Kolonijalizam i gojaznost: kako je politika uticala na mit o savršenom telu

Dugo pre nego što su modne reklame počele da veličaju mršave telesne tipove, fobija od debljine bila je obeležje kolonijalističkog načina razmišljanja.

Kolonijalizam je pribegavao mnogim idejama kako bi opravdao vladavinu nad drugim narodima, a jedna od najtrajnijih bila je mit o debljini i takozvanim nižim rasama.

Sabrina Strings je vanredna profesorka sociologije sa Univerziteta u Kaliforniji, u Irvajnu, i autorka knjige „Strah od crnog tela: Rasno poreklo fobije od debljine".

Ona kaže da su pisci, novinari i komentatori u kolonijalna vremena izjednačavali gojaznost domaćeg stanovništva sa divljaštvom, lenjošću i moralnom slabošću.

U neskladu sa tim, na debljinu se u zapadnom društvu često gledalo mnogo blagonaklonije, u vreme kad je obim struka u imperijalističkim zemljama takođe počeo da raste.

• Upoznajte Anđelu: Imala je 25 kilograma, a sada se sprema za maraton
• „Nije me povredilo što su mi rekli da sam debela“
• „Žene provode život mrzeći sopstveno telo"

Zaokrugljena i lepa

Kad je Strings započela istraživanje, zamišljala je da je neko vreme posle polovine 20. veka - nakon holivudske ere vladavine Merilin Monro i sličnih jedrih ikona - usledio period kad su u Evropi i Americi obline izašle iz mode.

Ali Strings je bila iznenađena kad je otkrila dokaze da je opšti ukus počeo da naginje vitkijim telima mnogo ranije.

„Početkom 20. veka, imamo časopise kao što je Kosmopoliten koji ženama govore da je važno zadržati ono što su zvali umerenost za trpezom", kaže ona za BBC.

Ove publikacije podsticale su žene da drže dijetu „ne samo zato što to priliči anglosaksonskim protestantima, već zato što je to dokaz nadmoćne rase", kaže ona.

„Nisu želele da se nađu u situaciju da naginju neprimerenoj povezanosti sa takozvanim nižim rasama."

Necivilizovana požuda

Prema američkom istoričaru Kristoferu I. Fortu, prelomni trenutak za anti-gojazni sentiment desio se još ranije - u poznom 18. i ranom 19. veku - kad je strast prema krupnijim telima počela sve više da se vezuje za necivilizovane požude i zadovoljstva.

Pisci u imperijalnoj Britaniji i Francuskoj smatrali su da su nezapadne kulture „perverzno cenile ono što bi, pretpostavljali su, svaki Evropljanin koji drži do sebe odbacio kao nezdravo, neprivlačno i istinski odvratno", kaže Fort.

Evropski putnici u Severnu i Zapadnu Afriku opisivali su kako su tamošnje žene bile tovljene za brak „poput đurki", do tačke da je to počelo da utiče na njihovu pokretljivost.

Turci, Eskimi, australijski Aboridžini, kao i Kinezi i Indijci, predstavljani su kao debeli na raznorazne načine, a njihova korpulentnost bila je objašnjavana kulturološkim faktorima.

Postojao je strah da će se i Evropljani koji putuju u te krajeve takođe ugojiti.

Uobičajeno svedočanstvo iz 1883. godine tvrdilo je da se „ako ne računamo energetska ograničenja Evrope, potreba za fizičkom aktivnošću muškarca posle zrelog doba smatrala jednom od neželjenih nuspojava siromaštva."

U međuvremenu, često se smatralo i da su Evropljani sa prekomernom kilažom žrtve faktora mimo njihove kontrole, kao što su klimatski ili nasledni, ili posrnuća kao što su odsustvo vežbe.

„Umeće debljanja"

Takve predstave o rasnoj podeljenosti lepote korene vuku iz još davnijih vremena.

Stari Grci i Rimljani cenili su „čvrstoću" vlastitih muških tela - smatrali su da u poređenju s njima druge nacije deluju mlitavo, naduveno ili feminizirano.

A venecijanski botaničar Prospero Alpini primetio je tokom boravka u Egiptu u 16. veku da se Egipćanke podvrgavaju „umeću debljanja", praveći sebi tople kupke i uzimajući razne droge kako bi postale „meke" i „lenje".

Ono što je uvredilo Alpinija, kaže Fort, nije bila toliko debljina sama po sebi, već ono što je doživeo kao „namerno i produženo 'umeće debljanja' motivisano gotovo u potpunosti muškom požudom za velikim ženama."

Ali višak debljine nije bio univerzalno neželjeno svojstvo ni u evropskom društvima, naravno.

U renesansnoj umetnosti, obline su bile na ceni, a slike sa jedrim belim ženama slavile su lepotu zaobljenog tela.

Znak prosperiteta

Širenje britanskog i francuskog carstva dovelo je do povećane potrošnje. Globalna trgovina se proširila - a sa njom i obim struka.

Britanski muškarci stekli su reputaciju korpulentnih, a strani turisti koji su dolazili u Britaniju nadali su se da će „ugledati legendarne ugojene Britance kako se gegaju ulicama", kaže Fort.

Ali posle 1850-tih, stereotipi željenog imidža u Francuskoj i Britaniji bili su vitki, snažno građeni sportisti.

Zajednička zvanična verzija u svim evropskim društvima bila je da su ljudi u tim društvima „najracionalniji, najsuzdržaniji i stoga jedu manje i vitkiji su", kaže Strings.

„A onda imamo niže rase, posebno Afrikance, koji su senzualni. Vole seks, vole hranu, i kao posledica toga, debeli su."

„Dve želatinske mase"

„Tek su posle porasta trgovine robljem i razvoja rasne nauke ovi nezapadnjački narodi počeli da se smatraju društveno različitim u smislu klase i primećene su mnoge drugačije fizičke ali i mentalitetske razlike između različitih rasa", kaže Strings.

I kako je Zapad počeo da doživljava druge rase kao predmet studije, počeo je da ih vidi i kao predmet zabave - pa čak i podsmeha.

• Da li je višak kilograma stvar izbora

Jedan od najslavnijih primera rasnog bodi-šejminga odnosio se na „rasu Hotentota" - Koikoi iz južne Afrike - za koje se pričalo da obožavaju velike stražnjice svojih žena.

Prema jednom svedočanstvu, „kad je žena hodala, izgledala je najsmešnije na svetu, svaki njen korak pratili su potresi i podrhtavanja, kao da su joj za pozadinu bile vezane dve želatinske mase."

Sara Bartman, nazvana i „Hotentotska Venera", postala je međunarodno poznata krajem 18. veka.

Nju je u Evropu doveo britanski doktor pod lažnim izgovorom i paradirao njom po „cirkusima nakaza" u Londonu i Parizu, sa masama koje su pozivane do gledaju pa čak i dodirnu njenu veliku pozadinu.

Bartman je umrla 1815. godine, ali njen mozak, skelet i seksualni organi ostali su izloženi u pariskom muzeju sve do 1974. godine, relikti kolonijalne eksploatacije i rasizma.

„U očima posmatrača"

Strings smatra da debljina nije „svuda univerzalno veličana ili osuđivana", već se njeno značenje „vezuje za rasu onog koji je poseduje".

Rasa nije jedini faktor koji utiče na bodi-šejmovanje. Drugi su vera i klasa.

Očekivanje da protestanti iskazuju suzdržanost tokom obroka primer je ovog potonjeg.

A više klase počele su da gaje tanke strukove, što je doživljavano kao luksuz društvenih klasa koje nisu morale da preživljavaju na ishrani punoj skroba.

Vremenom je debljina počela da označava obojenost kože ili divljaštvo, a vitkost je postao prihvatljiviji telesni oblik za anglosaksonske žene.

I tako, iako je bodi-šejmovanje postojalo još od pre vremena evropskog kolonijalizma, on jeste pomogao da se zacementiraju ideje o fizičkoj estetici i rasnoj nadmoći i nižoj vrednosti.

Osećaj krivice zbog debljine

Takve ideje deluju manje moderno danas, ali su ostavile traga, kaže Strings. Crnkinje i dalje nastavljaju da budu neproporcionalno bodi-šejmovane.

U SAD, Strings kaže da mnogi ljudi ne odlaze kod lekara zato što se osećaju zapostavljeno i da će svaki problem koji ih tišti biti objašnjen njihovom težinom.

Čak je i Serena Vilijams - jedna od najuspešnijih teniserki svih vremena - govorila o ovom problemu, jednom poručivši kritičarima: „Mogu ja da oslabim i devet kila ako treba, ali ću i dalje imati ove grudi, imaću ovo zadnjicu, i to vam je prosto tako."

Iako je zabrinutost povodom zdravlja kod gojaznih legitimna stvar, String kritikuje upotrebu indeksa telesne mase kao merila zdrave težine, rekavši da to potpomaže stigmatizaciju gojaznih.

Ona smatra da se o pravim problemima - uključujući dostupnost hrane pune hranljivih sastojaka za svakoga - i dalje ne razgovara.

„Umesto da se povede sveobuhvatna kampanja da zdrava hrana postane svima dostupna, da čista pijaća voda postane svima dostupna, prečesto se srećemo sa verzijom koja okrivljuje pojedince zbog onoga što sami biraju da jedu."

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]