NATO bombardovanje: Kosovska izbeglička kriza u Makedoniji, dve decenije kasnije

Na sam rub evropske prestonice od pola miliona stanovnika za samo nekoliko nedelja doselio se još jedan grad, ali šatorski - od 60 hiljada stanovnika.

Godina je 1999, evropska prestonica je Skoplje, a u grad pod šatorima Ujedinjenih nacija (UN) doselile su se izbeglice sa Kosova koje su bežale od sukoba srpskih i jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Oslobodilačkom vojskom Kosova (OVK), ali i od NATO bombi.

Aerodrom „Stenkovec", na svega nekoliko kilometara od samog centra Skoplja, postao je privremeni dom desetinama hiljada ljudi.

„Odluka je pala ujutru, a već u podne stigli su vojska, policija, KFOR, UN.

U roku od nekoliko sati stavili su ogradu oko celog aerodroma visoku dva i po metra", priseća se vremena od pre dve decenije u razgovoru za BBC na srpskom Dejan Sazdovski, pilot i menadžer aerodroma „Stenkovec".

Ovaj kamp bio je jedan od ukupno jedanaest, lociranih na severu Makedonije, u koje je bilo prihvaćeno nekoliko stotina hiljada izbeglica sa Kosova.

„Logor, a ne kamp"

Dvadeset godina kasnije, sa aerodroma ponovo lete sportski i poljoprivredni avioni, ali je ostalo upečatljivo obeležje izbegličkog kampa - ograda.

„U kampu možeš da radiš šta želiš, a ovo je bio logor - sve je bilo ograničeno.

Uspostavljena je policijska stanica, vojska i policija su čuvali ogradu da niko ne može da izađe", opisuje Sazdovski.

Na aerodromskoj pisti, nastalo je naselje sa minimumom higijenskih uslova.

„Bila je tu i bolnica, mrtvačnica - ljudi su se ovde rađali i umirali.

Temperature su bile visoke, uslovi su bili jako loši - puno ljudi na malo mesta, baš je bilo neugodno."

Pilot jedrilica i aviona utva 75 i blanik l-13 kaže da su se svi trudili da se stanovnicima kampa omogući bar delić uobičajenog života.

„Napravljena su privremena igrališta za fudbal, ali ljudi jednostavno nisu imali šta da rade."

Posebnu ulogu dobili su i članovi aerokluba.

Posle nekoliko dana tokom kojih nisu mogli da priđu avionima, na radna mesta vratili su se sa novim zadacima.

„Smestili smo deo aviona u hangare i zaključali, a deo smo preleteli na druge aerodrome - jedan koji je ostao u servisu skroz je uništen.

Dozvolili su nam da nekoliko naših objekata pretvorimo u prodavnicu, pa smo prodavali namirnice i cigarete jer je duvan u kampu postao neverovatno skup."

Dva dana je bilo potrebno da se 30 hektara pretvori u dva kampa za gotovo 50 hiljada ljudi, a više od dvadeset godina da se tragovi tog vremena uklone.

„Klinove od šatora i dan-danas nalazimo na pisti i vadimo ih.

Dve godine smo čekali da se odobri novac UN-a za rekonstrukciju, pa je aerodrom delimično obnovljen", kaže Sazdovski.

Kako podeliti pomoć za pola miliona ljudi

Humanitarne organizacije sa svih krajeva sveta došle su u Makedoniju, ali se činilo da je potreba za pomoći - neutaživa.

„Strašno je to bilo.

I dan-danas mi je nelagodno kad osetim miris sapuna koji ima veću koncentraciju sode, odmah me podseti na dane odlaska u kampove", seća se Suzana Tuneva Paunovska.

Volonterka je Crvenog krsta od desete godine, a danas je generalna sekretarka gradske organizacije Crvenog krsta Skoplja.

„Prve grupe dolazile su još od avgusta 1998. godine.

Mnogo je bilo mešanih brakova - srpskih, albanskih i makedonskih, ljudi koji su radili u državnim institucijama, većinom žena i dece", kaže Tuneva Paunovska uz napomenu da je do decembra 1998. godine u Makedoniju prešlo oko hiljadu ljudi koji su zatražili humanitarnu pomoć.

Najteža faza krize nastupila je kada su desetine hiljada ljudi, bežeći sa Kosova, danima bili zaglavljeni na međugraničnom prostoru između Savezne Republike Jugoslavije i Makedonije.

„Jedna žena se na ničijoj zemlji i porodila, sve smo morali da organizujemo", priseća se Tuneva Paunovska.

Ali Samet bio je samo jedan od brojnih aktivista Crvenog krsta koji je kombijem obilazio granicu SRJ i Makedonije, pomažući ljudima da se registruju, dobiju osnovnu pomoć i smeste se u kampove.

„Bili su uplašeni, bežali su - govorili su da su spasavali živu glavu.

Nosili su male rančeve i torbe, mnogi nisu imali dokumenta."

Samet ističe da su volonteri Crvenog krsta bili svih nacionalnosti - Makedonci, Albanci, Srbi.

Ipak, ni doprinos volontera nije mogao da u potpunosti ublaži patnje ovih ljudi koji su se po lošem vremenu našli na otvorenom.

„Padala je kiša, a međunarodni Crveni krst dao mi je džip pun kišnih mantila, bila je to jedna od mojih prvih misija.

Policija me pustila na međugranični prostor i počeo sam da delim mantile prvim ljudima.

A onda je nastao haos - svi su hteli da uzmu mantil što pre", priseća se Samet.

Lekcije naučene tokom izbegličke krize rata u Bosni i Hercegovini sada su samo delimično mogle da budu primenjene - u Makedoniju je tada došlo gotovo deset puta manje ljudi.

„U kosovskoj krizi, po prvi put u Makedoniji pravljene su poljske bolnice u kojima je rađena kompletna zdravstvena zaštita u okviru kampova", kaže Suzana Tuneva Paunovska.

Ali Samet danas je deo ekipe Crvenog krsta Severne Makedonije koja pomaže u nesrećama širom sveta, a iskustva bazira i na 1999. godini.

„Kamp je rađen po humanitarnim standardima - postojale su ulice između šatora, negde gde se može proći vozilima.

Ljudi iz kampa koji su bili lekari radili su u kampu, prevodioci su nam pomagali u komunikaciji", kaže Samet za BBC na srpskom.

Kriza koja je prelomila (medijski) rat

Džejmi Šej, portparol NATO-a za vreme bombardovanja SRJ, za BBC na srpskom govorio je o prelasku izbeglica sa Kosova u Makedoniju i Albaniju kao o jednoj od prelomnih tačaka rata 1999. godine.

Šej kaže da je jedna suštinska greška Miloševićevog režima doprinela pobedi NATO-a i u medijskom polju.

„Kada su kosovski Albanci na traktorima i konjima proterani u Makedoniju i Albaniju, zapadni mediji su mogli da ih intervjuišu i čuju priče o njihovim patnjama.

To je pomerilo klatno medijske pažnje - sa grešaka NATO-a, na Miloševićeva kršenja ljudskih prava", zaključuje Šej.

Ovde možete pročitati ceo intervju koji je Džejmi Šej dao za BBC na srpskom.

„Ostali su samo najsiromašniji"

Kada je 12. juna potpisan Kumanovski sporazum, izbeglički kampovi u Makedoniji brzo su se ispraznili.

Činjenicu da je najveći među njima na svega desetak kilometara do granice sa tadašnjom SRJ mnoge izbeglice iskoristile su da se peške vrate kućama.

„Najduže su ostali mešani brakovi, ljudi bez dokumenata, oni koji su ostali bez posla u državnim firmama ili oni koji bi išli u treće zemlje.

U najnezavidnijoj poziciji bili su najsiromašniji, većinom Romi - nezaposleni, bez obrazovanja i dokumenata.

Ostali su do današnjih dana - procena je da je oko 700 integrisanih u društvu, dok još oko 200 njih čeka da se nešto desi i živi veoma teško."

Čuvena kafana „Evropa 93", u kojoj su pripadnici Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije sa jedne, a NATO-a sa druge strane, dogovarali sadržaj Kumanovskog sporazuma danas je zatvorena. Njen vlasnik Ramadan Sadiku ne želi više da govori za medije.

Aerodrom „Stenkovec" na istom je mestu dve decenije kasnije - i dalje kao sećanje na koje se nerado vraćaju oni koji su u njemu bili.

„S vremena na vreme, neki ljudi s Kosova zastanu na proputovanju, svrate da vide kamp, pokažu porodici.

Ali jako je malo i takvih ljudi", zaključuje pilot Dejan Sazdovski priču koju bi njeni akteri radije zaboravili.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]