BBC News na srpskom
Kad se žene probude: Kako se Azerbejdžanke bore za samostalnost

21:23, 14. 11. 2024.

Kad se žene probude: Kako se Azerbejdžanke bore za samostalnost

Azerbejdžansko selo, prema rečima njegovih stanovnika, nije baš najbolje mesto za žensku samostalnost.

Batine, finansijska kontrola, nemogućnost ličnog izbora kad su u pitanju zanimanje i brak, i dalje su deo svakidašnjice u unutrašnjosti zemlje.

Ipak, sve više Azerbejdžanki odlučuje da se bori za samostalnost uprkos despotskom ponašanju rođaka i društvenim preprekama.

Jedne sive oktobarske večeri Zahra (ime je promenjeno) je spakovala mali ranac i neprimetno napustila kuću. Na kraju sela čekale su je prijateljice u automobilu, koje je trebalo da je odvezu u glavni grad Baku, daleko od roditelja.

„Naše selo je malo, svi se poznaju. Da su shvatili da bežim ili bi me prijavili roditeljima ili bi me sami vratili kući", kaže Zahra.

Pre nego što je pobegla sina je poslala bivšem mužu, da ga ne vraća, rekavši da će uskoro doći po njega. Tajno je otvorila profil na Fejsbuku i kontaktirala poznatu aktivistkinju iz Bakua, zamolivši da je skloni iz kuće gde su je, kako kaže Zahra, tukli i kontrolisali svaki njen korak.

Zahra smatra da je njeno selo najradikalnije od svih u okolini i naziva ga „najgorim mestom za ženu". Ona kaže da je porodično nasilje česta pojava.

„Moja majka takođe misli da je to normalna stvar, retko napušta selo i jednostavno ne zna za da se može živeti drugačije", kaže Zahra.

Kada se odlučila za drastičnu promenu, Zahra je imala 22 godine. To je bilo njeno drugo bekstvo.

Trke sa preponama

Na putu ka uspehu i ličnoj nezavisnosti žena mora da se bori sa nizom poteškoća, pa su zato priče o uspešnom bekstvu u Azerbejdžanu prava retkost.

Prva prepreka je nedostatak obrazovanja što je ključni faktor za pronalaženje pristojnog posla.

Prema podacima Svetske banke, 20 odsto stanovništva Azerbejdžana ima visoko obrazovanje, a što su dalje od glavnog grada, to je manje žena među njima.

Ako su u Bakuu, prema Državnom statističkom zavodu, polovina studenata devojke, u drugim regionima taj procenat već pada na 40 odsto. U konzervativnim porodicama, prema informacijama aktivista za ljudska prava, roditelji ponekad ne dozvoljavaju devojčicama da završe čak ni srednju školu.

„Neobrazovanoj osobi je teško da shvati gde se završava tradicija, a gde počinju njegova prava", priča Šahla Ismail, predsednica Ženskog društva za racionalni razvoj.

„Takvoj osobi je teško da stoji sa obe noge na zemlji, jer je za takvu osobu ponuda posla ograničena na bukvalno nekoliko radnih mesta vezanih za fizičke poslove i slabo plaćene poslove."

Aktivistkinja za ljudska prava kaže da su joj, dok je držala predavanja o jednakosti u regionima, često govorili „vi našim ženama otvarate oči", objašnjavajući da to je zvučalo „kao da radim nešto loše".

Razlog borbe za nezavisnost je često, kao u Zahrinom slučaju, nasilje u porodici.

„Ako su 10 godina to bili izolovani slučajevi, a žene se nisu usuđivale da pobegnu zarad porodičnih vrednosti, sada ima više primera žena koje se odlučuju da odu zbog nasilja", kaže Šahla Ismail. Takvih žena ima naročito mnogo među mladima."

Zašto ove Indijke spavaju u parku

Zahra je prvi put pobegla od kuće kada je imala 18 godina, da bi se udala mimo volje roditelja.

„Međutim, našla sam se u još goroj situaciji i suočila sam se sa još većim nasiljem, psihološkim, fizičkim i seksualnim", kaže ona sada. „To je trajalo četiri godine, a sve to vreme sam čekala i nadala se da će se stvari popraviti, ali ništa od toga."

Nakon što je napustila muža bila je primorana da se vrati kod roditelja u selo, a sada se ponovo vraćala u Baku, gde je mladim žena u potrazi za samostalnošću lakše da se "stope" sa ostalim stanovnicima i nađu posao.

U početku je živela kod prijateljice. Sina je morala da ostavi kod muža, koji, međutim, nije bio baš zadovoljan situacijom i stalno je zahtevao da odvede dete. Zahra je danima išla gradom pokušavajući da nađe posao. Novca gotovo da nije imala.

Institucije koje mogu da zaštite ženu u takvoj situaciji ne rade dobro u Azerbejdžanu, kažu aktivisti za ljudska prava.

Zemlja je 2014. godine pooštrila kontrolu nad nevladinim organizacijama i one su počeli da se zatvaraju. Prema podacima Ženskog društva za racionalni razvoj u Azerbejdžanu sada postoje tri sigurne kuće za žene koje mogu da prime samo sto osoba.

Nema novca ni za advokate.

Prema rečima aktivista za ljudska prava, često se dešava da policija u slučaju porodičnih problema nije na strani žene, naročito ako je ona mlada i zavisi od rodbine. Ponekad policija vraća u porodicu čak i punoletne žene koje pobegnu od kuće.

U međuvremenu, Azerbejdžan je Ustavom proglasio ravnopravnost među polovima i zabranio diskriminaciju.

Postoje zakoni „o garancijama ravnopravnosti između žena i muškaraca", kao i o sprečavanju nasilja u porodici. Predsednik Ilham Alijev više puta je govorio o rodnoj ravnopravnosti.

Državni komitet za porodična, ženska i dečija pitanja napominje da postoji posebno odeljenje koje radi sa žrtvama porodičnog nasilja, a u unutrašnjosti postoje grupe za monitoring koje mogu da pomažu ženama na licu mesta, „bez birokratskih prepreka".

Pored toga, predstavnik komiteta, Tural Husejnov, tvrdi da je država uvek spremna da pošalje ženu kojoj je to potrebno u sigurnu kuću.

Međutim, lokalni aktivisti za ljudska prava primećuju da se u praksi ovi zakoni sudaraju sa mentalitetom vladinih zvaničnika.

„Kada se žena obrati policiji, po pravilu, policajci to ne shvataju ozbiljno jer često dođe ujutru i povuče izjavu pod pritiskom supruga", kaže advokatica Samira Agajeva.

„I sami policajci se rukovode principom da ne treba iznositi svoj prljav veš u javnost, odnosno žena mora da istrpi i da se sama snađe."

Žene koje su uspele da pobegnu od nasilnog „starateljstva" roditelja ili supruga govore kako im je teško da uspostave samostalan život i kako porodica pokušava da im dokaže da nisu sposobne ni za šta. Često oni koji su im bili bliski postaju neprijatelji i čine sve da odbegla žena ostane bez novca, prebivališta i posla.

Deo alimentacije koju je plaćao Zahrin bivši suprug ostao je kod oca u selu. Pozvala je majku i tražila da joj vrati novac ali ona joj je odgovorila da se kao i njen otac odriče ćerke i zabranjuje joj da komunicira sa bratom i sestrom.

Nakon što je uzela sina na muževljev zahtev, Zahra je uspela da nađe sebi stan. Ubrzo je muž počep da je posećuje i čak joj je pomogao u traženju posla. Kasnije se ispostavilo, kako Zahra kaže, da je on zvao poslodavce i „širio glasine o njoj". Kada je saznao da je našla posao pokušao je da joj uskrati alimentaciju.

Kako žena može da obiđe ceo svet

U decembru prošle godine Zahra je zaradila prvu platu i sada radi kao novinarka i umetnica.

Međutim, pandemija korona virusa pokazala je koliko je njen status zapravo nesiguran.

Fakultetska diploma kao miraz

U studiji UN-ja o rodnoj ravnopravnosti u Azerbejdžanu ističe se da žene i dalje imaju manji pristup ekonomskim resursima od muškaraca. One takođe imaju manje mogućnosti da učestvuju u donošenju odluka, kako ličnih tako i u društvu.

„Kompleksna interakcija različitih faktora, uključujući odnos pola i socijalnih normi i institucija, kao i pre, ograničava mogućnosti žena, ostavljajući ih u domaćinstvu gde su cenjene samo zbog njihovih reproduktivnih sposobnosti", navodi se u studiji.

Situacija se dodatno komplikuje neravnomernom raspodelom obaveza u domaćinstvu, pa mnoge žene moraju i da rade, i da vode domaćinstvo.

Prema globalnom Indeksu rodne ravnopravnosti Svetskog ekonomskog foruma, Azerbejdžan zauzima 94. mesto na listi od 153 zemlje, a nalazi se ispod Rusije ali, na primer, iznad Jermenije.

U studiji se navodi da su Azerbejdžanke značajno podzastupljene u politici, po čemu je zemlja na 140. mestu.

Poslanice čine 17 odsto parlamenta (21 od 121 člana), dok među ministrima nema žena. Formalno, druga osoba u zemlji je žena, ali to je potpredsednica Mehriban Alijeva koja je udata za predsednika.

Tokom poslednjih sedam godina, prema podacima Državnog komiteta za pitanja žena i dece, broj preduzetnica se utrostručio, dostigavši 200.000.

Međutim, za žene i dalje nisu otvorena sva zanimanja.

Kako na uličnim oglasima, tako i na sajtovima za zapošljavanje možete pronaći oglase koji navode pol, starost, a ponekad čak i visinu i izgled potrebnog zaposlenog.

Na primer, ovde traže operatera u kol centru, potrebno je da bude žena od 20 do 40 godina. A ovde, supervizora uz ponudu dobre plate, koji treba da bude muškarac između 30 i 50 godina.

Prošlog leta, oglas za administratorku u servisu automobila, gde je traženo da nosi visoke štikle i kratku suknju, izazvao je skandal na društvenim mrežama.

Uprkos tome što zakon formalno zabranjuje diskriminaciju, u praksi ju je teško dokazati.

„Sve se dešava na nivou poslodavca, želim to ili ne želim (ovog ili onog kandidata, BBC), a zakon to ne reguliše" kaže Milana Rahimova, generalni direktor kompanije za zapošljavanje Hermes i konsultant iz oblasti radnog prava.

Postoji još jedan problem, a to je stereotipna podela profesija „po polovima", čemu doprinosi činjenica da roditelji i dalje često biraju karijeru ili studije za decu u Azerbejdžanu.

Prema istraživanju UN-a, samo 4% ispitanika je reklo da su u njihovoj porodici odluke u vezi sa obrazovanjem donosila sama deca.

Pored toga, 70 odsto muškaraca smatra da žena treba prvenstveno da kuva i brine o deci, a skoro 60 odsto misli da žena ne sme da radi van kuće nakon što postane majka.

Najpoželjnije profesije za žene sa stanovišta roditelja su lekar i učiteljica.

U Azerbejdžanu se šale da je obrazovanje za devojku nešto poput miraza: možete da se školuje, a posle ne radite.

Prema podacima Državnog komiteta za statistiku, oko trećine studentkinja studira za nastavnika, a samo 11 odsto je na tehničkim smerovima, dok rad u oblasti obrazovanja čini samo 8 odsto poslova na tržištu rada.

„Pre svega to dolazi iz porodica koje podstiču žene na to", priča Rahimova. „Ukoliko neka devojka prođe test profesionalne orijentacije, shvatiće da to nije za nju. I kao rezultat toga devojke završavaju visoke škole i kažu da nikada neće raditi u struci pošto su nas ovde upisali roditelji."

Neravnopravnost se ogleda i u zaradi. Prema podacima Državnog zavoda za statistiku prosečna zarada žena je gotovo upola manja od zarade muškarca.

Osim toga, ističe Rahimova, ne postoji sistem određivanja kvalifikovanosti zaposlenih.

Još jednu prepreku predstavlja i to utvrđene procedure za odabir kadrova ili ne postoje ili se ne primenjuju.

Posebno je problematično, dodaje ona, što ne postoji sistem ocenjivanja (određivanje nivoa kvalifikacija) zaposlenih.

„Ukoliko kompanija primenjuje vrednovanje putem testiranja, pol zaposlenog nije bitan, a ako se zaposleni kreće po karijernoj lestvici onda se plata menja u skaldu sa vrednovanjem", kaže stručnjak.

Sferu IT-ja naziva najperspektivnijom, a tu se pojavljuje sve više žena, kaže Rahimova.

Zaposleni u jednoj od najvećih IT kompanija, koji je nekako proveravao testove kandidata za nekoliko slobodnih mesta, priča da su neke devojke pokazale odlične rezultate ali je svaka od njih (desetak žena koje su uspešno prošle test) bila eliminisana u fazi usmenog intervjua.

„Naravno, za IT se opredeljuje manje devojaka ali one su talentovane", kaže on. „Zato što one biraju taj posao jer ga zaista vole, a ne zato što su im roditelji to naredili."

Borba za samostalnost

„Ako devojka, umesto da se uda, kao svi normalni ljudi, ode u Baku da bi radila i živela sama, za tamošnje žene to je kao da je propala", objašnjava Kiemalja (ime je promenjeno), koja je pobegla od roditelja nakon što su je naterali da se veri sa nevoljenim mladićem.

Otac je zabranio rođacima da joj pomažu i Kiemalja je na početku živela kod prijatelja, provodeći dane u potrazi za poslom.

„Ne žalim ni za čim, znala sam u šta se upuštam, seća se ona. Znala sam da ako ostanem kod kuće udaće me, a ja sam htela da ostanem u Bakuu, radim, budem nezavisna, da dokažem i porodici, i na prvom mestu sebi da ja nešto vredim."

Šta sve možete kada ste najniža žena u Srbiji

Kiemalja je počela da radi kao kasirka za malu platu, koja je jedva bila dovoljna za plaćanje rente.

Pet godina kasnije ona je menadžer, nedavno se udala za čoveka kojeg je sama izabrala, a svojim novcem je organizovala malo venčanje (skupo zadovoljstvo u Azerbejdžanu, gde se proslava za 200 ljudi smatra malom).

Roditelji su se vremenom smirili pa čak se odnose prema njoj sa poštovanjem: „Oni su sami obnovili odnose sa mnom, sami su me našli. Sada su postali toliko dobri, jer su videli da sam uspela."

Kod Fidan (ime je promenjeno), situacija je bila nešto drugačija.

Nakon što se odlučila za samostalan život, više nije mogla da ostvari dobre odnosi sa roditeljima i muškarcima.

„Kada si razvedena, prilično je teško da se udaš drugi put, muškarci te posmatraju kao seksualno dostupnu ženu za jednu ili dve noći", kaže ona.

„Možete da se udate ali samo za nekog ko je razveden, oboje ste stigmatizovani i nećete imati raskošno venčanje."

Kada je napunila 32 godine, Fidan se udala po drugi put i ovaj brak, baš kao i prvi, smatra greškom.

„Više nisam bila glupa kao ranije, ali imala sam svoj društveni krug, imala sam prijatelje i čini mi se da jednostavno on nije mogao da podnese tu samostalnost", kaće ona.

Rođaci je se sete, kako kaže, samo kad im treba novac ili veze u Bakuu.

Uprkos svemu, feministički pokret u Azerbejdžanu već 2-3 godine raste.

Posebnu pažnju privukao je 8. marta prošle godine, kada su aktivistkinje prvi put izašle na ulice sa sloganom „Ne nasilju u porodici".

Pre karantina, redovno su se održavale ulične akcije, a pokret se čak zakačio sa opozicijom kada je ćerka jednog od opozicionih lidera optužila oca za premlaćivanje.

Iako su aktivnosti feministkinja uglavnom koncentrisane na Baku, jedna od aktivistkinja Vafa Nagi čak je pobedila na opštinskim izborima u svom rodnom selu.

Istina, nedavno je proterana iz opštine, prema njenom mišljenju, zbog koraka koje je preduzela protiv korupcije.

Struja sa Zapada

Kada je sinu počela da nedostaje baka, Zahra ga je, uz dozvolu svojih roditelja, dovela kod njih u selo.

Sledećeg dana proglašena je karantina, ulaz u Baku je zatvoren i nekoliko dana sa roditeljima se pretvorilo u nekoliko meseci.

„Tata je početkom avgusta počeo da tuče majku, a kada sam se ja usprotivila, udario je i mene pred detetom", kaže Zahra.

Čim je karantin ukinut, vratila se u Baku.

„Ne brinem se ja za sebe ali tamo sam svih tih meseci bila jako napeta i depresivna", seća se Zahra, ali napominje da je postalo teže živeti u pandemiji.

„Situacija se toliko promenila, vrtići su zatvoreni i ne znam ko će da mi čuva dete. Moram da radim samo preko interneta, iako je sve uglavnom mirno, još uvek nisam sigurna šta će biti sa mnom u budućnosti".

Iako generalno problem rodne nejednakosti ostaje aktuelan u Azerbejdžanu, UN takođe ističu pozitivne promene: poslednjih decenija povećao se životni vek žena i stopa pismenosti među njima, smanjio se broj ranih brakova i broj dece u porodicama, a žene su počele češće da rade van kuće.

Vlasti, navodi se u izveštaju organizacije UN Women, od 2015. godine sprovode kampanju kako bi informisale ljude i sprečile nasilje u porodici, i povećale ulogu žena u ekonomiji.

Sociolog Umai Ahundzade primećuje da se, uprkos relativnom konzervativizmu, tokom poslednjih sto godina u azerbejdžanskom društvu postepeno javljala emancipacija, i u javnoj i u privatnoj sferi.

„Struje koje dolaze iz zapadnih zemalja stižu i do nas", kaže Ahundzade.

„U Azerbejdžanu počinje da se govori o stvarima o kojima ranije nije bilo moguće govoriti."

Ilustracije: Mageram Zenajlov

Pratite nas na Fejsbuku i. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]