Knjižare, neodoljive Meke koje ne gube čar: Srećan im njihov dan

Možda vam se čini da ama baš sve na svetu ima sopstveni dan, zasluženo ili ne.

(Rođen)dan knjižara je u grupi slavljenika koji više nego zaslužuju da im čestitamo, pa su naše novinarke - najmlađa i najstarija u redakciji BBC-ja na srpskom - rešile da obeleže ovaj dan.

Prva je najmlađa, jer, kako kaže stara izreka, na mladima svet ostaje.

Kristina

U gradu u kom sam odrastala nije bilo knjižara.

Umesto ja do njih, knjige su najčešće dolazile do mene.

Prva je doputovala Pipi Duga Čarapa spisateljice Astrid Lindgren, donela mi je tetka, koja je u Beogradu studirala slikarstvo.

Kad sam je otvorila, u nozdrve mi se uvukao do tada nepoznat miris, dobro sam upamtila taj „dah" sveže štampanog papira.

Stavila sam je na policu pored slikovnica koje sam nasledila od starijih rođaka.

Ali Pipi je bila posebna - bila je nova i samo moja.

Zato sam sledeći dan drhtavim dečijim rukopisom na prvoj strani napisala: Kristina.

Slova su bila velika, R ispisano naopako.

• Šta čitate na Svetski dan džepnih romana
• Kakav je uticaj čitanja na mentalno zdravlje
• Kako je jedan nemački grad promenio način na koji čitamo

Strpljivo sam čekala da tetka opet dođe i donese drugi i treći deo o avanturama riđokose devojčice koja sama živi u staroj napuštenoj kući Vila Vilekuli, brine o konju i majmunu Gospodinu Nilsonu, dok čeka da joj se vrati otac, kapetan broda koji plovi dalekim morima.

Tako je počela moja opsesija književnošću, ali i želje da sakupim, sačuvam i posedujem priče koje mi se dopadaju.

Da mogu da ih čitam ponovo, da im se vraćam.

Ovaj moj posredni kontakt sa knjižarama trajao je više od pola decenije.

A onda sam porasla.

Za introvertnu tinejdžerku nema boljeg načina da provede vreme od lutanja po knjižarama obližnjih gradova.

To je bio kompletan doživljaj, a uklapao se i uz estetiku kakvu sam želela da imam - dok sam šetala između polica i kopala po knjigama, osećala sam se kao melanholična junakinja iz nekog francuskog filma snimljenog 1960-ih godina.

Kao Džejn Birkin, kao Katrin Denev, mislila sam tada.

Skoro svaki dan sam posle predavanja iz književnosti svraćala do knjižara, a prijatelji su mi donosili knjige sa putovanja.

Omiljena mi je i dalje velika ilustrovana biografija francuskog slikara Kloda Monea, koju je moja drugarica donela iz Berlina.

Knjižare nisu samo lanci prodavnica sa gomilom odeljaka obeleženih drečećim bojama i znakovima koji jasno ukazuju na popust.

To su i antikvarnice i buvljaci.

Tako sam na pijaci u Kraljevu kupila Roman o Londonupohabanih korica i pečatom pančevačke biblioteke za 100 dinara.

A u poslednje vreme, nema ničeg što mi pričinjava veću zabavu od višečasovnog skrolovanja i pretraživanja naslova po sajtovima internet knjižara.

Aleksandra

Kada sam pre nekoliko godina videla ovu scenu ispred jedne od najčuvenijih knjižara u Evropi, pomislila sam za trenutak da sanjam, ili, reče cinik u meni, da se snima neki film.

Red ispred knjižare?

U takvom svetu bih želela da živim, progovara idealista, ona koja kad putuje, obavezno nosi spakovanu rezervnu torbu za ulov polovnjaka, džepnjaka i glomaznih strip albuma.

Moja prva, samo moja, knjiga bila je pomalo neočekivani izbor za četvorogodišnju devojčicu - Tarzan i životinje, Edgara Rajsa Barouza.

A ko bi joj odoleo: lav, dva tigra, zebra i majmuni okružuju mladića u gustoj džungli! U nizu slikovnica i knjiga za decu, baš mi je ona privukla pažnju iako pojma nisam imala o čemu se radi.

Roditelji su mi prepričavali da sam ih besomučno maltretirala da mi je čitaju, a otac je tvrdio da sam zahvaljujući Tarzanovim avanturama naučila rano slova jer sam im se „popela na glavu i dosadila i bogu i ljudima."

U danas nepostojećoj knjižari u centru Beograda u kojoj se već godinama šire poluprestižna muška odela i sportske jakne kasnije sam upoznala Lujzu Mej Alkot i njen serijal o devojčicama porodice Merč.

Od njih sam više naučila o feminizmu - iako ga u njihovo vreme nije bilo ni u naznakama - i životu kakav (ne) želim, i slike iz knjižare Nolit dok prebrojavam ostatke džeparca da bih platila jednu po jednu ostaju zauvek.

Kao što ostaje i osećaj koji me obuzme i decenijama kasnije kada na polici u nekoj minijaturnoj knjižari otkrijem roman za kojim sam godinama tragala.

Uzmem knjigu u ruke, onako pokerski prevrtim strane pa je onjušim. I onda znam da je moja, I znam još jednog knjigoljupca koji to isto radi.

Tokom kratkotrajnog emigrantskog života, imala sam neverovatnu sreću da nađem posao baš u knjižari, skoro pa nemoguće za polulegalne pridošlice.

Ništa mi nije bilo teško: ni da otpakujem kartonske kutije i nosim i ređam knjige na police (opet taj miris), ni da odgovaram na pitanja kupaca, dajući sve od sebe da ih navedem da kupe bar jednu, čak ni brisanje prašine sa polica.

Tada sam naučila da volim i velike knjižarske lance koje sam ranije tinejdžerski prezirala nazivajući ih „supermarketima za knjige".

Em što je na policama uvek moglo da se otkrije nešto novo, em što sam mogla da se podsetim zaboravljenih stranica iz nekog drugog vremena - a sve na jednom mestu.

Nije na odmet bio ni popust za zaposlene, pa je povratak u Beograd nosio i mnogo teži teret od dozvoljenog.

Kao i Kristina, danas skrolujem ponudu internet knjižara, računam poštarinu i nestrpljivo čekam da stigne pošiljka.

Čitanje sa ekrana mi se uvuklo u život, istina, ali su mi knjižare i dalje najdraži prostor koji delim sa drugima.

Srećan rođendan svim knjižarama ovog sveta!

Pogledajte i ovaj video:

Pratite nas na Fejsbuku, , , Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]