Najdžel Faraž: Priča o „Mister Bregzitu“

Uoči parlamentarnih izbora u Velikoj Britaniji donosimo vam profile lidera najvećih partija.

On je profi. Gledati Najdžela Faraža pred masom pristalica znači prisustvovati besprekorno uvežbanoj predstavi.

On nosi uniformu – sako od tvida, smeđe somotske pantalone, kariranu košulju, pletenu crvenu kravatu, svaki komad odeće kulturološki signal. Šali se sa masom, a oni mu se veselo smeju.

Pominje neprijatelje, sve po redu, liberalne demokrate (siktanje), Dajanu Ebot (smeh), Terezu Mej (negodovanje), Džeremija Korbina (zviždanje). Masi se to toliko dopada da ih upozorava kako će možda morati da napravi fajront, cerekajući se sebi u brk dok prelazi na obećanja bolje budućnosti za ribarsku industriju. (Ovo je, na kraju krajeva, engleski primorski grad Grimsbi sredinom novembra, a Faraž ih je posetio u jeku predizborne kampanje).

Dok lider Stranke za Bregzit završava govor agresivnim napadom na „korumpirani zastareli politički sistem“, publika mu već jede iz ruke.

• Sve bitke Borisa Džonsona
• Trnoviti politički put Džeremija Korbina
• Džo Svinson: Uspon protivnice Bregzita

Nekoliko dana kasnije, ispred neprijatnije raspoložene publike BBC emisije Vreme za pitanja, on je jednako uvežban. Već je sve ovo doživeo – možda mu je gestikuliranje malko odsečnije, poza malo manje opuštena, ali već su ga zaskakali u studiju i ranije.

Ne, on nije rasista, a Stranka za Bregzit ima impresivno raznovrstan tim kandidata, kaže on. Ne, on ne želi da privatizuje Nacionalnu zdravstvenu službu – ali voleo bi da vidi više dobrostojećih ljudi kako uzimaju privatno zdravstveno osiguranje kako bi smanjili teret poreskih obveznika, a nije impresioniran brigom da bi to moglo da podrije principe univerzalne usluge.

Želi da ograniči imigraciju zato što je populacija u prebrzom porastu. Jeste, budućnost izvan EU je svetla. Oni koji su očekivali čudovište iz crtanih filmova možda nisu preobraćeni, ali on nije baš sasvim ono što su očekivali.

Populista

Najdžel Faraž je politička sila – on je tvorac partija, a ne običan točkić u njima. Ona retka sorta političara koju glasači doživljavaju kao momentalno prepoznatljivog. Doveo je UKIP – stranku koju je predvodio tri puta u periodu od 20 godina – sa političke margine u sam centar zbivanja sastavivši koaliciju besnih glasača svih drugih partija.

U tom procesu, saterao je Dejvida Kamerona u ćošak tako da je ovaj morao da obeća referendum 2016. godine. Samo četiri meseca nakon što je osnovao Stranku za Bregzit, u februaru, ona se po rezultatima našla u vrhu Evropskih parlamentarnih izbora 2019. godine. To ga je poslalo peti put nazad u Strazbur kao poslanika.

Bgrezit je njegovo čedo, ako ovaj uopšte ima oca. A oni koji dobro poznaju Faraža shvataju njegovu veoma ljudsku nespremnost da gleda kako neko drugi ljuljuška njegovo čedo na kolenu. Deo njegovog besa usmerenog protiv političkog establišmenta potiče od činjenice da se ovaj prema njemu uvek odnosio s prezirom, nikad ne uvažavajući razmere njegovog dostignuća, a sada lideri Konzervativne partije žele da ga prisvoje za sebe.

• Jednostavan vodič kroz izbore u Britaniji – ko, kako, kad i može li kraljica da glasa
• Prevremeni izbori u Velikoj Britaniji 12. decembra
• Tramp: Spremite se na to da dogovora Britanije i EU neće biti

„Mogli biste argumentovano da ustvrdite kako je Najdžel Faraž najuticajniji političar savremenog doba“, kaže profesor Metju Gudvin, akademik koji proučava uspon UKIP-a.

„On je odgovoran za ulazak evroskepticizma u glavni tok, održavanje referenduma 2016. godine i potom pobedu opcije Bregzita – a sve je utoliko impresivnije kad se uzme u obzir da nikad nije dospeo u Donji dom parlamenta. Ali možda je cena svega toga to što je erodirao britansku političku kulturu i, ako pitate njegove kritičare, usput erodirao konsenzus i uljudnost.“

Kako mu je, dakle, to pošlo za rukom? Jedan bliski kolega kaže da on poseduje vrline (i mane) bivšeg poziva trgovca osnovnim proizvodima. „On ume da zapazi rupu na tržištu i donese odluke u trenutku, ali ne razmišlja strateški. Razmišlja i dela naprečac, kao što biste i očekivali od jednog trgovca.“

Rupa na tržištu bio je radikalni desničarski populista u politici kojom su dominirali politički profesionalci sa Oksbridža. Faraž je možda uspešan poslanik školovan u privatnim školama, koji može da se nada izdašnoj penziji Evropskog parlamenta posle 20 godina provedenih u Strazburu, ali njegov jezik, stil i karakter skrojeni su po meri ortaka iz radničke klase i evroskeptika iz srednje klase.

Njegova odeća, njegova priča o Drugom svetskom ratu, uživanje u alkoholu i aura ortaka iz kraja dopadaju se nezadovoljnim glasačima koji se ne prepoznaju u eliti ortodoksne politike.

Istorijat Najdžela Faraža

• Najdžel Pol Faraž rođen je 3. aprila 1964. godine u Kentu. Njegov otac, berzanski agent, bio je alkoholičar i napustio je porodicu kad je Najdžel imao pet godina.
• Faraž je išao na koledž Dalvič u jugoistočnom Londonu čija se školarina plaća. Sa 18 godina, zaposlio se kao trgovac u užem centru grada.
• U dvadesetim godinama, Faraža su pregazila kola, nanevši mu ozbiljne telesne povrede. Oženio se sa svojom medicinskom sestrom Grein Hejs 1986. godine.
• Napustio je Konzervativce 1992. godine iz protesta zbog potpisivanja Mastriškog ugovora. Godine 1993. postao je osnivački član UKIP-a.
• Faraž je izabran u Evropski parlament 1999. godine. Iste godine oženio se sa drugom ženom Kirsten Mer.
• Dao je otkaz na mesto lidera UKIP-a kako bi se kandidovao na opštim izborima 2010. godine. Na dan izbora, Faraž je ozbiljno povređen u avionskoj nesreći.
• Faraž je 2014. godine doveo UKIP do najvećeg broja osvojenih glasova na Evropskim izborima.
• Faraž je 2019. godine napustio UKIP i osnovao Stranku za Bregzit.

Daglas Karsvel, poslanik Konzervativne partije koji je prebegao u UKIP i jedina osoba koja je ikad izabrana na opštim izborima pod zastavom UKIP-a, kaže da Faraža pokreće njegova borba: „Kad biste pitali Kamerona, ili Gordona Brauna, ili Terezu Mej, zašto žele da postanu premijeri, oni bi vam dali nekakve neodređene odgovore da su dobri u onome što rade. Najdžel je iskreno ušao u politiku da bi nas izbavio iz Evropske unije. On je jedini lider za mog životnog veka, sem Margaret Tačer, koji ima snažan osećaj da vrši misiju važniju od njega samog.“

Faraž je bio jedan od prvih koji je shvatio da imigracija postaje veliki problem i bio je jedan od prvih koji je prepoznao otuđenje u glasačkom telu laburista u unutrašnjosti, gde su se glasači verovatno osećali kao da ih Novi laburisti uzimaju zdravo za gotovo.

On govori o tome kako je u Oldhamu za dopunske izbore 2011. godine hodao ulicama i shvatio da može slobodno da preuzme te glasove zato što, smatrao je, laburisti više ne obraćaju pažnju na žalbe svojih glasača iz unutrašnjosti.

• Stvarno jednostavan vodič kroz britanske izbore
• Deset zanimljivosti o Dauning stritu broj 10

Odluka Eda Milibenda da se ne obaveže na referendum o EU 2015. godine omogućila je UKIP-u da uzme četiri miliona glasova, mnogih od laburista, na ključnim marginalnim položajima. To je narušilo izbornu ravnotežu i omogućilo Dejvidu Kameronu da pobedi 2015. godine, ali samo po cenu da mora da obeća održavanje referenduma.

Protiv establišmenta

Politika Stranke za Bregzit zasniva se na ideji otpora establišmentu, nečim što stranka zove ugovorom sa narodom (ideja koja podseća na Republikanski ugovor sa Amerikom preko kog su dobili izbore za kongres 1994. godine). Naglasak je na odbacivanju onoga što doživljava kao nepopularne ideje koje je neodgovorna elita nametnula nevoljnom narodu.

I tako odoše HS2 – železnička pruga za brze vozove, namet na pripravnički staž i kamata na studentske kredite. Stigoše obećanja o ulaganju u zaboravljenu Britaniju i politici za oživljavanje poslovnih centara.

Izrečeno je konkretno obećanje za oživljavanje ribarskih zajednica. Faraž je često kritikovan zbog njegove izuzetno slabe posećenosti sednica odbora za ribolov Evropskog parlamenta, čiji je član – bio je na jednom od 42 sastanka. On je izjavio da je odbor „besmislen“ i da nema zakonodavnu niti političku ulogu.

Obećao je ulaganje u strateške industrije i otvaranje hiljade novih radnih mesta u industriji čelika, železnici i odbrani. Iznad svega, tu je obećanje da se suzbije imigracija na 50.000 ljudi godišnje. Sve se to direktno odnosi na oblasti u kojima je UKIP imao najviše uspeha na izborima – i gde se Stranka za Bregzit nada da će naslediti te glasove.

Bivši laburistički poslanik Džon Vudkok koji je doživeo da UKIP uzme gotovo 12 odsto glasova 2015. godine u njegovoj izbornoj jedinici koja je glasala za izlazak iz EU, Berou-in-Furnes, rekao je da su laburisti otkrili da je Faraž nemoguća meta. To je zato što mu linije napada u vezi s njegovim dugim i unosnim mandatom u Evropskom parlamentu i njegovom privilegovanim poreklom prosto nisu naudile. Istovremeno, on je bio savršeno u mogućnosti da napade druge zato što su deca privilegovanih porodica ili zato što su se obogatili na osnovu karijere u EU.

„Uprkos svim našim naporima, on se i dalje doživljava kao neko ko se ne libi da kaže istinu moćnicima i predstavlja osnovni anti-evropejski sentiment koji mnogi tradicionalni laburistički glasači osećaju“, rekao je Vudkok – koji je nedavno saopštio da će na izborima glasati za Konzervativce. „Tokom godina, on je uspeo da iskoristi zabrinutost zbog imigracije koju osećaju ljudi u mestima kao što su Berou, uprkos tome što ga naseljava 99,4 odsto belih Britanaca.“

Još jedan bivši laburista koji se zalagao za Izlazak analizira Faražu atraktivnost: „Beli glasači iz radničke klase veoma su besni, osećaju se zapostavljeni globalizacijom i misle da im svako radi šta hoće a da ih niko ništa ne pita – oni smatraju da imigracija ugrožava njihov način života, a govori im se da je to redundantno ili čak rasistički.“

„Čovek bi rekao da Najdžel Faraž nije njihov prirodni glasnogovornik, ali on to zaista jeste – njega ljute iste stvari, on u njima budi njihov patriotizam i ne trabunja o tržišnim silama, što je važno zato što za mnoge ljude van Londona iskustvo sa tržišnim silama prilično je negativno. To je jedan od razloga zašto ih najveći

deo retorike Konzervativaca nimalo ne impresionira.“

„Možda je završio privatnu školu, ali i oni bi slali decu u privatne škole da to mogu da priušte, a on uspeva da dopre i do grupe srednjeklasnih glasača koji naginju više desnici nego što su mnogi ljudi svesni.“

A možda je osećaj identifikacije glavni razlog zašto optužbe protiv njega ne mogu da mu naude. A bilo ih je tušta. Najspektakularnije, morao je da negira da je uložio novac protiv sterlinga u noći referendumu o EU, nakon što je pogrešno priznao pobedu kampa za Ostanak.

Njegov portparol je insistirao da Faraž „nije imao finansijskih interesa za promet novca u noći Bregzita“, nakon tvrdnji da su špekulanti novcem iskoristili netačna rana predviđanja o pobedi Ostanka kako bi profitirali kratkoročnom prodajom funte. Bilo je i pitanja oko toga ko finansira njegove lične troškove, i za njegove troškove u Evropskom parlamentu, ali čini se da je on nedodirljiv po pitanju svega toga. Pored toga što sve kategorički negira, čini se da njegovim tvrdokornim pristalicama ništa od toga ne smeta.

• Šta se desi kad više nisi premijer
• Stvari koje možda niste znali o Borisu Džonsonu ili ste zaboravili

Druga strana medalje je izvesna toksičnost. U prošlosti je optuživan za širenje straha, ksenofobiju i, od nekih, za podsticanje mržnje. Tokom referenduma 2016. godine, veliki deo unutrašnje politike kampanje za Izlazak svodio se na ograničavanje Faražove vidljivosti, kako ne bi odvratili neopredeljene.

Drugi tvrde da su za glasove za Izlazak morali da se mobilišu i neopredeljeni glasači i Faražove pristalice kako bi pobedili. Da su njegovi glasači ostali kod kuće, Izlazak ne bi pobedio – tako da je možda bilo prednosti u postojanju dve kampanje, koje su se obraćale dvema različitim glasačkim grupacijama, različitim jezikom.

Svita

Jedna od Faražovih osobenosti je njegovo oslanjanje na kadrove krajnje posvećenih aktivista, obično mlađih muškaraca, kao što su savetnik za medije Den Džuks ili Kris Bruni-Lav, bivši direktor izborne kampanje UKIP-a koji se sada nalazi na istom položaju u Stranci za Bregzit. Za politiku jedne male stranke to je bilo bitno, jer nije mogao da se osloni na ogromnu razrađenu infrastrukturu. I često se oslanjao na desne ruke, u raznim fazama, na stranačkog poslušnika Endija Rida, nekada samoproklamovanog „Zločestog dečaka Bregzita“ Arona Benksa i sada građevinskog preduzetnika i milionera Ričarda Tajsa. Oni nisu potčinjeni, to su ljudi na koje se on ugleda i čije savete sluša.

Benks je pomogao finansirajući Faraža u iznosu od 450.000 funti prve godine posle referenduma o Bregzitu – plativši njegovu kuću u Londonu, njegova kola i njegova putovanja u SAD da bi se sreo sa Donaldom Trampom – izjavivši da mu je bila „čast da pomogne“.

Kvalitet Faražovog učinka varira u odnosu na kvalitet njegovih desnih ruku. Njegove taktičke greške često proističu iz slušanja lošeg saveta aktuelne desne ruke – konkretno, kolege ističu njegov flert sa Stivom Benonom, guruom američke populističke desnice, koji je vodio Trampovu predsedničku kampanju.

Ta veza je Faraža načinila prvim britanskim političarem koji se susreo sa tada izabranim predsednikom Trampom, koji je predložio da on postane ambasador u Vašingtonu, a kasnije pozvao Konzervativce da sklope izborni pakt sa Strankom za Bregzit. Faraž je, sa svoje strane, izjavio da Trampova mirovna inicijativa sa Severnom Korejom zaslužuje Nobelovu nagradu za mir.

Čak i nakon što je Benon napustio Belu kuću, Faraž je ostao u kontaktu sa predsednikom – jedan saradnik sumnja da oni razmenjuju direktne poruke preko Tvitera. Ali Benonov uticaj, kažu kritičari, bio je zaslužan za Faražovu opasku o imigrantima zaraženim sidom tokom televizijske predizborne debate 2015. godine. On je rekao da Britanija ne bi trebalo da troši novac na zdravstveni turizam, dodavši: „Vi danas možete da dođete u Britaniju iz bilo kog kutka sveta, da vam postave dijagnozu virusa HIV-a i da dobijete retro-viralne lekove koji koštaju i do 25.000 funti godišnje po pacijentu. Mi moramo da stavimo Nacionalnu zdravstvenu službu prvenstveno na raspolaganje britanskom narodu i porodicama, koju se u mnogim slučajevima ovaj sistem finansirale decenijama.“

UKIP je postigao ozbiljan uspeh kad je pobrao velik broj glasova na izborima za Evropski parlament 2014. godine. To je privuklo ozbiljne talente i ozbiljan novac stranci – ali je i otkrilo ozbiljan Faražov nedostatak. On je bio sposoban da oseti kako se menja javno mnjenje, ali se mučio da izgradi efikasnu stranačku organizaciju.

Postojao je direktan sukob između njegovog insistiranja na zadržavanju kontrole i sve manjeg raspona pažnje kad je suočen s beskrajnim detaljima i beskrajnim kompromisima izgradnje jedne političke mašinerije. Tu su njegove desne ruke postajale ključne – one bi govorile njegovim glasom, a reči „Najdžel želi“ obično su bile prelomne. Ali desne ruke su dolazile i odlazile, a odluke koje su se prenosile na stranku menjale su se sa njima. Ponekad unutrašnja mantra nije bila „šta Najdžel želi, to Najdžel i dobija“, već „Najdžel je naša najveća vrednost i naš najveći balast.“

Stranka za Bregzit

Faražovo nezadovoljstvo tim pitanjima političke mašinerije najbolje se ogleda u načinu na koji je organizovana Stranka za Bregzit. Njen predsedavajući, dugogodišnji Faražov saveznik Ričard Tajs, poredi je sa tehnološkim start-apom koji se munjevito širi. Faraž donosi odluke, bez mučnih natezanja s odborom tvrdoglavih stranačkih prvaka koji bi samo smetali. To mu omogućava manevre vrtoglavom brzinom. UKIP nikad ne bi mogao da donese odluku u ponedeljak popodne da povuče 300 svojih kandidata i da to prosto sprovede u delo. Bilo bi potrebno šest meseci unutrašnje svađe da bi se tako nešto provuklo kroz internu strukturu.

A sasvim slučajno, njegova odluka da napusti UKIP i osnuje potpuno novu organizaciju pokazala je da je njegova tvrdnja da se ne radi o jednočlanom bendu bila laž. „Zapostavljeni“ glasači koje je pridobio za UKIP su ga sledili, a njegova bivša stranka je implodirala kad ju je on napustio.

Ali da li je njegova magija počela da bledi? UKIP je 2015. godine privukao četiri miliona glasova. Ali ova stranka je dobila samo jednog poslanika – i to nije bio N. Faraž. Na ovim izborima, otpor je bio žešći. Bregzit je politika vlade Konzervativaca, a to Faraža prisiljava na mnogo složenije argumente o njihovoj verziji Bregzita za razliku od njegove. Zvučao je mnogo opuštenije na izbornim skupovima na kojima je napadao pobornike Ostanka.

A potom je tu njegova odluka da se sam ne kandiduje za poslaničko mesto u Donjem domu parlamenta. Pošto nije uspeo da dobije izbore u Istliju 1994. godine, Solsberiju (1997), Bekshilu i Betlu (2001), Saut Tanetu (2005 – njegov prvi pokušaj da osvoji poslaničko mesto), Bakingemu (2010) i konačno ponovo Saut Tanetu 2015. godine, Džon Vudkok se pita da ne postoji možda nekakva gornja granica staklena njegove privlačnosti. „Zanimljivo je da neko sa njegovim statusom zvezde ne može da bude izabran, to mi uliva izvesnu nadu kad je u pitanju instinkt glasača.“

Ako ćemo pravo, druge stranke su dale sve od sebe da spreče Faražov ulazak u Parlament 2015. godine, a nemala motivacija bila je što se zarekao da će dati ostavku na lidersku poziciju ako ne bude bio izabran. Njegov poraz bio je bolan i obeshrabrujući, a suočio bi se s istim problemima žestoke borbe za poslaničko mesto istovremeno vodeći nacionalnu kampanju, gdegod da se kandidovao ovog puta.

Drugi faktor je da se, sve do sada, suočavao s liderima Konzervativne partije koji nisu mogli ni da priđu njegovoj atraktivnosti među tim bregzitovski orijentisanim, radničkim, tradicionalnim torijevskim glasačima. Džon Mejdžor je želeo da bude u srcu Evrope, Vilijem Hejg, Ijan Dankan Smit i Majkl Hauard se jesu poigravali s faražovskim populizmom, ali nisu bili ubedljivi. Dejvid Kameron je bio liberalni centrista, a prvobitna atraktivnost „Čelične lejdi“ Tereze Mej brzo je iščezla.

Ali Boris Džonson je direktni rival za srca i duše za koje Faraž tvrdi da su njegove. „Faraž će vam reći da su Džonson i džonsonizam precenjeni, ali realnost je da se sada suočava sa harizmatičnim političarem koji mu je dorastao“, kaže jedan dugogodišnji aktivista Bregzita.

• Kako je 0,4 odsto birača izabralo Borisa Džonsona za premijera Britanije
• Tereza Mej odlazi sa mesta predsednika Konzervativne partije
• Stvari koje su trajale kraće od Bregzita

Rani pokazatelj bila je Faražova nemogućnost da okrivi premijera za odlaganje Bregzita – deo razloga za to bio je taj što nije postojala grupa tvrdih bregzitovskih konzervativnih poslanika spremnih da napadnu vladin umiveni sporazum o Bregzitu kao BRINO (Bregzit samo po imenu).

Postoji parazitsko zavisan odnos između bregzitovske torijevske desnice i Faraža. Njemu ide najbolje kad se oni deru izdaja i pojačavaju njegovu poruku konzervativnim glasačima, da su ih, još jednom, izneverile njihove vođe.

Poslednji izlaz?

Šta dalje? Hoće li on uspeti da oživi Stranku za Bregzit ukoliko ne bude bilo Bregzita ili Bregzit ne bude bio zadovoljavajući? Njegova odluka da povuče kandidate Stranke za Bregzit sa konzervativne izborne jedinice razljutila je neke njegove pristalice, a među nekolicinom izazvala otvorenu pobunu.

Možda će biti teško ponovo okupiti bend. Uprkos njegovoj samouverenoj spoljašnjosti, ovo je prvi put da se Faraž našao u defanzivi, ali on nastavlja da tvrdi da je Stranka za Bregzit neophodna, mada nakon što Velika Britanija ode, možda će morati da je preimenuje. A Džon Vudkok je zapanjen „fantastičnim“ načinom na koji je izborna koalicija UKIP-a/Stranke za Bregzit povremeno umela sama da se „uruši“ a potom ponovo sastavi, naročito za izbore središnjeg mandata kao što su oni za Evropski parlament.

Ali pre toga, tu su opšti izbori. I čak i ako Stranka za Bregzit ne uspe da osvoji ni jedno jedino poslaničko mesto, njeno delanje (ili nedelanje) moglo bi da pretegne kantar u stotinama izbornih jedinica. Može li preterano entuzijastična kampanja da onemogući pobedu torijevaca, dovede do blokade parlamenta, a potom i do drugog referenduma?

Faražov osećaj vlasništva nad Bregzitom je duboko, duboko ličan i ne dozvoljava mu da odustane, skloni se na stranu i prepusti Borisu Džonsonu da ga realizuje. Da li je moguće da će čovek koji je proveo 30 godina u divljini zalažući se za Bregzit na kraju biti čovek koji će sprečiti da se on uopšte desi? Pitanje je da li on zna kad treba da stane ili da li je uopšte sposoban da stane.

Upućeni u Faraža kažu da postoje dva Najdžela: Dobri Najdžel i Gadni Najdžel. Oni odslikavaju zabavnu, patriotsku, delbojevsku stranu populizma i njeno bešnje naličje – drugim rečima, harizmatični, optimistični Veseli ratnik ili besni populistički Tamni vitez. A ovi izbori bi i dalje mogli da zavise od toga koji će se od njih dvojice pojaviti u ovoj kampanji.

Sve fotografije su zaštićene autorskim pravima.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom
. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk