Indija i životinje: Nosorog koji je postao simbol mira

Poziv je stigao u ponoć 1. septembra 2008.

Jedan od prvih većih jednorogih nosoroga, koji su prešli četiristo kilometara od Nacionalnog parka Kaziranga do Nacionalnog parka Manas u Asami u Indiji, kretao se prema selu na periferiji džungle.

Svaki sukob sa ljudima mogao bi značiti tamo propast za ceo program ponovnog uvođenja nosoroga.

„Srce mi se stegnulo kada sam otkrio da se preko više od petsto seljana okupilo da vide nosoroga“, priseća se Deba Kumar Duta, tada mlađi istraživač nosoroga u Svetskom fondu za prirodu koji je nadgledao te dve životinje.

Ali kada je Duta prišao bliže, video je šta seljani rade.

„Sakupljali su njihovu balegu jer su verovali da je to dobar znak“, kaže on.

• Ima li spasa za dva preostala severna bela nosoroga
• Ženka belog nosoroga prevalila dalek put zbog ljubavi
• Zbogom poslednjem mužjaku belog nosoroga

U tom trenutku, dok je posmatrao okupljenu gomilu kako obeležava svaki otisak stopala nosoroga bambusovim štapovima, Duta je shvatio da potraga za divljim Manasom nije samo san.

Daleko od sukoba kojeg se plašio, seljani su prihvatali prisustvo nosoroga na način kojem se jedva nadao.

Četrnaest godina kasnije, ponovno uvođenje nosoroga u Nacionalni park Manas nudi lekcije za slične projekte ponovnog uvođenja životinja i na drugim mestima.

Bliska veza između lokalnog stanovništva i nosoroga pomogla je da se obe strane udalje od nesigurne prošlosti.

„Od 2003. godine, vlada Asama je redovno širila područje Manasa i susednih šuma“, kaže Vivek Menon, izvršni direktor indijske organizacije za zaštitu prirode Fond za divlje životinje Indije.

Proširenje parka ima ogroman značaj za očuvanje pejzaža od 283.700 hektara, kaže Vivek, koji je takođe viši savetnik Međunarodnog fonda za dobrobit životinja, međunarodne dobrotvorne organizacije za dobrobit i zaštitu životinja.

Bebe nosoroga, močvarnog jelena, crnog medveda i slona bez roditelja spasili su, odgajali i rehabilitovali predstavnici ove dve organizacije uz pomoć odeljenja za šume u Asami.

Divlji nosorozi su takođe ponovo uvedeni u park iz drugih delova Asame.

Obnova Manasa bila je toliko uspešna da je Unesko 2011. uklonio Manas sa liste ugroženih mesta svetske baštine.

„Ubuduće, ponovno uvođenje vrsta – bilo da se radi o gepardima, oblačastim leopardima ili čak tigrovima – sprovodiće se prema modelu Manas“, kaže Driti Benerđi, direktor Zoološkog istraživanja Indije.

Nije uvek bilo ovako.

Pogledajte video: Kad nosoroga boli zub

Turbulentna prošlost

Najraniji doseljenici Asame, pleme Bodo, žive u šumama na severnoj obali reke Bramaputra, u podnožju Butana.

Etnički i lingvistički različiti od ostatka države, njihov zahtev za posebnom državom, Bodolandom, dobio je nasilan karakter do kasnih 1980-tih.

Naoružane separatističke grupe, kao što su Tigrovi oslobođenja Bodolanda i Nacionalni demokratski front Bodolanda, skrivali su se unutar Manasa.

„Zaštita šuma, rad na razvoju i ekonomske mogućnosti su ovde prestale“, priseća se Maheš Mošahari, sekretar Novog Horizonta, lokalne organizacije za zaštitu prirode.

„Krčenje šuma i krivolov postali su jedino sredstvo za život.“

Svih sto nosoroga u Manasu je nestalo, a lokalna populacija slonova, medveda i oblačastih leoparda značajno je opala.

Sedam godina pošto je ušao na Uneskovu listu mesta svetske baštine, Manas i Bodo koji su ga nastanjivali postali su jedini upis Indije na listi svetske baštine u opasnosti 1992.

Kada je formiran Teritorijalni savet Bodolanda (BTR) 2003. godine, kao rezultat tripartitnog mirovnog sporazuma sa centralnom vladom, vladom države Asam i BTR-om, Manas je bio senka samog sebe.

„Bili smo poniženi i osećali krivicu što je ceo svet okrivio ljude Bodoa za uništenje Manasa“, priseća se pedesetčetvorogodišnji Kampa Borgojari, zamenik šefa BTR-a i ministar zadužen za šume i obrazovanje u to vreme.

„Imperativ vraćanja Manasu nekadašnje slave postao je duboko povezan sa oživljavanjem našeg etničkog ponosa.“

Put do ponovnog oživljavanja

Menon je 2006. istraživao patuljaste svinje u Manasu kada se suočio sa kraljevskom kobrom, najdužom otrovnom zmijom na svetu koja se nalazi samo u gustim, neometanim džunglama u južnoj i jugoistočnoj Aziji.

Prisustvo ovog neuhvatljivog gmizavaca sugerisalo mu je da je stanište Manasa još čvrsto i održivo za ponovno oživljavanje.

Shvatio je da postoji prostor za ponovno uvođenje izgubljenih životinjskih vrsta u ovaj šumski i travnati pejzaž, jer je to bilo idealno stanište za veće jednoroge nosoroge i slonove.

„Iz perspektive obnavljanja divljine, sve dok se može minimizirati pritisak stoke na njih, travnjaci se brzo regenerišu“, kaže Menon.

Menon i saradnici su započeli projekat očuvanja u zajednici kako bi razvili nešumske izvore za život lokalnog stanovništva, zaštitili šumu i popunili je nosorozima, slonovima, močvarnim jelenima, oblačastim leopardima i divljim bivolima.

Ručno uzgajana telad siročadi nosoroga i mladunci crnih medveda iz njihovog Centra za rehabilitaciju i očuvanje divljih životinja u Kazirangi, 400 kilometara istočnije, pažljivo su pušteni u Manas.

Istovremeno, Svetski fond za prirodu je počeo da premešta odrasle nosoroge iz drugih delova Asame u Manas.

Međutim, pravi junaci Manasovog preporoda bili su sami ljudi Bodoa.

„Manas je naša majka, jer nas je izdržavala hranom, vodom i drvima za ogrev generacijama“, kaže Borgojari.

„Iako smo možda bili odgovorni za njegovo uništenje, želeli smo da budemo odgovorni i za njegovo oživljavanje.“

Prvi zadatak bio je obezbeđivanje alternativnih sredstava za život.

Tridesetpetogodišnja meštanka Radika Rej priseća se kako su žene u njenom selu nekada zavisile od šume za gorivo, šumske proizvode i meso.

Sada nije tako, žene tkaju i prodaju lokalnu haljinu, poznatu pod imenom dokona, šalove, peškire i druge proizvode od svile i pamuka koji se kupuju na lokalnim pijacama.

„Naša generacijska veza sa šumom ostaje nepokolebljiva“, kaže ona.

„Ali sada, kao i mnoge druge žene u mojoj zajednici, živim od tkanja i više ne moram da iscrpljujem njene resurse da bih preživela.“

Rezultati ove promene su vidljivi dok ona razgleda šumu.

„Zelenije je i lepše nego ranije“, osmehuje se.

Koleginica tkalja, četrdesetogodišnja Rohila Rej, ponavlja ovo, dodajući da ih je prihod od tkanja učinio nezavisnim od šume, kao i od njihovih muškaraca.

• Indijci koji dele selo sa krokodilima
• Pomor koala – australijske vlasti krivično gone osumnjičene za okrutnost
• Zašto se odane ptice albatrosi sve više „razvode“

Život posle krivolova

Istovremeno, BTR i druge organizacije su ubedile više od četiristo krivolovaca da postanu zaštitnici šume nudeći mesečne stipendije.

Mahešvar Basumatari, od milja nazvan Ontai (stena, na lokalnom jeziku), jedan je od njih.

Sada nagrađivani čuvar životinja u Manasu, i on se okrenuo krivolovu 1980-tih jer je nudio lak novac kada je bilo malo prilika.

Basumatari je predao oružje lokalnoj administrativnoj vlasti BTR-a 2005. godine i odlučio se da pomogne u pionirskoj rehabilitaciji dva siročeta oblačastog leoparda u okviru Projekta očuvanja Velikog Manasa.

Od tada je pomagao u hvatanju krivolovaca, zapleni ilegalnih proizvoda, sprovođenju istraživanja divljih životinja i uzgoja teladi nosoroga siročadi u Manasu.

„Nahranio sam toliko teladi nosoroga i drugih beba životinja na flašicu, kao što bih svoju decu“, kaže on.

„Srce mi se puni ponosom kada vidim da su neki sada uspešno dobili svoje bebe u divljini.“

Danas se čovek koji je ranije pomagao u pronalaženju nosoroga u potrazi za lovokradicama oseća kontradiktorno kada je vreme da se životinje, o kojima se starao, puste u divljinu.

Ali na kraju – optimizam pobeđuje.

„Svaka životinja koju spasimo, uzgojimo i vratimo u divljinu obogaćuje svoje stanište“, kaže on.

Ostale nekadašnje lovokradice pridružile su se nekolicini lokalnih organizacija za zaštitu prirode koje su se širile oko Manasa, među kojima Društvo za ekoturizam Manas Maozigendri, gde volontiraju kao patrole u šumskom odeljenju Asama.

„Njihove veštine praćenja su zaista korisne za ovaj posao“, komentariše Rustom Basumatari, generalni sekretar društva.

„Sanjamo da Manas postane održiva turistička destinacija kako bi lokalno stanovništvo imalo još veći udeo u njegovom očuvanju.“

Prednosti turizma za očuvanje vrsta i životne sredine se žestoko osporavaju.

Međutim, Banerdžijeva i drugi zaštitnici prirode veruju da bi održivi turizam, i prihod koji on obezbeđuje, mogao da stvori dobru povratnu informaciju za Manas.

„Meštani takođe shvataju da bi prekomerna eksploatacija prirodnih resursa u njihovoj okolini mogla da dovede ne samo do smanjenja prihoda od turizma, već i do veće kontrole od strane vlade“, primećuje ona.

„To je ozbiljna prepreka.“

U državi sa BDP-om po glavi stanovnika od otprilike 1.000 evra (oko 120.000 dinara) godišnje, procenjuje se da je oživljavanje Manasa do sada koštalo fond za dobrobit životinja 2,2 miliona evra (oko 260 miliona dinara).

Menon kaže da je ulaganje vredelo.

Kao „megabiljojedi“, nosorozi ukazuju na zdravlje travnjaka Manasa: njihovo prisustvo ukazuje na to da je stanište u dobrom ekološkom stanju, da pruža vodu, čist vazduh i sekvestraciju ugljenika.

Regeneracija travnjaka je takođe pomogla očuvanju vrsta poput ugrožene patuljaste svinje i najređe droplje na svetu, bengalskog florikana.

Kada je 2003. godine potpisan Bodo mirovni sporazum, Manas je izgubio celu populaciju nosoroga i močvarnih jelena.

Manas je 2021. godine bio dom za 52 nosoroga, 48 tigrova, više od 1.000 divljih slonova i brojnih ugroženih životinja kao što su oblačasti leopardi, patuljaste svinje, zečevi i bengalski florikan.

Model Manasa je predložen kao najbolja praksa za očuvanje i upravljanje svetskom baštinom u Unesku, i podstiče konzervatore da identifikuju više oblasti za obnavljanje divljači na drugim mestima.

„Ran iz Kuča (Gudžarat), Sundarbans (Zapadni Bengal) ili zapadni Gati u centralnoj Indiji mogli bi imati koristi od sličnih projekata“, kaže Banerdžijeva, pod uslovom da takvi projekti imaju potrebnu snažnu podršku zajednice i finansijska sredstva.

U međuvremenu, sa pouzdanim dvogledom i opremom za praćenje u ruci,

Ontai kreće po kiši da prati tri teleta nosoroga koja su puštena u aprilu 2021.

„Manas je moj dom“, kaže on.

„Ako napreduje, mi napredujemo. Ako odlazi, i mi odlazimo.“

Pogledajte i ovaj video: Čovek kome su ajkule najbolji prijatelji

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom
. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk