Italija i ekologija: Umetničke skulpture na dnu Mediteranskog mora - kako se ribar Paolo Fanćuli bori protiv ilegalnog ribolova

Još kao dečak, Paolo je išao u ribolov sa dedom i ocem.

Od ribe koju bi prodali u toku dana na lokalnoj pijaci malog primorskog mesta Talamone, živela je njegova mnogobrojna porodica.

Sa 13 godina, Paolo Fanćuli, koga su drugovi već tada nazvali Il Peskatore (Il Pescatore) - ribar, napustio je školu kako bi mogao da se bavi samo ribolovom.

Danas šezdesetogodišnji Paolo, brodićem „Sirena" plovi vodama Mediteranskog mora i pokušava da spasi ribu od nelegalnog načina ribolova i morsku travu - pluća planete pod vodom.

Paolo je razvio i vrstu turizma koju naziva pascaturismo - riblji turizam, namenjen ljudima koji poštuju prirodu, more i morski svet.

Izlet podrazumeva i obilazak onog dela mora na čijem dnu se nalaze umetničke skulpture, koje čuvaju ribe koje tu žive i štite ih od zločinaca koji sistematski uništavaju njihov dom, objašnjava Paolo Fanćuli za BBC na srpskom.

• Zašto je Ohrid zanemareni evropski Galapagos
• Korona virus i ekologija: Mediteran sve više zagađen medicinskim otpadom
• Kakve ljudske tragove krije dno okeana

Ovaj kraj koji se nalazi u italijanskoj regiji Toskana, poznat kao Marema, jedan je od najlepših delova Mediterana, smešten između italijanskog kopna, ostrva Sicilije i Sardinije.

Danas je veoma bogat ribom, čak i onim retkim vrstama, kao što su plavi jastog ili riba škarpina, vrste koje su se ponovo vratile ovde, pre svega zahvaljući ovom ribaru i ekologu i njegovoj višedecenijskoj borbi protiv ilegalnog ribolova.

Morska mreža je život

„Bili smo siromašni i od ribe smo živeli. Svako veče otac i ja bismo išli da bacamo mrežu.

„Ovde je oduvek bilo ribe, sve dok se početkom 1980-tih godina nisu pojavili prvi veliki ribarski brodovi blizu obale", počinje priču Paolo Fanćuli.

Metoda ribolova putem povlačenje mreže po morskom dnu poznata je kao kočarenje i koristi se za komercijalni ribolov.

Kočarenje je ilegalno i zabranjeno na udaljenosti manjoj od pet kilometara od morske obale.

Međutim, kako je komercijalni ribolov postajao sve popularniji tih godina, zabrana nije sprečavala velike proizvođače da intenzivno love ribu u blizini obale.

Situacija je danas najalarmantnija upravo u Mediteranskom moru, gde se dve trećine komercijalnih vrsta riba prekomerno izlovljava, u poređenju sa globalnim prosekom od jedne trećine.

Prema podacima Organizacije Ujedinjenih Nacija za hranu i poljoprivredu, ukupna populacija mediteranskih riba, kao što su tuna, sabljarka, inćuni i sardina, smanjila se za trećinu u poslednjih 50 godina.

„Uglavnom bi se tokom noći brodovi približavali obali. Pokušavao sam da ih sprečim. Jednom sam se prerušio u policajca obalske straže", priča Fanćuli.

Dodaje da to nije bilo dovoljno i da je ribe bilo sve manje.

„Mreža koju ja spuštam u more ne ugrožava nikoga. Međutim, kočarenje je vrsta ribolova kada se morska mreža spušta na dno mora.

„Ona uništava morsko dno i celokupni ekosistem", kaže Fanćuli.

„Kočari su kao buldožeri. To vam je kao kada bi lovac palio šumu kako bi lakše ulovio divlju svinju."

Mreže koje veliki brodovi vuku po morskom dnu su ogromne i teške.

Osim ribe, ove mreže povlače sa sobom morsku travu posidoniju i ceo morski svet koji nastaje oko nje.

Kada bi more ostalo bez posidonije

„Posidonija su pluća mora i u njoj mnoge vrste riba polažu jaja. U Mediteranskom moru, posidonija izumire", žali se Fanćuli.

U poslednjih nekoliko decenija zabeleženo je povlačenje rasta ove morske trave za 34 odsto samo u Mediteranskom moru.

A prirodno obnavljanje oštećenih područja jako je teško, budući da se livade posidonije šire izuzetno sporo.

Procenjuje se da posidonija raste samo jedan centimetar godišnje u idealnim uslovima.

Livade ove morske trave zaslužne su što se više od 10 odsto ugljen-dioksida sačuva u okeanima, iako zauzima tek 0,2 procenata ukupne površine morskog dna.

A očuvanje ove morske trave važno je i zato što njenim uništavanjem dolazi do oslobađanja dodatnih količina ugljen-dioksida u atmosferu.

Pogledajte video o plastičnoim otpadu u morima i okeanima

Fanćuli je, kaže, pre nekoliko godina odbio ponudu od 100.000 evra švedske kompanije Findus da bude zaštitno lice za njihovu kampanju lansiranja bio-proizvoda.

„Findus je u Italiji lider za prozvodnju zamrznute ribe. Oni su veliki uništivači posidonije i mora."

Paolo je platio visoku cenu

Iako je više puta prijavljivao policiji i žalio se lokalnim vlastima na opasnost ilegalnog ribolova, Paolo je godinama ostajao sam u borbi, sve dok nije počeo javno da govori o problemu pred kojim su nadležni i institucije zatvarali oči.

Sa grupom aktivista iz organizacije Grinpis i drugim lokalnim ribarima, 1990. godine organizovao je proteste i blokadu jedne od najvažnijih luka u ovom kraju, Sveti Stefan.

Zbog aktivizma je platio visoku cenu - izbačen je sa tržišta i zabranjeno mu je da prodaje ribu na svim lokalnim pijacama u ovom kraju.

Ono što ulovi, Paolo danas prodaje udruženju lokalnih prozivođača hrane „Ekonomija solidale".

„Njegova borba da spasi i to malo morskog sveta što je ostalo u Mediteranskom moru, više puta ga je skupo koštalo", kaže novinarka Ilarija Bernardis, autorka knjige „La casa dei pesci" (Kuća riba)", posvećena Paolu i njegovoj borbi.

Sav novac od prodaje knjige ide u udruženje Kuća riba, čiji je osnivač upravo Fanćuli.

Nastalo je 2012. godine u trenutku kada on dolazi na ideju da jedino umetnost može da spasi more.

Umetnošću protiv kočarenja

Regionalne vlasti u Toskani su 2006. godine izašle u susret inicijativama i predlozima ovog ribara - na morsko dno spušteni su prvi veliki mermerni blokovi kako bi se otežao ilegalni ribolov.

Međutim, kako naglašava Fanćuli, to nije bilo dovoljno, jer su ti blokovi dosta udaljeni jedan od drugog, tako da ribarska mreža svakako može da prođe između njih.

Franko Baratini je italijanski skulptor i vlasnik kamenoloma Mikelanđelova špilja (Cave di Michelangelo) u mestu Karara, a odakle je čuveni umetnik Mikelanđelo uzimao materijal za svoje skulture.

Kada je Baratini čuo za priču o Paolu i onome što radi, odlučio je da mu donira sto mermernih blokova.

Od njih su nastale umetničke skulture, na kojima su radili mnogi umetnici, poput Emili Jang, poznate britanske vajarke, kao i italijanskih umetnika Masima Katalanija i Đorđa Butinija.

„Umetnici su se pridružili našem projektu i radili su besplatno. Do sada su napravili 39 skulptura", kaže za BBC na srpskom Ipolito Turko, predsednik udruženja La casa dei pesci.

„Spuštanje jedne skulpture u more košta oko 5.000 evra i sav novac smo prikupili putem donacija", dodaje Turko.

Skulpture stvaraju fizičku barijeru za mreže i jedinstveni podvodni muzej.

Postavljene su u krug, na udaljenosti od četiri metra jedna od druge, a na nekima od njih ponovo je počela da raste morska trava posidonija.

„Čini se da se morski život polako vraća. Morska trava napokon opet raste na ovim skulpturama, a tu su se naselili i jastozi", kaže Fanćuli.

„Takođe su ponovo viđeni delfini, jer sada ovde imaju hranu."

Ovaj muzej podvodnih umetničkih skulptura pomalo podseća na neku verziju Fanćulijevih starih morskih olupina, koje je voleo kao dečak.

Ovaj vizionar ne prestaje da sanja i kaže da mu je cilj da u naredne tri godine postavi sto ovakvih skulptura - on hoće da spasi more.

Pogledajte video: Kako sve čovek ugrožava morski svet

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]