelji živeli u Potsdamu, u Berlinu.

Na staroj porodičnoj fotografiji vidi se da je slika Kandinskog bila postavljena na istaknuto mesto u trpezariji Zigberta i Johane Margarete Stern.

Pre sto godina, oni su zajedno osnovali uspešnu tekstilnu kompaniju.

Družili su se sa nekim od najuticajnijih pisaca i mislilaca svoga vremena, uključujući Tomasa Mana, Franca Kafku i Alberta Ajnštajna.

Bračni par je cenio slikarstvo a njihov ukus je bio širokog zamaha.

Njihova kolekcija obuhvatala je mnogo toga, od starih holandskih remek-dela do Renoara i hrabrih novih nada uključujući Munka i Kandinskog.

Zigbertov testament sadrži evidenciju o više od stotine umetničkih dela.

Kraj imena Kandinskog on je u svom testamentu zabeležio „Landschaft", nemačku reč za pejzaž.

Sternovi su takođe bili aktivni u jevrejskoj zajednici.

Učestvovali su 1916. godine u osnivanju organizacije za pomoć Jevrejima koji su pobegli iz Istočne Evrope i živeli u siromaštvu u Nemačkoj.

Tokom uspona nacista, Sternovi i porodice poput njih postali su mete progona.

Nakon Zigbertove smrti 1935. godine, život je postajao sve teži.

Pogledajte i video: Ivan Ivanji o Aušvicu i onima koji danas pate

U tom trenutku su se neka deca već preselila za Holandiju, a Johana Margarete ih je sledila, ponevši sa sobom nešto od nameštaja i slika.

Kao i mnoge druge jevrejske porodice, Sternovi su dolazili do sredstava prodajući dragocena umetnička dela po bagatelnim cenama beskrupuloznim trgovcima umetninama.

Johanu Margarete su nacisti 1941. godine proglasili osobom bez državljanstva.

Izneli su joj primamljivu ponudu za dolazak do slobode: dobiće vizu koja će joj omogućiti da napusti Holandiju sa porodicom, u zamenu za sliku francuskog slikara Anrija Fantena-Latura.

Ali, to je bio trik.

Ona im je predala sliku, međutim nije dobila vizu.

Johana Margarete je počela da se krije, ali su je uhvatili 1943. godine, zajedno sa Dolinim roditeljima.

U svojim memoarima, Doli opisuje očajničku scenu kad je njena majka i otac poveravaju njenoj dadilji Ani, dok se istovremeno trude da je zaštite od užasa koji će se uskoro dogoditi.

„Bilo je kasno noću, već sam spavala, kad me je probudio tanušni glas moje majke. 'Doli, dušo, moraš sada da ustaneš. Još nije jutro.' Došla je i sela na krevet kraj mene, a isto je učinio i moj otac. Rekli su da moraju da odu na dve nedelje, jer Nemci tako žele, ali da će se posle toga vratiti… Odjednom se oglasilo zvono na vratima, veoma glasno, i moj otac je otišao da otvori vrata. Upala su tri pripadnika Grüne Polizei (nacistička policijska služba), a njihove čizme su pravile nesnosnu buku dok su kliktale i stupale. Izvikivali su glasno i grubo svakakve naredbe, da svi požure: 'Schnell, schnell, sonst schiessen wir.' (Brzo, brzo, inače pucamo). Sakrila sam se iza Ane i bila sam uplašena, veoma uplašena."

• Roditelji koji su spasli svoju jedinicu tako što su je predali drugima
• Devojčica koja je prisustvovala Kristalnoj noći
• Holandski Jevreji umirali u tajnoj nacističkoj gasnoj komori

Dolini roditelji su odvedeni. Tada ih je ona poslednji put videla.

Narednog dana je sama pošla na opasno putovanje, na drugi kraj grada, do Anine kuće.

Nacisti su primoravali Jevreje poput Doli da nose žutu zvezdu, ali ju je Ana oparala sa Dolinog kaputa i rekla devojčici da je od sad pa nadalje oslovljava sa „tetka".

Deo Anine kuće služio je kao doktorska ordinacija i imala je sićušan skriveni aneks.

Doli je napisala: „U levom uglu po ulasku u sobu nalazio se lavabo sa hladnom vodom. Otprilike u sredini prostorije, stara kuhinjska stolica i sto, a ona je gledala na drvenu verandu i duboki vrt. 'Ovo je tvoja soba', rekla je Ana. 'Vrata se zaključaju čim se otvore spoljna vrata za pacijente i tek kad je poslednji doktor zatvorio vrata za sobom, brava se ponovo otključa.'"

To je u narednih 30 meseci postao Dolin dom.

Imala je dve knjige, Bibliju za decu i antologiju bajki, koje je iznova i iznova iščitavala.

Na zidu se nalazio izbledeli plakat na kom je pisalo: „Bog sve vidi", a Doli se pitala kako može da vidi baš svakoga, čak i nju.

„U večerima kad je radila ordinacija, morala sam da sedim u mraku, u jesen i zimu. Često bih ležala na podu i brojala stopala pacijenata kroz donji procep na vratima."

Njena usamljenost bila je pojačana strahom od policijskih pretresa.

• Preživeo Holokaust i kaže: „Ja sam najsrećniji čovek na svetu”
• Zaboravljena istorija Holokausta: „Kakav geto - nije bilo nikakvog geta"
• Od Ane Frank do Virdžinije Vulf: Dnevnici koji svedoče bolje od udžbenika istorije

Ana bi sakrila Doli ispod daščanog poda ili bi je nagurala u ormarić ispod sudopere.

Postala je „nevidljiva" ispod pajalica i metli.

„Dok su nemački vojnici bili u kuhinji, Ana bi se pravila da je nevinašce. Zbijala bi šale na nemačkom i vrtela ih oko malog prsta, ali čim bi oni otišli, srušila bi se kao mokra krpa i počela da se trese."

Za malu devojčicu jedna od najtežih stvari bila je da ostane savršeno tiha i zato kad su Saveznici konačno oslobodili Amsterdam 1945. godine i Doli je smela da izađe iz skrovišta, njeno ushićenje i olakšanje bilo je izraženo svakodnevnim zvucima.

„Kao ni mnogi drugi, nisam imala cipele. Ovaj problem bio je rešen drvenim klompama, koje su odjednom počele da se prodaju svuda. Drveni đon i dva kaiša odozgo. Obožavala sam njihovo kloparanje. Bilo mi je dozvoljeno da budem prisutna i svi su mogli me da čuju, a meni je bilo dozvoljeno da to znam. Bilo mi je dozvoljeno da ponovo živim, da živim punim plućima."

Sudeći po njenim memoarima, Doli je zapravo dočekala pozne sedamdesete i uživala u životu.

Arhiva o preživelima iz Holokausta navodi Doli, rođenu 1935. godine, koja je tokom rata „živela u skrovištu".

U zvaničnim holandskim spisima može da se vidi da je tokom okupacije živela sa dadiljom Anom.

Koliko je poznato Dolinoj preživeloj rodbini, niko iz tog domaćinstva više nije među živima, a BBC nije uspeo da dođe do nezavisne potvrde Dolinog svedočanstva o njenim iskustvima.

Mlađi članovi njene porodice preuzeli su na sebe dužnost da istraže gde se nalazi nestala kolekcija slika Sternovih.

Oni su 2013. godine otkrili da se jedna slika Kandinskog nalazi u muzeju u Ajndhovenu.

Tamo se čuvala od 1951. godine.

Pogledajte i video: Nirnberški proces 75 godina kasnije

Da li bi to mogla da bude slika iz vile u Potsdamu?

Kustosi su je pažljivije proučili i pronašli reč „Landschaft" urezanu u ram na pozadini slike.

Bio je to isti izraz koji je upotrebio Zigbert kad je uneo Kandinskog u svoj testament, a rukopis je zaista ličio na njegov.

Doli je umrla pre nego što je otkriće moglo biti potvrđeno, ali je znala da se njena porodica nalazi na tragu izgubljenog remek-dela.

Jedna ključno otkriće bila je razglednica sa istom slikom, koju je poslala supruga trgovca umetninama prijateljici 1966. godine.

Na razglednici je napisala: „Ovo je bio naš Kandinski."

Njen muž je bio poznat po tome da je učestvovao u otkupljivanju slika koje su se tokom rata nalazile u posedu Johane Margarete.

Posle duge kampanje, „Murnau mit Kirche II" je konačno vraćena porodici.

Ona je prodata u londonskom Sotebiju po ceni od 45 miliona dolara.

Novac je podeljen između 13 preživelih naslednika Sternovih i uložen je u dalju potragu za sudbinom ostalih slika za koje se i dalje ne zna gde su.

Kandinski je naslikao „Murnau mit Kirche II" nakon posete planinskom seocetu Murnau u Bavarskoj 1908. godine.

Radi se o izuzetno značajnom delu u istoriji umetnosti, koje savršeno odslikava šta je Rus preuzeo od Sezana i Van Goga u Parizu, ali isto tako najavljuje uticaj koji će on izvršiti na Džeksona Poloka, Vilema de Kuninga i druge u Njujorku.

Helena Njumen, predstavnica aukcionara, rekla je: „To je jedna veoma, veoma posebna slika, jedna od najvećih od Kandinskog. Potiče iz perioda njegovog stvaralaštva kad je došlo do preokreta i prelaska u apstrakciju koja će ostaviti izrazito snažan trag u umetnosti Dvadesetog veka."

Većina ranih slika Kandinskog već se nalazi u muzejskim kolekcijama i velika je retkost da se neka toliko posebna kao ova nađe na tržištu.

Istoričari umetnosti kažu da je slikar imao stanje, ili dar, po imenu sinestezija: mogao je da pogleda neku boju i da čuje muziku.

Stoga deluje savršeno prikladno da njegovo živopisno remek-delo bude povezano sa pričom o devojčici koja je pronašla radost u svakodnevnoj muzici koraka na oslobođenim ulicama.

Dolina porodica nije želela da se njeno prezime objavi u ovom članku zato što žele da zaštite svoj identitet.

.Stiven Smit je novinar i voditelj.

Pogledajte i video:Aušvic - 75 godina kasnije

Pratite nas na Fejsbuku, i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]