Kako je Drugi svetski rat izmenio vojnu obuku i stvorio efikasne ubilačke mašine

Posle Drugog svetskog rata, najkrvavijeg sukoba u istoriji čovečanstva u kom je stradalo 70 miliona ljudi, američka vojska došla je do zapanjujućeg zaključka - nije bilo dovoljno ubijanja.

Ili možda preciznije rečeno: Nije dovoljno američkih vojnika učestvovalo u ubijanju.

U odredu od deset ljudi, u borbi je u proseku iz puške opalilo manje od trojice. Nevezano za njihovo prethodno iskustvo u borbama ili koliku je pretnju neprijatelj predstavljao po njihove živote.

Neposredno posle Drugog svetskog rata, kontroverzna vojna studija utvrdila je da 85 odsto svih američkih vojnika koji su učestvovali u borbama, u stvari, nikad nije ispalilo metak na neprijatelja.

Metode korišćene u tom istraživanju su osporene, ali su zaključci zauvek izmenili vojnu obuku u Americi i širom sveta.

• Dan koji je promenio tok istorije
• Orden Hitlerovog telohranitelja prodat po „rekordnoj ceni"
• Pismo koje je otkrilo tajni život Jozefa Mengelea

To je ono što je zvanični američki vojni analitičar i istoričar, general-major Semjuel Lajman Etvud Maršal, poznatiji kao S.L.A. Maršal ili „Slem", napisao u brojnim člancima u vojnim časopisima, koji su kasnije postali njegova knjiga Ljudi protiv vatre.

Njegov rad je u međuvremenu oštro kritikovan - mnogi ga optužuju i da je prevarant - ali je u ono vreme doveo do revolucije u obučavanju američke vojske.

Stopa ubijanja

„Pešadijskom komandantu bolje bi bilo da ima na umu da kad se sukobi sa neprijateljem, pravi udarac neće zadati više od četvrtine njegovih ljudi", napisao je Maršal.

„Procena od 25 odsto", dodao je on, „važi čak i za dobro obučene i iskusne trupe. Želim da kažem da 75 odsto vojnika neće pucati i neće istrajati u otvaranju vatre na neprijatelja i njegovu silu. Ti ljudi će se možda naći u opasnosti, ali se neće boriti", rekao je on.

Maršal je kasnije revidirao tu brojku sa prosečnih 75 odsto na 85.

Zašto su američki pešadinci i na evropskom i na pacifičkom frontu bili toliko nevoljni da pucaju iz oružja, čak i kad bi se suočili sa izuzetnom opasnošću?

Maršal je smatrao da postoje dva razloga - većina će uvek biti sklona da prepusti manjini da obavi sav posao i da je civilizacija Amerikancima podarila „strah od agresije" koja ih je sprečavala da se bore.

Vojnici su morali da se obuče da u borbi pucaju iz oružja instinktivno, bez razmišljanja ili vremena za emotivnu reakciju.

Njegov zaključak da je tipični Amerikanac previše urođeno miroljubiv doveo je do tehnika smišljenih da ubijanje načine instinktivnim, da se obukom iz vojnika istera saosećajno ljudsko biće.

Cenjeni britanski vojni istoričar ser Džon Kigen smatrao je da „Maršalov krajnji cilj u pisanju nije bio samo da opiše i analizira, već i da ubedi američku vojsku da ratove vodi na pogrešan način."

„Njegovi argumenti bili su efektni, imao je neobično iskustvo za jednog istoričara da još za života vidi kako se njegova poruka ne samo prihvata, već i primenjuje u praksi", dodao je on.

Sam Maršal je tvrdio da je kao rezultat njegovog istraživanja vojska reagovala efikasno i da se „stopa otvaranja vatre" popravila.

On je nastavio da radi u Korejskom ratu i hvalio se da se stopa otvaranja vatre povećala na 55 odsto.

U Vijetnamu se stopa otvaranja vatre povećala još i više - jedna studija pokazala je da je iz oružja na druge ljude pucalo 90 odsto američkih vojnika.

Metodologija

Maršal je izmislio običaj koji je nazvan „razgovor sa jedinicom posle bitke".

On bi posećivao čete na frontu - tvrdio je da je razgovarao sa ukupno njih više od 400 - ubrzo posle borbi i razgovarao sa ljudima koji su u njima učestvovali.

Vojnici, koji su ostajali anonimni, prepričavali bi šta su sa drugovima radili tokom borbi i hvatane su beleške - mada Maršalovi kritičari tvrde da je pronađeno vrlo malo od tih svezaka.

Oni takođe ističu da nikad nije intervjuisao pripadnike trupa koji su bile ranjeni ili, iz razumljivih razloga, one koji su ubijeni.

Na osnovu toga, on je iskonstruisao teoriju - da se ogromna većina američkih trupa koja se borila protiv Nemaca i Japanaca previše plašila da puca na neprijatelja.

Oni se nisu plašili smrti, već ubijanja.

A kod kuće u Vašingtonu, generali su ga slušali.

Tehnike obučavanja

Rana obuka američkih vojnika obično je podrazumevala korišćenje običnih meta sa koncentričnim krugovima.

Ali to je imalo vrlo malo sličnosti sa pravim borbenim uslovima i nije pripremalo vojnike za pucanje u živo ljudsko biće..

I tako je posle Drugog svetskog rata, vojska počela da koristi mete sa ljudskom siluetom.

Ovo će, nadali su se oni, pomoći da se prevaziđe strah od agresije.

Mete su sada „iskakale" na različitim udaljenostima, a strelcima je rečeno da pucaju brzo, kako bi simulirali momentalnu borbenu reakciju.

U vreme Vijetnamskog rata, borba prsa u prsa postala je izuzetno retka.

Ali se obuka sa bajonetima ipak nastavila kako bi se razvijala agresija protiv neprijatelja, ne nužno očekujući da će do direktnog sukoba i doći na bojištu.

Sve ove metode trebalo je da smanje osetljivost pojedinca na ubijanje.

Major F. D.G. Vilijams iz Komande i doktrine Američke vojske napisao je: „Njegove ideje kao da su se primale, a potom nestajale. Ali zapravo, Maršalova zapažanja dovela su do mnogih poboljšanja."

Kontroverze

Ali nije ceo vojni establišment stajao iza Maršalovog rada, a oštre reakcije na kraju će trajno da ukaljaju njegov ugled.

Baš kao i njegova upitna hvatanja beleški, neki vojnici sa kojima je razgovarao kasnije su izjavljivali da ih nikad nije pitao da li su pucali iz oružja.

Uz to, Maršal nikad nije priložio nikakvu statističku analizu koja bi potkrepila kako je stigao do tih brojki.

Prema kanadskom autoru Robertu Engenu: „Postoji ozbiljna mogućnost da je slavna brojka o stopi ljudi koji su pucali fabrikovana na osnovu Maršalovih predubeđenja o borbi."

„Uprkos svom njegovom valjanom istoričarskom radu - a bilo ga je mnogo - Maršal je bio čovek koji je patio od učenjačke kratkovidosti, video je samo ono što je želeo da vidi."

Ali možda najvažnije od svega, neke od njegovih drugih tvrdnji - kao što je ona da je predvodio ljude u bitkama Prvog svetskog rata i da je bio najmlađi oficir u Američkim ekspedicionim snagama - bile su kategoričke neistine.

Bio je angažovan kao oficir tek 1919. godine, a i tada je u Evropi učestvovao samo kao pratnja vojnicima do kuće dugo nakon što se rat okončao.

Njegove izjave su i nervirale veterane, koji su smatrali da je njima blatio njihov vlastitu reputaciju.

Jedan stari četni narednik je za Maršalovu teoriju rekao: „Šta je taj ku..in sin mislio, da smo Nemce umlaćivali na smrt batinama?"

Maršalove cifre od 15 do 20 odsto i danas se često navode kod cenjenih izvora, dugo nakon što je njihova autentičnost dovedena u pitanje.

Ali njegovo nasleđe je nesumnjivo - ono je pomoglo da se vojnici širom sveta pretvore u efikasnije ubilačke mašine.

PLEASE DO NOT DELETE - TRACKER FOR [49494897]

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]