Jugoslavija, Tito i nesvrstani: Kako je socijalistička arhitektura osvojila Afriku

Nekoliko meseci posle smrti Josipa Broza Tita 1980. godine, jugoslovenska građevinska firma Energoprojekt dobila je najveći projekat u dotadašnjoj istoriji kompanije.

„Bio je to pravi, ozbiljan posao", kaže za BBC na srpskom beogradski arhitekta Dragoljub Bakić.

On je tada sa suprugom Ljiljanom bio zadužen za izgradnju Kongresnog centra i hotela Šeraton u Harareu, glavnom gradu Zimbabvea.

Činjenica da je Bakićima poveren ovako veliki posao bila je kruna uspeha jugoslovenskog građevinarstva u zemljama Pokreta nesvrstanih.

• Odlazak Tita: Sahrana koja je zaustavila svet
• Pet stvari koje treba da znate o Titu
• Kako je Tito vodio bitku sa variolom verom

Zemlje u Africi, koje su se oslobađale od kolonijalne vlasti, jačale su nezavisnost kroz ekonomsku saradnju sa većim članicama pokreta, na čelu sa Jugoslavijom.

Širom Afrike i Bliskog istoka, od 1960-tih do kraja 1980-tih, jugoslovenske arhitekte izgradile su brojne konferencijske centre, aerodrome, zgrade ministarstava, opština, univerziteta, pošte, hotele i čitava stambena naselja.

Skice snova Roberta Mugabea na stočiću za doručak

Dragoljub Bakić stigao je u Harare avionom iz Beograda jednog avgustovskog dana 1980. godine.

Doneo je „ogromnu maketu" budućeg kompleksa koji je osmislio sa suprugom Ljiljanom.

Samo nekoliko meseci ranije, u aprilu, Južna Rodezija proglasila je nezavisnost od Velike Britanije i promenila ime u Zimbabve.

Prestonica Solzberi preimenovana je u Harare, a Robert Mugabe je postao premijer.

„Sa proglašenjem nezavisnosti, za Enegoprojekt se otvorilo novo tržište i mi smo već dva meseca od njihove nezavisnosti bili prisutni", priča Bakić.

„Osećalo se da je država tek u formiranju. Sretali smo ministre na ulici - svi su išli biciklima - i mogli smo da se družimo sa njima. To je trajalo sve dok nisu postali prava vlast".

Bakić objašnjava da je na projektu izgradnje Kongresnog centra i hotela Šeraton konkurencija bila jaka.

„Englezi su već bili osmislili projekat. Energoprojekt je u međuvremenu predložio da učestvuje. Vlada Zimbabvea je raspisala međunarodni konkurs, na kojem je učestvovalo sedam zemalja".

A onda je stigla tužna vest iz Jugoslavije: preminuo je predsedavajući Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije Stevan Doronjski - čovek koji je na Titovoj sahrani nekoliko meseci pre toga održao posmrtni govor.

Jugoslovenska ambasada u Harareu organizovala je potpisivanje knjige žalosti.

„Ja sam znao da je trebalo da dođe ministar spoljnih poslova Zimbabvea i poneo sam maketu", priseća se Bakić.

„Rekao sam našem ambasadoru kako razumem da nije prilika, ali da mi ipak skrenemo pažnju ministra spoljnih uz piće i da mu pokažemo tu maketu".

Pozvao je ministra da prošetaju, njemu se maketa dopala i rekao im je da ujutro dođu u Mugabeov kabinet.

Sledećeg dana je Mugabe, koji je maštao da u takvoj sali održi samit Pokreta nesvrstanih, rekao da hoće „takvu zgradu, ali duplo veću", prepričava Bakić.

Ljiljana i Dragoljub Bakić prvobitno su projektovali hotel sa kongresnom salom od 2.500 sedišta. Za prepravljanje projekta su dobili 10 dana.

„Odmah sam pozvao Ljiljanu da iz Beograda dođe u Harare i mi smo u hotelu radili taj projekat, ujutro smo uzimali stočiće na kojim su nam donosili doručak i tu smo crtali", kaže Bakić.

U istom hotelu, na istom spratu, tih dana odsedao je i Slobodan Milošević, tada generalni direktor Beobanke.

• Slobodan Milošević: Misterija mozga
• Preminuo bivši predsednik Zimbabvea Robert Mugabe

„Beobanka je bila otvorila predstavništvo u Harareu i on je došao da obiđe poslovnicu. Danju su ga vodali po safarijima, a uveče je dolazio kod nas na viski da pogleda kako napredujemo", objašnjava Bakić.

Tada kod Miloševića „još nije bilo tragova nikakve visoke politike", dodaje.

„On je tu video mogućnost za našu privredu, jer je materijal uvožen iz Jugoslavije. Naša zemlja je davala kredite da se kupuje naša roba za te objekte, zato se Milošević i interesovao", kaže Bakić.

Projekat je konačno prihvaćen, a izgradnja je trajala nešto više od dve godine.

Mugabeov san se ostvario 1986. godine - Harare je u Šeratonu ugostio osmi samit Pokreta nesvrstanih.

Iako Energoprojekt nikada posle osamdesetih nije ponovio ovakav uspeh u Africi, mnoštvo velikih projekata realizovano je prethodnih decenija.

„Naš dolazak je značio da su se oni potpuno otrgli"

Od 1950-tih do kraja 1980-tih, u zemljama Afrike i Bliskog Istoka niču brojne modernističke građevine, govori istoričar arhitekture sa Univerziteta u Mančesteru Lukaš Stanek za BBC na srpskom.

„Sovjetski Savez je bio usredsređen na velike infrastrukturne projekte, kao što su brane, nasipi, luke i slično, a Jugoslavija se više orijentisala na urbanističke projekte", kaže Stanek, stručnjak za socijalističku arhitekturu u Africi.

Stanek je autor knjige Arhitektura u globalnom socijalizmu: Istočna Evropa, Zapadna Afrika i Bliski istok u Hladnom ratu, objavljene ove godine.

• U jednom lusteru se krije sudbina cele Jugoslavije
• Bitka na Neretvi: 50 godina od filma koji je doveo Holivud u SFRJ

Već krajem pedesetih godina 20. veka, građevinske kompanije iz Jugoslavije, Poljske i Sovjetskog saveza počinju da osvajaju afričko tržište.

Energoprojekt, a kasnije i jugoslovenske arhitekte samostalno, projektovali su zgradu Parlamenta Nigerije i kompleks Međunarodnog sajma u Lagosu, hotel Vavilon i stambeno naselje u iračkoj prestonici Bagdadu, aerodrom Entebe, deo univerzitetskog kompleksa KNUST u Ugandi, kao i mnoge druge građevine.

Jugosloveni su stigli i u bivšu francusku koloniju Gabon, koja je proglasila nezavisnost 1960. godine, nepunu deceniju kasnije.

Energoprojekt je bio angažovan na izgradnji Konferencijske palate u glavnom gradu Librevilu, koju su mnogi smatrali najluksuznijom građevinom te vrste u Africi.

Kao i druge kolonijalne sile u opadanju, Francuska je nastojala da održi uticaj u bivšoj koloniji, što je 1960-tih izazvalo proteste i nemire u ovoj afričkoj zemlji.

„Naš dolazak je značio da su se oni [u Gabonu] potpuno otrgli", govori beogradski arhitekta Mario Jobst, koji je radio na tom projektu kao direktor enterijera.

„Mi smo na svojoj koži mogli da osetimo da se to Francuzima nije dopadalo, sad odjednom tako veliki projekat dobija jedna jugoslovenska firma".

Jobst navodi da sa Francuzima u Gabonu nije bilo ozbiljnijih problema i napetosti, ali se u početku dešavalo da helikopterima nadleću gradilište, „da vide šta mi to radimo".

Bakić kaže da je slično iskustvo imao sa Englezima u Zimbabveu u vreme gradnje kompleksa.

„Englezima se nikako nije sviđalo što su sada tu Jugosloveni i kočili su sve što su mogli, od administracije do isporuka materijala", ističe Bakić.

Međutim, vlade zemalja u kojima su radili bile su vrlo otvorene, zahvaljujući saradnji koja se uspostavila u okviru Pokreta nesvrstanih, dodaje.

• Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke
• Vodič za Kirka Daglasa i Jugoslaviju - za rođene u 21. veku

Mario Jobst se u Eneroprojektu zaposlio 1972. godine, a karijeru je započeo na gradilištu Hale Pionir u Beogradu.

Bio je još uvek mladi arhitekta kada je angažovan na izgradnji Konferencijske palate od 12.000 kvadratnih metara u Librevilu, za održavanje 14. kongresa Organizacije afričkog jedinstva, preteče Afričke unije.

Jugoslovensko čudo: „Šest meseci pre roka"

„Bio je to herojski posao i rad", priseća se Jobst u razgovoru za BBC na srpskom.

„Baš smo ga skupo uradili".

Sav materijal za zgradu - pločice, kupatila, lamperija - proizveden je u jugoslovenskim fabrikama, kaže.

• Zašto je stepenište na Kalemegdanu toliko belo
• Od najstarije lokomotive u Srbiji ostao samo kostur

„Doneli smo brački mermer za pod, on je tamnobraon boje, a isti takvi kameni pultovi bili su na recepciji.

„To je fantastičan mermer. Nije kamen pa da bude žilav i sve se pojavljuju školjke. Želeli smo da odnesemo stvarno najbolje stvari", ističe Jobst.

Vajar Miodrag Živković, autor spomenika posvećenog bici na Sutjesci u Memorijalnom kompleksu Tjentište, kao i spomenika streljanim đacima u Šumaricama, dobio je zadatak da napravi ukrasnu skulpturu za jednu od sala Konferencijske palate.

„Napravio sam kompoziciju od klirita, 'Afričko sunce'. Ta skulptura od sedam-osam metara i ja smo zajedno ušli u avion i krenuli u Afriku", priča 92-godišnji Živković za BBC na srpskom.

„Tamo sam dorađivao skulpturu. Sećam se, jednog dana sam došao na posao, a tamo su, na onom gradilištu, stajale grupe od po pet-šest crnkinja i pevale, u tom prostoru gde smo radili. Što je to bilo lepo".

„Vrhunska blamaža"

Jobst kaže da je u Gabonu zatekao „divne, uređene gradove" i odnose između crnaca i belaca u kojem se nisu osećale neke posebne razlike.

„Ja sam imao malo kontakata sa lokalcima jer smo dosta radili, sretao sam ih u kuhinji i trpezariji, ali kroz grad smo se kretali potpuno slobodno i komotno. Moja supruga je često sama šetala sa našim malim sinom.

„Nije bilo nikakve arogancije ni sa jedne strane. Francuzi su se ženili lokalnim ženama. A mi smo se osećali kao deo te sredine", ističe Jobst.

Arhitekti su se posebno dopale lokalne pijace. Odlučio je da jednog jutra ustane malo ranije, prošeta i slika.

„Bio sam zaprepašćen kada sam video kako je sve uređeno: hromirane sudopere na tezgama gde se prodaje riba, sve natkriveno, fantastično. Onda se setim našeg Bajlonija (pijace u Beogradu) i koji je to užas",

Jobst je izvadio foto-aparat i počeo da slika.

„Uto mi priđe jedan mlađi policajac i kaže: 'A šta to radite?', a ja naivno odgovaram: 'Pa slikam pijacu, savršena je!' i on mi kaže: 'Pođite sa mnom'.

Kada je stigao u policijsku stanicu, Jobst je primetio boksove za stajanje.

„I vidim ja, u svakom drugom boksu poneki crnac uhapšen".

Dvojici policajaca - starijem i mlađem - Jobst je pokušao da objasni da je arhitekta iz Titove Jugoslavije, koji radi na projektu za predsednika Omara Bonga.

„A vidim ovaj mlađi policajac stalno podgovara starijem da to tako ne može, šta znači to slikanje i slično.

„Naišli su žena i dete ovog mlađeg policajca, i ja u panici pomazim ono dete po glavi, a ovaj me pita da li imam dete, i ja kažem kako isto imam sina.

„Tu su se smilostivili, rekli su mi: 'Niste smeli da slikate, trebalo je da tražite odobrenje'. Tako sam se ja izvukao", priča Jobst.

Tokom Jobstove posete Kamerunu, ponovila se slična situacija. Na jednom mostu, dok „pogled puca i prelep je zalazak sunca", arhitekta je opet izvadio foto-aparat i škljocnuo.

Utom je naišao policajac na motociklu i počupao mu film.

„Mislili su da sam špijun, da ja slikam strateška mesta, kao da su svi protiv crnaca".

„To je bila vrhunska blamaža", zaključuje Jobst.

Po završetku izgradnje, u junu 1976. godine, objavljena je vest: „Šest meseci pre roka, izuzetno brzo za tamošnje prilike, glavni grad Gabona Librevil dobio je najatraktivniji i najluksuzniji objekat - zgradu za održavanje konferecija koju je projektovao i izgradio Energoprojekt".

Taj isečak iz novina u ličnoj arhivi još uvek čuva Mario Jobst, autor čuvene pumpe Dejtonka i YU Biznis centra na Novom Beogradu.

Konferencijska palata u Librevilu srušena je 2014. godine, kako bi se na njenom mestu izgradila nova predsednička palata. Jobst nije ni znao za to.

„Jako se loše osećam sada kada mi to kažete", govori on.

„Ali bolje da znam da su slupali, da ne zamišljam da to i dalje negde postoji".

Kraj jednog doba

Dragoljub Bakić Harare u vreme prve posete opisuje kao „najlepši grad na svetu".

„Ulice probijene pod pravim uglom, avenije sa vilama i bazenima. Tu su rasli i drvoredi džakarande, to je drvo sa ogromnim lila cvetovima koje nema lišće.

„Cvetanje traje dva meseca i predivno je", govori on.

• Peti oktobar 2000. godine: Šta se dešavalo van Beograda
• Dvadeset godina kasnije: Poslednji let za Beograd

Dodaje i da prilikom prve posete Zimbabveu dvorišta kuća nisu bila ograđena.

„Nije se kralo, nije bilo straha", kaže.

Bakići su se 1994. preselili u Harare i zaposlili u jednom arhitektonskom birou, da bi se sklonili od rata koji će rasparčati Jugoslaviju.

Međutim, i afričke zemlje su tada zahvatili građanski nemiri, ratovi, smene vlasti i povlačenje novih granica.

Dok je na Balkanu 1999. trajao sukob na Kosovu, poslednji u nizu koji su pratili raspad Jugoslavije, Zimbabve je tonuo u sve dublju ekonomsku krizu nakon odluke vlasti da se zemlja umeša u rat u susednom Kongu.

„Dešavali su se upadi u dvorišta. Taj divan grad je postao skup malih tvrđava sa zidovima od po tri-četiri metra", kaže Bakić.

„Bežali smo od Miloševića, a dočekao nas je Mugabe", dodaje.

Sa političkim promenama koje je u Jugoslaviju i svet donela poslednja decenija 20. veka, Pokret nesvrstanih takođe je izgubio deo uloge koju je nekada imao.

Nesvrstani su promenili orijentaciju, i to upravo na Samitu 1989. u Beogradu, koji se naziva „perestrojka Pokreta", kaže istoričar Dragan Bogetić.

„Jugoslavija je na tom samitu zaokrenula sve aktivnosti u smeru ekonomske saradnje.

„Od tada, zemlje u razvoju, koje su bile manje agresivne u političkim zahtevima, postale su zainteresovanije da se nametnu kao ekonomski partner drugim zemljama, nije se više radilo o blokovima".

Krajem te godine pao je Berlinski zid, ali Pokret nesvrstanih i dalje „životari", govori Bogetić.

„Paradoksalno je što je Jugoslavija, koja se već raspadala, uspela da sačuva Nesvrstane na neki način", kaže.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]