Intervju petkom - reditelj Filip Čolović: Potreba za mržnjom i pokušaj borbe sa vlastitim bolom

Kada su Meši Selimoviću partizani zbog navodne krađe tokom Drugog svetskog rata streljali brata, takođe partizanskog oficira, pisac se nikad nije izborio sa bolom.

To mu je bilo inspiracija da napiše jedno od najznačajnijih dela balkanske savremene književnosti „Derviš i smrt".

Kada su huligani na smrt pretukli Fedora Frimermana ispred splava „Saund", njegov stariji brat Filip Čolović najpre je napisao knjigu „Zima bez brata", a zatim i dokumentarni film „Potreba za mržnjom".

„Ovo me je do te mere nokautiralo, bio sam nemoćan i morao sam da se upustim u tako nešto", kaže reditelj Filip Čolović u razgovoru za BBC.

To je ublažilo bol, ali on nije nestao.

• Doživotna robija: Populizam i mešanje u sudsku vlast
• Zbog čega žene u Srbiji najčešće stradaju od ruke najbližih
• Pet stvari koje treba da znate o „slučaju Belivuk"

Možda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu.

Ja nemam dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav.

Ovo što imam sad, zna samo za tugu.

Ovim rečima pisca Meše Selimovića, Čolović započinje film o sopstvenoj patnji.

Put ka ozdravljenju

„Potreba za mržnjom" je priča o tome kako se stvara i širi mržnja, i kako ostali na to pristaju.

Predstavlja intimnu ispovest reditelja koji, kroz lični gubitak i druge slične slučajeve, istražuje korene nasilja.

Proglašen je najboljim ostvarenjem u kategoriji preko 50 minuta na 68. Martovskom festivalu, a žiri ga je uvrstio i u takmičarski deo Sarajevo film festivala koji traje od 13. do 20. avgusta, što će biti regionalna premijera.

Razmišljao je, kaže reditelj, da li bi adekvatniji naslov trebalo sadrži reč „nasilje", jer je ono okosnica priče, ali je uvideo da je „mržnja prava reč, iako prejaka".

„Zašto klinci u osnovnoj školi imaju potrebu da mrze nekog, iako ne znaju nijednog Hrvata ili Albanca, ko je njima usadio tu nacionalnu mržnju?

„Zašto nasilnici biraju slabije ili decu i iživljavaju se nad njima, ne postoji tu nijedan racionalan razlog", započinje priču Čolović.

Drugo, mržnja je dvosmerni proces, koji je u filmu malo ko primetio, dodaje.

„Kad izgubite nekog bliskog kao ja i kao što su izgubili mnogi ljudi koji govore u filmu, u vama se javlja određena potreba i intenzivna negativna osećanja prema onima koji su vaše povredili ili ubili.

„Svašta vam pada na pamet", priznaje Čolović.

Otuda citat Meše Selimovića na početku.

„Mržnja samo budi mržnju.

„Da bi bio nasilnik, mora da si u jednom trenutku trpeo nasilje, ali mi ne smemo pokleknuti i biti kao oni", dodaje.

„Ta pobeda ljudskosti je jako važan aspekt, svi ti akteri koji pričaju o deci, braći, sinovima, oni su u stvari to pobedili.

„Mi moramo da utičemo na sistem, prevashodno na pravosuđe, da kažnjavaju počinioce iz preventivnih razloga, da se takve stvari ne bi dešavale", ističe Čolović.

Dok razgovaramo, ovom čoveku u crnoj majici povremeno zaiskri bol u očima, ali mu glas ne zadrhti.

Želi da govori.

Smatra da su dijalog i osvešćivanje da postoji problem - prvi korak u rešavanju „mulja" i nasilja na koje je srpsko društvo skoro oguglalo.

„Na svaku tribinu sam se odazvao, svuda gde smo pričali o nasilju, jer sam smatrao da je to moja obaveza.

„Ako treba i ponovo da preživljavamo i da mi majka ponovo plače, smatrao sam da je to važno za nas sve i da nema ozdravljenja i otrežnjenja bez toga", kaže 43-godišnjak iz Beograda.

U filmu se pita kako se došlo do toga da „život u mojoj zemlji tako malo vredi".

„Treba da pošaljemo sliku da se nasilje neće tolerisati.

„To je ono gde nažalost padamo", napominje reditelj.

• Ubistvo Ace Radovića: Smrt na derbiju koja ništa nije promenila
• Život sa nanogicom u Srbiji: „Kad si kod kuće - sve je drugačije"

Neverovatno bolno normalni

Pet godina je radio na filmu u kom je on i narator i producent i reditelj i jedan od glavnih likova.

U filmu se kaže „svi mislimo da to nama ne može da se desi", ali svakodnevne vesti o nasilju i ubistvima govore suprotno.

Čolović sagovornike za film uglavnom nije poznavao pre snimanja, a ispostaviće da svi imaju nešto zajedničko.

„Neverovatno je koliko su svi ti ljudi bolno normalni, saosećajni za druge.

„Moglo je da se desi da bar jedan bude ogorčen koji će svašta da kaže, ali ne, oni su svi sa razumevanjem i velikim žalom i ljubavlju prema svojima", ističe on.

Iako bi osveta bila prirodni spontani odgovor, oni su izabrali drugi put.

Žele da nešto promene i spreče da ista sudbina zadesi nekog drugog.

https://www.youtube.com/watch?v=I2RX3XamSJM

Koji se slučajevi pominju u filmu?

• Za ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona uoči fudbalske utakmice Partizan - Tuluz u Beogradu najpre su osuđeni počinioci na 240 godina, a zatim na duplo manje - u postupku koji je trajao gotovo deceniju.
• Priča o ubistvu glumca Dragana Maksimovića Makse koji je 2000. podlegao povredama pošto pretučen jer su nasilnici mislili da je Rom.
• Slučaj maloletnog dečaka iz Niša koji je 2011. izvršio samoubistvo posle niza prijavljenih slučajeva vršnjačkog nasilja.
• Među sagovornicima je i Petar Vučković, otac Nenada Vučković koga su na beogradskoj Adi Huji tukli do smrti, a zbog preinačenja krivičnog dela - slučaj je zastario.
• U filmu govori Hajrija Petronijević, majka dvojice mladića koji su napadnuti, a jedan je uboden nožem u grudi u gradskom prevozu u Novom Sadu 2012.
• Iskustvo je podelila i Jelena Basta Vukić, sestra Slobodana Vukića koji je ubijen u tuči sa obezbeđenjem splava Tilt 2015. u Beogradu.
• Slučaj keruše Mile kojoj su 2010. odsečene sve četiri šape, takođe je obrađen u filmu.
• Takvih slučajeva nije malo, gotovo da se svake godine dešavaju.

Majka nije dočekala pravdu

Čolović mnogo vremena provodi snimajući, teško nalazi slobodno vreme, ali kaže da to sve čini za sebe i porodicu - suprugu i dva sina.

Svi drugi su mu umrli.

Oca je izgubio sa godinu dana, zatim očuha - Fedorovog oca, brata u brutalnom zločinu koji je tada potresao Srbiju i majku tri godine kasnije.

„Ubeđen sam da je moja majka umrla onda kad sam joj saopštio da je Fedor ubijen, a da je u bolnici samo prestala da diše", kaže u filmu Filip.

Nije dočekala pravdu, preminula je 2016. godine, pre prve osuđujuće presude.

• Zašto je važna podela vlasti u 100 i 500 reči
• Izrečena prva kazna doživotnog zatvora u Srbiji - za otmicu i zlostavljanje devojčice

Sudski postupak je trajao do pre šest meseci - osam godina, i predstavljao je „mrcvarenje za porodicu".

Za to vreme, ubice su veći deo vremena bile u kućnom pritvoru, što im se računalo u kaznu.

„Meni je bilo potpuno frapantno, postupak porodicu ostavlja na vetrometini.

„Ceo taj sistem se ne trudi da zaštiti porodicu", kaže Čolović.

Deli utisak ostalih sagovornika da se radi na odugovlačenju takvih postupaka.

„Kao da je napravljeno sve da se zaštite nasilnici i omogući im se brži izlazak iz zatvora, da prođu nekažnjeno, nego što se štite interesi oštećenih i porodice.

„U većini ovih slučajeva, nasilnici su prošli nekažnjeno ili sa simboličnim kaznama", navodi on.

Apelacioni sud u Beogradu doneo je marta 2021. pravosnažnu presudu kojom je povećao kazne zatvora četvorici bivših radnika obezbeđenja splava „Saund", jer su na smrt prebili Fedora Frimermana 25. jula 2013. i naneli teške povrede njegovim prijateljima.

• Da li novac kupuje utehu žrtvama nasilja
• Skoro dva miliona predmeta čeka presudu u Srbiji

Lična priča

Filip je tokom suđenja viđao bratove ubice.

„Trudio sam se da ih ne zapamtim, da bih mogao da nastavim život.

„Oni su funkcionisali bez ikakve griže savesti, bili su čak jako grubi prema meni i prema mojoj majci", svedoči on.

Uveren je da je sistem dao vetar u leđa takvom ponašanju.

„Da li oni znaju da neće izaći, da neće biti kažnjeni, ali sam siguran da bi bili drugačiji da se sud prema njima postavio oštrije i cela država.

„Da je naša politika u jednom trenutku rekla 'razračunavamo se sa navijačima', sigurno je da ne bi bilo ni Belivuka", dodaje Čolović.

Organizovana kriminalna grupa vođe navijača Partizana Veljka Belivuka optužena je za svirepa ubistva i druga krivična dela.

Kada su hapšeni pre oko pola godine, sa njima je priveden i jedan od pripadnika obezbeđenja kome se i dalje sudi za ubistvo Slobodana Vukića u tuči 2015. ispred splava „Tilt".

Vukićeva sestra je jedna od sagovornica u filmu.

U filmu „Potreba za mržnjom" dosta pažnje posvećeno je huliganima i kriminalu koji se meša sa navijanjem za fudbalski klub.

„Beograd je mali, kad se nama sve to desilo - sve se znalo i ko drži pored splav i koji su to navijači.

„Sve se zna i sve se pušta što budi jedan osećaj odvratnosti u onome ko kroz sve to prolazi". kaže Čolović.

• Decenija od hapšenja Ratka Mladića
• Intervju petkom: Rokenrol pesnik na fudbalskom zadatku

Odakle potreba za mržnjom?

Značajna pažnja u filmu posvećena je ratovima u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka, ali i ljudima koje Čolović naziva novim pogrešnim herojima koji su u to vreme iznikli.

„Imate sumrak da ne znate šta je pozitivno, šta je negativno.

„Ako je neko ubijao nedužne, on ne može biti heroj nikome. Tačka", izričit je Čolović.

Kao prave heroji ističe lekare i prosvetare koji uče našu decu.

On je odrastao u vreme Jugoslavije i bio jedna od poslednjih generacija Titovih pionira.

Kaže da ga je kao malog majka učila da „milicionera pita ako se izgubi" i smatra da se u međuvremenu to poverenje izgubilo.

„Milicajac je bio pojam reda i mira i dobri komšija.

„Danas policiju vezujemo za korupciju, za negativno, jer je policija služila da bude protiv građana, za razbijanje demonstracija, za vodene topove i neke jako negativne stvari", navodi.

„Policija i pravosuđe su pod patronatom politike, što budi novo nepoverenje."

Politika je odigrala ključnu ulogu i u ratovima devedesetih i raspadu Jugoslavije koji su započeli najnoviju spiralu nasilja na ovim prostorima.

Da su se pojedinci tad pobunili, možda bi sve bilo drugačije, uveren je Čolović.

„Ponovo se ljudi nisu javili, nisu se snašli, to je bio šok.

„Bošnjak Adnan, ratni vojni invalid, u mom filmu kaže `Nismo se mnogo ni bunili protiv pušaka`, šta bi bilo da su ih pobacali, ali toga nije bilo", kaže Čolović opisujući period ratova kada je „ubijana ljudskost" u ljudima.

Međutim, kao dodatno otrežnjujuće slede scene nasilja, prebijanja, hapšenja „u mirnodopskom periodu".

Uz radosnu pesmu „Beograde, Beograde, svi vole tvoje nasmejane ulice" smenjuju se scene protesta 5. oktobra 2000. godine, ubistva premijera Zorana Đinđića, nasilja na protestima usled hapšenja osuđenih ratnih zločinaca Ratka Mladića i Radovana Karadžića, prebijanje LGBT ljudi na paradama, paljenje džamija i ambasada i tako redom.

Sve to zadesilo je Srbiju u poslednje dve decenije.

Ipak, Čolović sebe smatra patriotom, voli Srbiju, voli Beograd i navija za Partizan.

„Posle svega sam ostao u zemlji, znači baš je mnogo volim, a nije da nisam imao prilike da odem".

Govoreći o patriotizmu, citira stihove pesme Domovina Ljubivoja Ršumovića koje je učio u školi.

„Domovina se brani lepotom i čašću i znanjem, domovina se brani dobrotom i lepim vaspitanjem.

„Naš najveći problem je taj što mnogo više ćete naći ljudi koji će našu zemlju braniti životom, nego lepim vaspitanjem, ne shvatajući da je odbrana zemlje i jedno i drugo", kaže Čolović.

• „Čovek koji je sačuvao dete u sebi": Priča o Raši Popovu, omiljenom TV deki
• Intervju - Boris Miljković: O Jugoslovenima, nostalgiji i Marini Abramović

Vratiti dostojanstvo profesija

Zna se šta je ispravno ponašanje i to važi i za decu i za odrasle, kao odgovorne pojedince u tom sistemu čija je obaveza „da očisti sopstveno dvorište".

Najpre, rad s mladima, obrazovanje i vaspitanje, a zatim da svako u svom domenu mora da vrati dostojanstvo profesije.

„Da svaki novinar bude zaista novinar, svaki sudija zaista da bude sudija, tužilac, policajac i da vidite kako će u roku od dve nedelje da se stvori neki sistem.

„To isto važi i za reditelja, kad mu se ponudi da uradi nešto lakog sadržaja da to uradi s merom, ima odgovornost, da ne podilazi, da se trudi posebno ako ga gledaju milioni", kaže Čolović, koji trenutno radi na gledanoj seriji „Kamiondžije".

Režirao je i brojne igrane serijale za Školski program RTS-a.

Duboko je uveren da njegov predlog nije utopija, već jedini put za spas društva.

„Ako su u stanju ovi ljudi koji su se pojavili u mom filmu, koji su zaista nekog izgubili, da govore, onda je manji problem plašiti se da li ćeš dobiti otkaz ako se pobuniš.

„Zakopali smo se, ne znamo šta su naše obaveze u javnom životu i da imamo odgovornost da se pobunimo protiv nenormalnog, a ljudi su u obavezi da se ograde i kažu neću da učestvujem u tome", zaključuje.

• Kako je uhapšen Radovan Karadžić: „Luda kuća" i palačinke, 13 godina kasnije
• „Tijanin zakon“: Treba li Srbija da uvede doživotnu robiju

Kako u nasilnom društvu vaspitavati decu?

„Alternative nema, ukoliko ne želite da vam deca postanu nasilnici", odgovara u dahu.

Citira ženu koja je rekla da su joj dva najveća straha - da joj neko maltretira dete i drugi, da njeno dete ne postane nasilnik.

„Dete kao dete mora da se izbori za sebe, čopor je takav, ali postoje pravila - zato smo ljudska bića.

„Ako učite dete da uzvraća na taj način, to vodi u tragediju", kaže Čolović.

Film se završava tako što sinovima čita odlomak iz Malog princa - želeo je da ostavi svetlo na kraju tunela.

„Nasilnici su uvek ili ljudi koji su prolazili kroz tako nešto ili zanemarena deca, koja imaju vapaj za pažnjom.

„Ključ je u tome, deca kojoj plasirate ljubav i pažnju ne mislim da će sutra naprasno da odluče da budu nasilnici", zaključuje Čolović.

Pogledajte video o sećanju na rat u Bosni

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]