Izolacija iznedrila jedinstveni šmek pekinškog rokenrola

Nezavisni bendovi iz glavnog grada Kine imaju svojstven, prepoznatljivo sirovi zvuk, tvrdi BBC novinar Stiven Mekdonel - delom zato što su toliko izolovani od ostatka rokenrol sveta.

Duboke crne „feiju" patike pritiskaju pedalu s efektima, uključuju se bubnjevi i gitare, a masa tela počinje da se njiše u ritmu. Jeftino pivo, zadimljene prostorije, neizdrživa buka; gužva, trošni ambijent, boemski život… ovo je muzička andergraund scena Pekinga.

Lokalni bendovi su kultni heroji u rupčagama starog grada: mladi ljudi iz svih krajeva Kine dolaze u prestonicu zato što se tu alternativna muzika shvata ozbiljno.

Ljudi će vam reći da je Peking grad rokenrola.

Ovde, naravno, možete da čujete i izvrsne simfonije i džez. Imate pozorišne predstave, ples i tradicionalnu kinesku muziku kao što je Pekinška opera. Ali lokalni nezavisni bendovi potiču iz savremene Kine.

Oni moraju da paze o čemu pevaju i kako pevaju. Pre nekoliko godina, moglo je da im prođe više toga nego što može danas.

Jedne zimske noći, tu odmah do kompleksa u kom obitavaju vrhovne vođe Kine, u prostoru koji je u međuvremenu zatvoren, nastupio je jedan pank bend. U jednom trenutku, između visokooktanskih pesama, pevač je povikao na engleskom: „Kineska komunistička partija je mafija!"

Prostorom je prohujalo jedno glasno „uuuuuuu" dok su se ljudi smejali hrabrosti jedne takve izjave u javnosti.

Samo nekoliko stotina metara južno od tog bara, čitavu generaciju ranije, Narodnooslobodilačka vojska izvela je tenkove na ulice da bi 1989. godine razbila studentske demonstracije. Politika je ovde ozbiljna stvar i može da vas uvali u silne neprilike.

A opet vlasnici muzičkih barova u Pekingu deluju prilično blazirano na samu pomisao da mogu biti zatvoreni ili uhapšeni zbog subverzivnih tekstova. Većina muzičara čini se da vrlo dobro zna granicu onoga što sme da se kaže. Sa tim su odrasli.

Oni sve vreme hodaju po tankoj crti - a kad pređu granicu, to obično rade na pametan, uvijeni način. Privući pažnju određenim pesmama i tekstovima ovde znači privući i pažnju vlasti. Tako vam je to u Kini.

Ali ovde većina muzičara u stvari peva o ljubavi mladih, slomljenim srcima, mamurluku, ulicama u kojima žive, ljudima koji im nedostaju.

Neki će se pitati po čemu su to posebni Peking i njegovi bendovi. Nije da je taj grad izmislio rokenrol.

E, pa ono što je stvorilo takozvani „pekinški zvuk" bila je izolacija. Nije da mladi rokeri Kine nikad nisu čuli za Dejvida Bouvija ili Foo Fighters, već je činjenica da prosto vrlo malo stranih bendova svira ovde. Dakle, ukoliko se ložite na živu svirku, moraćete da gledate nastupe kineskih bendova.

Nalik, na primer, sidnejskoj muzičkoj sceni osamdesetih, kreativnost Pekinga naglašena je time što je udaljen i manje posećen.

Sam zvuk je sirov, manje ispoliran, sa gomilom entuzijazma i posvećenosti ničem drugom do ljubavi prema muzici zarad nje same.

Oni znaju da u Kini nikad neće dospeti na televiziju, tu ih nikad neće puštati na radiju. Njihovi fanovi slušaju njihovu muziku samo dolaskom na njihove koncerte. Popularnost se širi od usta do usta, a ovih dana, naravno, i preko društvenih mreža.

• Memoari Prinsa spremni za objavljivanje
• Pronađen izgubljeni nastup Bitlsa

Ovde vlada osećanje da su svi jednaki. Najpopularniji bend neće nužno biti glavni nastup večeri. Redosled svirki često se izvlači iz šešira, a set liste umeju da budu potpuno nasumične.

Jedan vlasnik bara rekao mi je da je zvaničnik vlade posetio njegov lokal i da je ovog najviše zabrinulo to što posetioci nemaju gde da sede. On prosto nije mogao da shvati zašto bi ljudi želeli da stoje tokom nastupa. Možda je i bolje što nije došao da iz prve ruke vidi masu ispreds bine.

Ipak, građevinske dozvole i zakoni o dozvolama za rad naškodili su sceni - zatvaraju se mesta za mestom.

Sve što vam je nekada trebalo da imate lokal za svirke bili su prostor, pojačalo i pivo. Više nije tako. Sada vam je za to potrebna prava pravcata dozvola, u vreme kad su gradske vlasti rešile da proteraju mnoga preduzeća iz kvarta starih bočnih uličica ili hutonga.

Verovatno najveća pretnja po pekinšku buku je, međutim, najamnina. Muzička scena nalazi se uglavnom u starom središtu grada, gde su nekada ruinirani prostori sada postali tražene, trendovske lokacije na oku kompanija koje obrću veliki profit.

Njima se suprotstavljaju oni koji i dalje ova mesta vode isključivo iz ljubavi. Ona i dalje rade: Ju Spejs, Skul Bar, Dask Tu Don… gde bendovi nastupaju uživo većinu večeri.

Sećam se prvog puta kad sam uživo gledao bend PK14. Privukli bi pažnju na bilo kom međunarodnom muzičkom festivalu. Na koga su me najviše podsetili? Da li na rane Talking Heads ili Joy Division?

Zapravo, ova štreberska, kul, gromoglasna, energična, poetska eksplozija zvuka bila je samo njihova, sa kineskim tekstovima koji se izvikuju preko sinkopiranih bubnjarskih ritmova i reskih gitara.

Ovo ne možete da dobijete nigde drugde: morate da dođete u Peking.

Nadam se da će potrajati.