Huan Hoze Florijan - Kolumbijski superheroj para-biciklizma i njegova životna drama

Dom u kojem je Huan Hoze Florijan proveo detinjstvo je čistina oteta od kolumbijske džungle.

Njegova porodica je zarađivala za život prodajući papaju, pomorandže i avokado.

Ali tokom noći, ceo region je pripadao ilegalnim naoružanim grupama.

Oni koji bi prkosili proglašenoj zabrani kretanja noću, bili bi hvatani, čvrsto vezivani i potom ili ostavljeni da prespavaju ili, ukoliko su bili hvatani više puta - pogubljeni.

Svakog dana su meštani pronalazili tela po šumskim puteljcima.

Nije bilo pravih puteva, nije bilo ni televizije.

Tamo gde su druga deca bodrila fudbalske timove, Florijan i njegov stariji brat Miler bi krišom izlazili da gledaju kako svetleća municija obasjava noćno nebo i navijali za vojsku koja se borila protiv FARK-a (revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije), kao i drugih pobunjeničkih grupacija.

„Kada bi vojska bila prisutna, mogli smo do kasno da izlazimo napolje, a i deca iz škole su bila sigurna da ih niko neće nasilno regrutovati", kaže Florijan.

• List koke u centru sukoba: Koka-kola protiv kolumbijskih starosedelaca
• Pablo Eskobar: Mogu li se oprostiti njegovi zločini
• Ukleta prošlost i nova svirepa ubistva u Kolumbiji

Gerilci koji su se borili na strani FARK-a - osnovanog 1966. i raspuštenog 2016, kada su potpisali primirje - redovno su dolazili u njegovu kuću tražeći hranu, novac i još mnogo toga.

I Florijan i njegov brat Miler su odlučili da postanu vojnici kada odrastu.

Kada je Miler napunio 23 godine, otišao je u najbliži grad, pokazao dokumente, gde su mu rekli da je trebalo da se javi ranije u armiju.

Nije se žalio zbog toga.

Nekoliko nedelja kasnije, odred FARK-ovih boraca je posetio Florijanovu porodicu na njihovoj izolovanoj šumskoj čistini, sa porukom.

Porodica je jednog sina dala reakcionarnim snagama, kazali su, a sada duguju drugog revoluciji.

„Moja majka je pokušala da im se suprotstavi. Molila ih je. Dok su me odvodili, kroz suze me je blagosiljala", kaže Florijan.

Tako je Florijan - koji je 1998. imao 16 godina - odvučen u konflikt koji je odneo 260.000 života i ostavio više od šest miliona raseljenih ljudi između 1954. i 2016.

On se našao na suprotnoj strani od one na kojoj je bio njegov brat.

Bio je jedan od 180.000 maloletnika, a 70 odsto ih je bilo mlađih od 15 godina, koje je FARK regrutovao tokom pet decenija oružane borbe kao najveća pobunjenička grupa u zemlji.

„Satima bismo bili izlagani psihološkim pritiscima", kaže Florijan.

„Vrednosti kojima su nas učili su bili potpuno suprotne od onih kojima me je učila majka. Samo sam razmišljao o bekstvu.

Dane sam provodio gledajući, slušajući, planirajući. Video sam i kako streljaju dezertere zbog izdaje revolucionarne ideje".

Ali Florijan je uspeo da se odupre indoktrinaciji.

Posle godinu dana provedenih u svojstvu deteta gerilca, konačno je video šansu za bekstvom.

• Kolumbija steriliše nilske konje Pabla Eskobara
• Skriveno bogatstvo pronađeno u kući Pabla Eskobara

Njegov bataljon 27. Front je bio poslat da napadne policijsku stanicu.

Vojska je poslala helikoptere.

„Ugledali su me i zapucali", kaže on.

„Sakrio sam se ispod krošnje drveta. Dok je helikopter kružio iznad mene, pomerio sam se iza stabla drveta".

Kada su se njegovi saborci razbežali, Florijan je upao na farmu i tamo zatekao jednog čoveka i njegovu ženu.

„Tamo je bilo mnogo simpatizera FARK-a i svima je bila obećana bogata nagrada ukoliko prijave dezertere, tako da sam im rekao:

„Samo jedan pogrešan korak i zapucaću".

„Rekao sam im da mi je potrebna odeća. Muškarac mi je dao farmerke i belu košulju.

Naterao sam i njega i njegovu ženu da legnu na pod, ali sam tada osetio neku vrstu rezignacije. Rekao sam im da ne ustaju i pobegao iz kuće".

„Naišao sam na blokadu na drumu, bacio svoje oružje i prišao im. Jednom od oficira sam rekao da sam gerilac i da želim da se predam.

Rekao sam mu da dva dana nisam ništa jeo. Dali su mi hranu, a ja sam im ispričao svoju priču. Pitali su me u kom bataljonu služi moj brat.

Na svu sreću, moj brat je prijavio da sam bio nasilno regrutovan i tako je potvrđena istinitost moje priče".

Tako se Florijan našao u glavnom gradu Bogoti, pod zaštitom vojske.

„Plašio sam se da izađem na ulicu da me ne bi pronašli", kaže on.

„Bilo je strašno, bio sam veoma mlad, a neprijatelj je bio tako veliki i moćan".

Kada se vratio kući, njegova majka nije bila tu jer je morala da sa drugom decom pobegne sa farme.

Ona ih je poslala u školski internat, zarad njihove sigurnosti.

Pogledajte video o ženi koja deaktivira mine

Kada je Florijan napunio 18 godina, pridružio se kolumbijskoj vojsci.

Posle obuke, sledećih 12 godina je proveo u borbama sa narko-bandama i krijumčarima goriva.

Njegov brat Miler je ostao u vojsci, ali je doživeo tragediju tokom razmene vatre sa FARK-om u Eldoradu, u kolumbijskoj oblasti Meta, nekih 350 km jugoistočno od Bogote.

„Bila je to veoma konfuzna vojna operacija tokom koje je pucao i ubio jednog čoveka", kaže Florijan.

„Kada su identifikovali ubijenog, shvatili su da je to bio njegov najbolji prijatelj. To ga je teško pogodilo. Bio je u potpunom šoku".

Počeo je da pokazuje znake hronične paranoidne šizofrenije.

Florijan je uzeo odsustvo ne bi li ga posetio.

Njihova majka je prodala farmu i odbila da FARK-u plati takozvani porez koji su pobunjenici zahtevali.

Pratili su je do njenog novog doma.

Zatim se, 12. jula 2012. u dvorištu njene kuće pojavio paket.

Florijan kaže:

„Sećam se da sam video nešto pored kapije. Prišao sam paketu, čučnuo i ispružio ruke.

Sledeće čega se sećam je da sam ležao na zemlji i vrištao. Mojih ruku više nije bilo".

„Moja desna noga je bila otkinuta ispod kolena. Imao sam opekotine drugog i trećeg stepena svuda po telu.

Ostao sam i bez desnog oka, a izgubio sam i sluh u desnom uhu. Brat mi je pridržavao glavu, a ja sam urlao: 'Ubij me. Pucaj. Ne mogu ovako da živim'".

„Pomilovao me je po glavi i rekao mi: 'Nemoj to od mene da tražiš. Biće sve u redu'.

Urlao sam, vređajući ga i pokušavao da ga razbesnim. A zatim sam izgubio svest".

Posle 12 dana u komi, Florijan se probudio.

Usledili su meseci operacija i presađivanja kože.

Njegovim emocijama su vladale depresija, halucinacije i želja za samoubistvom.

„Razmišljao sam da se bacim kroz prozor ili sa stepeništa", kaže on.

„Ali bih zatim pomislio: 'A šta ako padnem i završim u još gorem stanju?'

Zatim sam odlučio da naučim da hodam da bih mogao da se bacim pod neki automobil. Ali na kraju sam došao do istog zaključka - a šta ako preživim?"

• „Bilo je magično“ - put u svemir bio je daleki san, ali se ostvario
• Gradonačelnik predao sina policiji zbog kršenja mera izolacije
• Kineski paraolimpijac zadivio svet - četiri zlata u plivanju, a nema obe ruke

Posle nekoliko meseci provedenih na intenzivnoj nezi i bezbrojnih iskaza saosećanja, imao je sreću da bude prebačen u bataljon Hoze Marija Hernandez, specijalnu četu kolumbijske vojske za vojnike traumatizovane tokom konflikta.

„Nisam više mogao da podnesem da me svi žale, a ovde sam se odjednom našao na mestu punom smeha i bratske ljubavi", kaže Florijan.

„Drugi vojnici su me nazvali 'Četvrt pileta'.

Dodirivali su moje patrljke i smejali mi se. Jedni druge smo zvali na borbu pesnicama, ali niko nije ni imao pesnice!

Druženje sa njima me je vratilo u život".

Deo njegove terapije je bila i hidroterapija.

Grupne vežbe su se ubrzo pretvorile u takmičenje.

Shvatio je da ispod vode može da zadrži dah duže od ostalih kolega i uvek je za celu dužinu bazena bio brži od njih.

Počeo je da meri vreme i da ga poboljšava.

Na bazenu je upoznao i neke civile povređene u saobraćajnim nesrećama mili pogođene raznim degenerativnim bolestima, koji su se takmičili na para-plivačkim takmičenjima u Bogoti.

Tako je Florijan počeo da pliva za vojni tim.

„Neki od mojih prijatelja su ceo život proveli pijući alkohol ne bi li pobegli od bolova. Ja sam želeo drugačiji život", kaže on.

„,Počeo sam da plivam na duge staze. Sa ono malo udova koji su mi preostali, ambicije su mi ipak rasle. Kod para-plivanja nema prepreka, barijera, diskriminacije.

Došao sam sa psihijatrijskih tretmana i bio ovisnik o lekovima za spavanje i duševni mir.

Plivanjem sam se skinuo sa lekova. Ili da budem precizniji - plivanje je postalo moj lek".

Pogledajte video o najodlikovanijem paraolimpijskom plivaču u istoriji

Florijan je prvu medalju osvojio u Sjedinjenim državama na takmičenju koje je organizovao Univerzitet Minesota, 2013. godine.

Tri godine se takmičio u S5 leptir klasi i obarao rekorde u Kolumbiji, Venecueli, Brazilu i Kanadi.

Poslednju medalju je osvojio na nacionalnim igrama 2015.

Naredne godine, četiri posle eksplozije, penzionisao se iz vojske i počeo da pohađa univerzitet, predmet psihologija.

Pošto više nije mogao da nastupa za vojni para-plivački tim, odlučio je da se oproba u novoj sportskoj disciplini.

„Moj očuh, čovek koji me je i vaspitao, je bio opsednut biciklizmom, kao i mnogi drugi Kolumbijci", kaže on.

„U vreme Tur de Fransa ili italijanskog Đira, španske Vuelte - uvek bi sa sobom imao tranzistor i slušao prenose trka".

Pa ipak, Huan nikada nije vozio bicikl, čak ni kao dete.

„I mislio sam da nikada i neću. Pretpostavljao sam da su ti za to potrebne ruke, noge, dobre oči, dobri refleksi", dodaje on.

Ali radoznalost je učinila svoje.

„Neko je mojoj sestri dao bicikl da bi njime išla na posao.

Odneo sam ga u sporednu ulicu sa prijateljem, kanapom privezao patrljke mojih ruku za volan i krenuo".

„Mislio sam da ću izgubiti ravnotežu i da ću se prevrnuti. U stvari, imao sam na hiljade sličnih negativnih primisli.

Ali onog trenutka kada sam seo na bicikl i gurnuo pedalu zdravom nogom, shvatio sam da nisam bio u pravu.

Viknuo sam svom prijatelju da pusti bicikl i krenuo niz ulicu, okrenuo se, vratio i uzviknuo: 'Biću biciklista! Mogu da postanem para-biciklista".

Florijanova supruga Endži je mu je pomogla da dodatno adaptira bicikl.

Uz pomoć specijalnog alata ona je metalne rukohvate pretvorila u udubljenja za moje patrljke, ali mu je takav položaj uzrokovao bolove u leđima i zapaljenje tetiva.

Potom je potražio i pomoć od nacionalne sportske federacije. Ali uzalud.

„U Kolumbiji je para-olimpijski savez otvoreniji prema profesionalnim sportistima koji su pretrpeli manje povrede nego što je to trostruka amputacija.

Nas više tretiraju kao potencijalno veoma skup problem ili kao pacijente na rehabilitaciji", smatra Florijan.

Rešenje je sam pronašao u decembru 2017. godine.

• „Život u kolicima nije piknik"
• „Nema rampe, nema lifta" - Koliko je u Srbiji kultura pristupačna ljudima sa invaliditetom
• Nikola Živanović - MC Džoni: Reper koji nikada nije repovao

„Bio sam pozvan da održim motivacioni govor u vazdušnoj bazi u regiji u kojoj se u Kolumbiji uzgaja kafa i gde se nalaze baze trupa koje se bave održavanjem vazdušnih snaga. Želeli su da im ispričam svoju životnu priču i objasnim kako danas izgleda moj svakodnevni život".

„Dok sam ćaskao sa inženjerima, otkrio sam da su oni stručnjaci za aerodinamiku i da su već radili sa karbonskim vlaknima.

Pitao sam ih da li bi mogli da mi pomognu da modifikujem bicikl i oni su rekli da nikada nisu radili sa biciklima, ali da će pokušati".

„Neke od ideja su preuzeli iz svog redovnog posla, nešto su bile i moje ideje i tako smo počeli da radimo na težini, aerodinamici, na svemu".

Florijan smatra da ima više amputacija od svih ostalih C1 biciklista na svetu.

Njegove povrede su stvorile mnoge probleme dizajnerima bicikala.

Pa ipak, avio inženjeri su uzeli bicikl od 18 kg i adaptirali ga koristeći naprednu tehnologiju sa karbonskim vlaknima i sveli ga na 8,5 kg.

Organizovanjem tombole i uz pomoć dobrovoljnih donacija, malih sponzora i svoje penzije, uspeo je da finansira put na takmičenja u okviru Svetskog kupa u Belgiji, Italiji i Holandiji i na Svetska prvenstva u Holandiji i Portugaliji.

Telekomunikaciona kompanija Movistar Kolumbija je 2019. počela da ga sponzoriše.

Postao je poznat širom zemlje i stekao nadimak - Superheroj.

„U Kolumbiji ljude sa hendikepima nazivaju 'moćos'.

Kada sam počeo da vozim bicikl, rekao sam sebi da ako već imamo heroje kao što su Supermen ili Betmen, zašto ja ne bih mogao da postanem Moćomen?"

Sa samo tri dostupna mesta u timu para-biciklista i dugačkom listom od osam kandidata, Florijan nije uspeo da se plasira na Paraolimpijske igre u Tokiju.

Ali utehu je pronašao u filozofskom razmišljanju: „I dalje sam živ, a doći će i naredne Igre", kaže on.

Sada 39-godišnjak, Florijan je u novembru 2021. postao nacionalni šampion u parabiciklizmu u dve kategorije - uličnoj trci i trci na hronometar.

A sda ima i novi cilj.

Iako je već ostvareni plivač i biciklista, Florijan želi da se takmiči u Ajronmen trijatlonu.

Bombu koja ga je zamalo ubila naziva „životnim poklonom i drugim rođenjem".

„Trenutno trčim, džogiram i veoma sam uzbuđen.

Nemam specijalne proteze niti medicinski tim koji me prati, ali sa ljudima koji su uz mene počinjemo da radimo ne svemu tome", kaže on.

„Želim da svetu pokažem da snovi mogu da se ispune. Ne radi setu samo o rehabilitaciji, već se ide i dalje od toga.

Kod svih onih vojnika i policajaca koji bivaju ranjeni tokom oružanih konflikta, gubimo ogroman ljudski talenat, najčešće u alkoholu i drogama".

„Želim da budem glas koji zahteva od zemlje da ranjenim vojnicima pruži više mogućnosti".

Pogledajte video o paraciklisti

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]