Marina Abramović i performans u Srbiji iz ženskog ugla: Telo kao početak i kraj

Iako je više od 50.000 ljudi posetilo izložbu „Čistač“ Marine Abramović, od sedamdesetih do danas ovu formu umetnosti mnogi nipodaštavaju – najčešće tvrdeći da to uopšte nije umetnost.

Izložba vodeće svetske umetnice u oblasti performansa, otvorena 21. septembra, mnogima je bila prvi susret s performansom, formom umetnosti koja je iznedrila neke od najznačajnijih autora u poslednjih pedeset godina.

O iskustvima tokom izvođenja performansa, kao i reakcijama publike i kritike razgovarali smo s Draganom Žarevac, Marinom Marković i Ivanom Smiljanić, umetnicama koje su odabrale performans kao način izražavanja.

• Marina Abramović za BBC: O 47 godina pauze od Beograda, politici, bolu u performansu i mladima na Balkanu
• Kako deca vide sebe, druge i društvo u kome žive
• Murali na zgradama – rešenje za beogradske fasade

Moć i muka tela

Kada je prvi put prisustvovala performansu, Ivana Smiljanić je bila tinejdžerka i priznaje da joj „nije bilo dobro nekoliko dana“.

Do tada je crtala i želela da se bavi umetnošću, ali kaže da joj se u tom trenutku „otvorilo novo polje“ i da je shvatila šta sve umetnost može da uradi.

„Shvatila sam da nema granica“, opisuje Smiljanić prvi susret s performansom.

Kako se od malih nogu bavila plesom, nastup pred publikom i izražavanje telom nije joj strano.

„Od početka meni je to bilo uzbudljivo, osećala sam se dobro dok to radim, da me ljudi gledaju, da izvodim neki gest, ne osećam nelagodu“, kaže ona.

Činjenica da umetnost može da predstavlja spoj zvuka, slike i umetnikovog tela podstaklo je Draganu Žarevac da počne da se bavi performansom pre 40 godina.

Tokom prvog performansa je koristila zvuk flaute, kretanje, crtež i prostor.

Performans shvata kao odnos prema telu, suočavanje sa njim, a osvešćivanje tog procesa doživljava kao neku vrstu muke.

Zbog autoimune bolesti s kojom živi, ograničeno joj je kretanje, pa je i svoje stanje integrisala u rad.

Njen performans Još jedan okret iz 2014. sastoji se od izvođenja tanga, ali i postavke velikog broja praznih bočica leka koji mora da pije.

U tom radu htela da je pokaže „koliku količinu napora moram da uložim da bih mogla da funkcionišem prividno ‘normalno’ kao i sva druga tela u prostoru.“

„Taj rad mi je bio oslobađajući i sa tim se puno ljudi identifikovalo, jer većina ljudi ima nekakav problem sa telom,“ kaže Dragana Žarevac.

Smiljanić kaže da je „danima bila opčinjena ovim radom“.

Ona veruje da kad umetnik podeli sebe s publikom to ima veću snagu, jer „nije isto kad govoriš o ličnom problemu i kada se baviš zagađenjem u svetu“.

Činjenica da se u životu borila sa anoreksijom stavila je telo u središte umetničke prakse Marine Marković.

Prvi performans koji je izvela Pressure Me predstavlja „mapiranje ženskog tela tetovažom krojačkog metra na idealne mere“.

Posle izvođenja u Njujorku, gde je publika navikla da prilazi umetniku i dodiruje ga tokom trajanja performansa, isti rad je ponovila u Cirihu i Beogradu.

• TKV i Jana Adamović o umetnosti, aktivizmu i viteškom ordenu
• Pikasova ljubavnica izlazi iz njegove senke
• Kako je Miki Maus pekao rakiju i slušao Radio Beograd

Čudno joj je što publika u Srbiji ima zazor prema ovoj formi umetnosti, iako su se u Beogradu sedamdesetih dešavale stvari koje su „užasno važne u istoriji svetskog performansa“.

Pored performansa, ona se bavi crtežom i videom.

Priznaje da se nije susrela sa performansom tokom perioda obrazovanja, već je intuitivno počela da se bavi time.

„Žena je oduvek bila prisutna u umetnosti, žensko telo je glavna inspiracija u umetnosti, ali do sedamdesetih žena sama nije koristila svoje telo“, kaže Marković za BBC na srpskom.

Za nju je performans vid „preuzimanja nazad te moći da pričaš iz prvog lica jednine.“

Pioniri/ke umetnosti performansa

Iako su performansi izvođeni i početkom 20. veka, ova forma je doživela procvat sedamdesetih godina.

Nakon studentskih demonstracija 1968, pojave hipi pokreta, dolazi do suprotstavljanja autoritetima i institucijama i želje ka potpunom oslobađanju, kaže Una Popović, kustoskinja Salona Muzeja savremene umetnosti.

Umetnici više ne razmišljaju samo o oblicima i boji, već sebe stavljaju u središte umetnosti, postavljajući pitanje „Ko sam ja?“ ili „Koje je moje mesto u sistemu umetnosti?“.

Performans znači izvedba ili delovanje, a u sklopu toga izdvajaju se bodi art, performans dueta, performans dugog trajanja, performans s objektom, performans u mestu, spiritualni performans, kao i autobiografski performans.

Nova umetnička praksa javlja se kod nas u istom trenutku kada je pojavila u zapadnoj Evropi i Americi, kaže Una Popović.

Beogradska šestorka, koju su činili Slobodan Era Milivojević, Dragoljub Raša Todosijević, Nedeljko Neša Paripović, Zoran Popović, Gergelj Urkom, učinila je da Studentski kulturni centar (SKC) postane mesto koje je bilo značajno za performans i u svetskim okvirima.

Vodeći umetnici u ovoj oblasti poput Džozefa Bojsa, Đine Pane i grupe Art&Language su gostovali u SKC-u.

Hvala Marini

Dragana Žarevac je svedok dešavanja u SKC-u sedamdesetih.

Tada je upoznala Marinu Abramović, čija preporuka joj je kasnije otvorila vrata međunarodne karijere u Francuskoj.

Uz podsećanje da neki od performansa izvedenih u SKC-u nisu zabeleženi, Una Popović kaže da su svi autori promišljali telesne izvedbe i svi radovi su bili jasno teorijski utemeljeni.

Podseća da je Marina Abramović bila vrlo agilna prema arhivi – na primer, umetnica je sačuvala papir sa osušenim kapljicama krvi iz rada Ritam 10, u kome je koristila noževe.

Marina i Ulaj, sa kojim je godinama radila i živela, čuvali su sve aspekte zajedničkog rada.

„Ona i Ulaj su promišljali svaki korak i sve su čuvali“, kaže Popović.

Da dokument o izvedenom performansu može da bude i važniji od samog rada, potvrđuje i Ivana Smiljanić.

Ona čuvenoj umetnici odaje priznanje da je zaslužna za to kako se danas prikazuju performansi, ali i materijalno vrednuju.

Ipak, kada planira performanse, Smiljanić se ne opterećuje načinom na koji će to biti zabeleženo.

„Prolaznost nije moja briga“, kaže.

Marina Marković smatra da je performans postao mejnstrim medij zahvaljujući Marini Abramović.

„Ona je sinonim za performans, preko pop kulture, Lejdi Gage i Kanjea Vesta, zavodila je ljude da prihvate performans kao legitimni medij“, smatra Marković.

Retrospektiva rada Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti, između ostalog, organizovana je i kako bi se mlada publika upoznala s njenom umetnošću.

„Nju možete voleti ili ne, ali ne možete osporiti da se ona u kontinuitetu skoro pedeset godina bavi performansom“, zaključuje Una Popović.

„To nije umetnost„

Sve dok šira javnost nije pokazala razumevanje za performans, ovu formu umetnosti su ignorisale i tradicionalne umetničke institucije.

„Članovi Šestorke su bili likovno obrazovani, ali njihovi profesori nisu smatrali da je ono što oni rade umetnost, niko od njih nikada nije predavao na akademiji“, kaže Una Popović.

Pre upisa na Fakultet likovnih umetnost, Ivana Smiljanić je smatrala da je potvrda profesora neophodna za bavljenje tim poslom.

Danas misli da je najvažnije da te sistem umetnosti integriše u sebe.

Smatra da je publiku navikla na „intimnije teme“ kojima se bavi.

„Što živim to i radim“, njen je kredo.

Kaže da je rad Zapamtićeš ti mene, u kome se bavi psihološkim nasiljem nad ženama , „nešto najličnije“ što je uradila.

Usledili su mejlovi podrške žena koje su pogledale izložbu, zbog čega je shvatila da „umetnost može nešto konkretno da uradi“.

Marina Marković takođe želi da se obraća publici izvan uskih umetničkih krugova.

Čini joj se da je projektom Azil koji je izvela sa Borisom Šribarom 2013. u galeriji Kulturnog centra Beograda uspela u toj nameri.

Suočeni sa nemogućnošću da žive od izvođenja performansa, dvoje umetnika je zatražilo azil u galeriji.

Kako su bili zatvoreni u tom prostoru 11 dana, publika je mogla da posmatra njihov svakodnevni život, što priziva poređenje sa veoma popularnim reality show serijalima.

„Mi smo ciljano flertovali s tom idejom, da publika može da nas gleda dok ručamo, spavamo, pravimo nove radove“, kaže Marina s osmehom.

Ljudi su prilazili staklu galerije, gledali ih, donosili hranu, a kada je konačno izložba otvorena za publiku, došlo je puno posetilaca.

„Odmah su svi želeli da dođu jer je prethodno ulaz bio zabranjen“, zaključuje ona.

Sa druge strane, Dragani Žarevac se čini da je otpor prema performansu žešći nego ranije, pošto su zvanične institucije ignorisale performans kada se pojavio.

„Danas znamo da to postoji, ali većina ljudi to odbacuje kao nešto što nema veze s umetnošću“, kaže ona.

Mladi joj deluju konzervativnije nego što bi trebalo da budu jer umesto „u oslobađanje i novu kreativnost, nalazimo se u fazi zatvaranja, vraćanja sigurnim vrednostima“.

Razlog tome vidi u količini informacija kojima smo okruženi, pa ljudi „moraju da prave selekciju i da se zaštite“.

„Dobar savet za publiku je da bude malo hrabrija“, njena je preporuka onima koji osporavaju performans.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom
Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk