Nataša i Toma Novaković iz Bariča kod Obrenovca su roditelji tri dečaka. Ipak, mamom i tatom zove ih još šestoro dece.

Najmlađi sin ima 11 godina, ali ni u jednom trenutku nisu prestali da kupuju pelene, niti da vode decu u vrtić.

„Pored naše biološke dece, trenutno smo hranitelji dečaku od tri godine i devojčici od godinu dana“, kaže Nataša za BBC na srpskom.

„Mi smo porodica za hitne slučajeve, pa kod nas dolaze i tek rođene napuštene bebe. Spremni smo i na pozive u sred noći i da primimo mališane u roku od nekoliko dana“.

Ovo je dom u koji deca stalno dolaze i iz njega stalno odlaze. U njemu je odrastalo još četvoro mališana koji su zatim usvojeni. Njihove fotografije su i dalje svuda, a rođendani upisani u porodični kalendar.

Deca koja su otišla često ih zovu.

„Za sve njih, mi smo mama i tata. Prvi, drugi ili treći, u ovom trenutku ili tokom godinu ili dve – potpuno je nebitno“, dodaje Nataša.

U više od 4.000 hraniteljskih porodica u Srbiji slično živi gotovo 6.000 dece i mladih, podaci su Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Hraniteljstvo u Srbiji potpuno se promenilo u poslednjih 15 godina. Početkom dvehiljaditih sa hraniteljima je živelo 25 odsto dece bez roditeljskog staranja, dok danas živi 90 odsto.

Dan hranitelja – od jutra do mraka

Novakovići kažu da ih je trenutno osmoro – tu su Nataša, Toma, njihova tri sina i dvoje dece kojima su hranitelji. I jedan veliki crni pas, koji se vodi kao punopravni član ove porodice.

Kada ih je ekipa BBC-ja posetila, u porodičnoj kući u Bariču kod Obrenovca deca su vežbala karate. Najstariji sin Strahinja je reprezentativac, pa je od dece u kući napravio svoj tim.

„Super sam trenirao sa decom koja su otišla.

„Imao sam svog ljubimca, priznajem. Ali, i dalje dolaze kod nas, pa ih opet malo podučavam. Malo mi i nedostaju, ali uvek mogu da ih pozovem telefonom“, objašnjava Strahinja.

Trogodišnji dečak, zadihan od skakanja, traži od Nataše da mu zakopča patike i govori joj „mama“. U zagrljaj puzi i jednogodišnja devojčica. Tek je prohodala, a porodica je nedavno proslavila i njene prve reči.

„Ja najviše pomažem oko klinaca koji dođu“, ponosno kaže Andrija, godinu dana mlađi sin.

„Svako ima neko zaduženje, mnogo nas je u kući, pa je lakše da se podelimo. Ja na primer, često spremam mleko za decu.“

• Irenina porodica u akciji – pomaže deci ulice SAD i Srbije
• Nestale bebe Srbije: „Dali su mi novac, a ja želim svog sina”
• Upoznajte Biljanu – uspešnu vlogerku i promoterku UNICEF-a

Nataša radi kao medicinska sestra u jaslicama. Trenutno je na bolovanju, jer je devojčica i dalje mala, a na to ima pravo po zakonu. Toma je preduzetnik i trudi se da uklopi posao i čuvanje dece.

Sinovi su već veliki i idu u školu, a trogodišnjak ide u vrtić.

„Mi zapravo funkcionišemo kao i svaka druga familija“, objašnjava Nataša.

Hraniteljstvo u Srbiji u brojkama: Koliko je razvijeno i gde smo sada

• U 4.481 hraniteljske porodice u Srbiji živi 5.504 deteta do 18 godina i 953 mladih od 18 do 26 godina
• Čak 90 odsto dece bez roditeljskog staranja je smešteno u hraniteljskim porodicama, a 10 odsto dece u institucijama
• Iz resornog ministarstva kažu da je Srbija u vrhu zemalja po ostvarenoj deinstitucionalizaciji dece
• Čak 40 odsto dece se po odlasku iz hraniteljske vraća u sopstvenu porodicu
• Ne može se govoriti o gradovima koji imaju najviše hraniteljskih porodica, ali postoje mesta u Srbiji u kojima je hraniteljstvo već postalo tradicija poput Miloševca kod Velike Plane, Jadranske Lešnice kod Loznice, Jakova kod Beograd, Iriga kod Rume i okoline Subotice. U Srbiji u pojedinim regionima hraniteljstvo ima tradiciju dugu skoro 100 godina

„Imamo neka pravila. Prvo pravilo je da nema tajni. I svojoj i deci koja dolaze odmah objašnjavamo sve i odgovaramo na sva njihova pitanja. Oni to prihvataju.

„Drugo pravilo je obaveza tajm auta kada se neko iznervira ili pretera u igri. Pravilo podrazumeva pauzu koja traje tačno onoliko minuta koliko dete ima godina.“

Noć koja dovela do odluke da pomažu drugoj deci

Nataša i Toma odluku koja je promenila i njihove i živote dece o kojoj su brinuli doneli su pre 11 godina.

Nakon dva sina, Nataša je ostala u drugom stanju i porodica se radovala i trećem detetu.

Sergej je međutim prevremeno rođen, a komplikacije su dovele do kliničke smrti.

„Tu noć sam trčao po bolnici kao bez svesti kada su mi doktori rekli da se moj sin bukvalno bori za život“, kaže Toma i spušta pogled.

„Tada nisam želeo ništa drugo, sem da njemu bude dobro. Onda smo na intenzivnoj nezi proveli još mesec i po dana, pa još toliko u bolnici na lečenju.“

• Kako deca vide sebe, druge i društvo u kome žive
• Svratište – mesto gde deca ulice mogu da budu deca

Nekoliko meseci kasnije odlučili su da postanu hranitelji.

„Pokušali smo da zaboravimo sve što smo videli u bolnici i mislili smo da smo uspeli“, kaže Nataša.

„Onda smo gledali na televiziji reportažu o hraniteljstvu.

„Odjednom, svi ti prizori su ponovo oživeli i setili smo se dece koju smo upoznali. Tada smo shvatili da želimo da im pomognemo.“

Šta je potrebno da bi neko postao hranitelj

Od trenutka kada su odlučili da postanu hranitelji pa do dobijanja papira koji im je omogućio da pomažu drugoj deci, prošlo je devet meseci.

Pored brojnih uslova koje su morali da zadovolje, oboje su prošli i tromesečnu obuku.

„Nije lako biti hranitelj, ali mi imamo osećaj da imamo stručnjake koji nam pomažu. Na obuci smo prošli sve potencijalno problematične i teške situacije, a uvek možemo da pozovemo savetnike kada imamo bilo koju nedoumicu“, kaže Nataša.

„Za ovih deset godina, zaštita države se samo povećala, a i ljudi više znaju o tome šta znači biti hranitelj.“

Kako postati hranitelj

Potrebno je da se utvrdi da osoba:

• nije lišena roditeljskog prava
• nije lišena poslovne sposobnosti
• nije osuđivana za određena krivična dela
• ne boluje od bolesti koje mogu uticati na nesmetan rast i razvoj deteta
• ima određene materijalne i stambene uslove za smeštaj dece
• može da dobije pozitivno mišljenje psihologa, pedagoga, socijalnog radnika, pravnika i lekara
• može da sa uspehom da završi pripremu i obuku za hraniteljstvo

Izvor: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Kažu da su prijatelji i familija brzo prihvatili njihovu odluku. Neki su i sami postali hranitelji.

Iako im je na početku bilo čudno, Nataša kaže da nikada nisu doživeli neprijatnost.

„Ono što su prijatelji morali da prihvate jeste da je najlakše da dođu kod nas kada žele da nas vide, jer nas je ipak puno.“

13 godina kolica i pelena

U kući su svi navikli na kolica i pelene. Na odrastanje koje ne prestaje.

Dolazila su im zlostavljana ili zanemarena deca koju roditelji nisu hranili. Jednoj devojčici, još uvek bebi, ruka je bila polomljena na dva mesta iako je imala samo nekoliko meseci.

Nataša ni ne pokušava da objasni emocije.

„To je deo hraniteljstva“, samo kaže kratko.

Šta posle odlaska: Trenutak kada su svi plakali

Deca pokazuju fotografije iz porodičnog albuma, kao i one u ramovima. Tu je njihovo detinjstvo, provedeno sa mališanima koji više ne žive sa njima.

U album stalno dodaju nove fotografije – kako dece iz kuće, tako i onih sa rođendana i polazaka u školu onih koji su otišli. Jer, fotografije i dalje šalju.

Ipak, Toma je u jednom trenutku mislio da će odustati od hraniteljstva.

„Bili smo jako vezani za devojčicu koja je otišla od nas. Ljudi koji su je usvojili su odlučili da je više ne viđamo.“

To je bio jedini trenutak kada je i tata plakao, kažu klinci.

„Nataša i ja smo odlučili da više ne budemo hranitelji, mislili smo da više ne možemo da podnesemo ta odvajanja“, dodaje Toma.

Onda su dečaci organizovali porodični sastanak, dodaje Nataša.

„Njihova je bila želja da nastavimo sa hraniteljstvom. Rekli su nam – ‘hajde, kada smo mi jaki i želimo, možete i vi’.“

Nekoliko meseci kasnije, u kuću je stigao jednogodišnji dečak.

Danas je uveliko deo karate tima, ali i porodice.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom
. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk