Kuba i Srbija: Zašto je mladi fotograf odabrao Srbiju za novi život

Dok mnogi na Balkanu maštaju o opuštenom životu na plažama Kariba koje zapljuskuju tirkizni morski talasi, Kubanac Danilo Garsija krenuo je u suprotnom smeru – došao je početkom godine u Srbiju sa namerom da ostane.

Sunčanu i šarenu Havanu je ovaj fotograf zamenio za kontinentalnu zimu u beogradskom naselju Voždovac.

„Kuba ljudima deluje kao zemlja iz snova, ali ljudi uvek vole ono što nemaju.

„Oni žele sunce, a ja sam srećan zimi“, kaže Danilo.

• Kako živi pravoslavni Kazahstanac u Beogradu
• Zašto se stranci doseljavaju u Srbiju za vreme pandemije
• Put beogradskog derviša – od Libana, preko Sirije i Novog Pazara do Voždovca

Odrastao je na dva koraka od plaže, u nekada ribarskom gradiću Santa Fe, danas rubnom predgrađu kubanske prestonice.

Zimi je tamo u proseku 20 stepeni, i samo nedelju dana godišnje, temperataura bude niža.

„Sad se moja mama žali da je jako hladno, a bilo je 10 stepeni, tad je ovde bilo minus pet“, dodaje Kubanac.

Plaže i leta mu, kaže, ne nedostaju.

„Išao sam na plažu stalno, nije mi mnogo važno da se sunčam i pocrnim“, kaže uz osmeh, pokazujući ruke.

U Srbiji je sa verenicom započeo proces osnivanja firme – želi da se bavi snimanjem spotova i umetničkom fotografijom što je radio i na Kubi.

Na birokratiju nema zamerki, kaže.

„Moguće da bi na nekom drugom mestu bilo finansijski bolje, ali ne mislim da bih mogao da doživim stvarno nova iskustva.

„Volim da učim od ljudi i upoznam drugačiji način razmišljanja“, kaže Danilo.

Ne puši, osim kubanskih cigara, za koje kaže da su za društvena aktivnost u njegovoj domovini – poput ispijanja kafe na Balkanu.

„To je da sednete s prijateljima, svako puši svoju, ali traje i po sat vremena“, opisuje mladi umetnik dok pijucka kapućino.

Šareno ostrvo i siva ekonomija

Mnogi ga pitaju isto što i ja, zašto je napustio ostrvo koje se mnogima čini idealnim za uživanje u čarima prirode, i došao na Balkan.

Malo ljudi zna kako zaista izgleda život u ovoj ostrvskoj državi, odgovara.

„Situacija je vrlo komplikovana, ekonomski“, opisuje Kubu.

„Ako odete kao turisti, videćete sve te stvari – cigare, srećan narod, šarene zgrade, ali dovoljno je skrenuti iza jednog ugla sa te ture i čeka vas drugi prizor.

„Stvarnost je za domaće stanovništvo sasvim drugačija i to nije problem poslednjih nekoliko godina, u pitanju su decenije“, napominje Garsija.

Kao primer navodi šarene oldtajmer automobile, kubanski zaštitni znak u turističkim brošurama, koji se tamo i dalje voze zbog višedecenijskog embarga.

„To jeste lepo, ali je to ipak auto iz pedesetih.

„Za običnu rusku ladu, polovnu, treba da izdvojite desetine hiljada dolara“, navodi.

Pogledajte video: Kuba posle Kastra

Moguće je i na Kubi zaraditi za život, ali ko želi da radi nešto drugačije, nailazi na brojna ograničenja.

Zato je, kaže, odlučio da napusti domovinu, što nije retkost.

Većina njegovih prijatelja iz škole i sa fakulteta ne živi više na Kubi.

Sestra mu je na Floridi, a prijatelji u Španiji, Nemačkoj, Holandiji, samo mu je još mama na Kubi.

• Kuba posle braće Kastro
• Če Gevara u Jugoslaviji: Kako je izgledao susret sa Titom na Brionima
• Kuba se otvara za privatnike

Zašto baš Srbija?

Gotovo slučajno.

„Da budem potpuno iskren, razmatrao sam da verenica i ja odemo negde drugde i probamo neke druge stvari.

„Mlad sam, neću da čekam 70 godina da to radim, ako i pogrešim, u redu, i to je deo procesa“, kaže Danilo, koji je nedavno proslavio rođendan u Beogradu.

Dok mu tokom razgovora konobarica donosi kafu, ljubazno joj se zahvaljuje na srpskom.

Prvobitna namera mu je bila da ode u drugi deo sveta: planirao je da poseti Japan i čekala ga je i spremna soba kod prijatelja, nekadašnjeg nastavnika japanskog.

„Japanski znam samo ono osnovno, ali poznavanje jezika omogućuje da shvatite kako ljudi razmišljaju“, kaže on.

Međutim, počela je pandemija korona virusa i sve je stalo.

Čekao je i čekao, ali mu se u međuvremenu iskristalisala nova ideja.

„Odlučio sam da ne želim više da gubim vreme, jer ne znamo koliko će ovo trajati, ni da li je to nova normalnost.

„Nisam želeo više da čekam“, kaže.

U to vreme, poznanica mu je predložila da dođe na Balkan, jer je ona planirala da se doseli u Evropu.

„Srbija?, pitao sam.

„Ništa nisam znao. Za Srbiju sam čuo u osnovnoj školi, u stvari, za Jugoslaviju“, kaže uz osmeh.

Istraživao je moguće prednosti života u Beogradu, iako je imao nešto drugačiju predstavu o Srbiji.

„Mi smo pored Amerike, a u svim američkim filmovima, Srbi su loši momci, znate šta mislim.

„Ne znam zašto je to tako, meni je zasad bolje nego što sam zamišljao“, priča ovaj mladić kovrdžave kose i širokog osmeha.

„Srpsko ime“ Danilo

Za nekoliko nedelja u Beogradu, mnogo puta su mu rekli da ima „srpsko“ ime.

I on kaže da nema mnogo Danila na Kubi, posebno ne među mladima.

„Dobio sam ga po dedi, on je bio mornar.

„Koliko znam, on nema veze sa Balkanom“, kaže.

Danilo je verovatno staro hebrejsko ime jednog od proroka koji se pominju još u Starom zavetu.

Sticajem okolnosti, i njegova verenica sa kojom se doselio, nosi ime uobičajeno za Balkan – Danijela.

„Ako uspemo ovde, to će biti savršeno za nas, ovo je odlično mesto između – u Evropi smo, a opet nije Nemačka.

„Znam kako žive ljude u Nemačkoj, Španiji, Holandiji; prijatelji mi govore, u boljoj su finansijskoj situaciji, ali samo to“, kaže on.

Mnogim njegovim prijateljima sa Kube u Zapadnoj Evropi nedostaje bliskost na koju su navikli.

„Sve im je drugačije, kulture su toliko različite da je za mnoge to šok“, kaže Garsija.

Sa mentalitetom ljudi u Srbiji, Danilo pronalazi mnoge sličnosti.

„Čudno mi je koliko smo daleko, a koliko nekad ličimo jedni na druge“, poredi Kubance i Balkance.

Ljudi koje je dosad sretao bili su „super fini“, kaže, od taksista, do advokata i carinika.

Polako obilazi Srbiju.

Na putu do Novog Sada je, kaže, uživao, jer nije dosad imao prilike da prati kako priroda menja boje.

Na Kubi ne postoje četiri godišnja doba, a on voli promene.

Jedino što im komplikuje život trenutno je jezik.

„Želim to da naučim, mada nije lako, vi imate to č, dž, mi to nemamo“, kaže, pomalo lomeći jezik.

Verenici i njemu se dešavalo da im se u prodavnicama ljudi obrate na srpskom, a žao mu je što ne može da odgovori.

„Vi generalno i jako brzo pričate, pa samo prepoznam poneku reč koju znam“, kaže objašnjavajući dugim prstima.

Danilo je slikar, gitarista i kompozitor – svašta pomalo, kaže.

Studirao je slikarstvo i fotografiju na Likovnoj akademiji u Havani.

Još kao tinejdžer je shvatio da ne voli monotoniju.

Posao pica majstora koji je radio za džeparac napustio je posle samo tri dana.

„Prvo je bilo super, onda sam treći dan shvatio da radim automatski i rekao, ja to ne mogu“.

Nije želeo ni da slika suvenire i živi od toga, pa se opredelio za fotografiju.

Od 15. godine svira gitaru, prvo je bio samouk, a kasnije je uzimao časove.

Svirao je klasičnu muziku, zatim flamenko.

Bio je i u nekoliko bendova, ali su se rastali – počeli su sa sviranjem eksperimentalne indi muzike, a zatim su postali komercijalniji. što se njemu nije svidelo.

• „Osećali smo se slobodno“: Kubanci ostaju prkosni uprkos gušenju protesta
• Kuba pojačava kontrolu nad internetom posle protesta
• Kuba je slala lekare u inostranstvo, a sad joj preti kolaps zdravstva zbog Kovida-19

Danas , koji su za njega „idealna kombinacija“ – prvo nacrta sekvence koje želi, zatim ih snima i uz to uklapa muziku.

„Ja se igram dok radim, zato volim posao“.

Verenica Danijela je producentkinja video spotova, rade u tandemu.

„Ona me uhvati i spusti na zemlju“, kaže kroz smeh.

I na Kubi je imao sopstveni studio i živeo od toga.

Ipak, nije bilo jednostavno posvetiti se kreativnim poslovima.

Kako izgleda život na Kubi danas?

U gradu u kom je odrastao ne postoji prodavnica foto opreme.

Sve se, kaže, kupuje polovno, u najboljem slučaju vrlo očuvano, ali od ilegalnih prodavaca na crnom tržištu.

Oni kupe aparate u inostranstvu i donose na Kubu, objašnjava.

Ekonomska situacija je loša, kaže.

U prodavnicama je nestašica svega, a ljudi u redovima čekaju da kupe namirnice.

„Podseća na ono najgore vreme krize koju ste vi imali ovde devedesetih, samo bez bombi.

„Bilo je perioda kad je bilo malo bolje početkom 2000-ih, ali sad je opet sve teže“, kaže Danilo.

Problem su inflacija, ali i visok stepen korupcije koju zvaničnici poriču, dodaje.

Ranije je za 24 kubanskih pezosa mogao da se kupi jedan dolar.

Zvanično je kurs i dalje približno takav, ali „nemate gde da kupite devize, osim na crnom tržištu, po mnogo većem kursu“, opisuje.

„Prosečnom doktoru, koji je svuda važna ličnost, mesečna plata je pre kovida bila oko 60 dolara, u najboljem slučaju do 100 dolara.

„A u prodavnici sir gauda košta 45 dolara, ako hoćete televizor – 500 dolara“, kaže on.

Kubanska privreda koju strogo kontroliše država, zabeležila je 2020. najveći pad u skoro tri decenije, za čak 11 odsto.

Turizam, jedan od najvažnijih sektora, uništen je ograničenjima putovanja tokom pandemije korona virusa.

Šećer, koji se uglavnom izvozi, još je jedna od ključnih zarada Kube, ali je žetva 2021. bila mnogo lošija od očekivane.

Privredu su teško pogodile i američke sankcije.

Sve to je dovelo do protesta prošlog leta.

Dok hodamo pored Skupštine Srbije, Danilo posmatra manji protest ispred zgrade.

„Ovoga na Kubi nema“, kaže.

Antivladine demonstracije su retke na Kubi – poslednje su održane pre skoro 30 godina.

Ipak, na pitanje da li bi preporučio posetu Kubi, Danilo diplomatski odgovara.

„Svi treba da putuju gde žele.

„Kad bi putovanja bila obavezna za sve, mislim da ne bilo rata u svetu“, zaključuje Kubanac sa voždovačkom adresom.

Možda će vas zanimati i ovaj video

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom
. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk