Neumorna borba protiv superbakterije otporne na lekove: „Želim da živim, drži me za ruku"

Kada je Tom Paterson počeo da povraća tokom odmora u Egiptu, pomislio je da se otrovao hranom.

Nije bio u pravu. Zapravo je bio zaražen superbakterijom otpornom na antibiotike i jedino su odlučnost njegove žene i revolucionarni novi tretman mogli da ga spasu.

„Je li iko rekao Stef da će joj muž umreti?"

Bilo je to pitanje koje Stefani Stratdi nije trebalo da čuje. Pričala je preko telefona s kolegama, koji su nastavili da pričaju među sobom nakon što je prekinula vezu.

• Žena sve vreme osećala bol tokom operacije, iako je dobila anesteziju
• Lečenje depresije uskraćivanjem sna - metoda koja je podelila psihijatre
• Šta su „ljudske himere“ i kako je Japan postao prva zemlja koja dopušta naučnicima da ih uzgajaju

Stefani, epidemiolog za infektivne bolesti, znala je da je njen muž, Tom Paterson, teško bolestan - u tom trenutku je ležao u indukovanoj komi - ali ipak se zapanjila kada je čula da se očekuje da on umre.

„Pomislila sam: 'O bože. Ne, niko mi to nije rekao'. Držala sam telefon u naručju kao bebu i taj trenutak je bio veoma važan.

Shvatila sam da će on zaista umreti ako ne učinim nešto. Ako savremenoj medicini nije ništa preostalo u rukavu, moraću da dam sve od sebe."

Lekari su brzo iscrpli načine da održe Toma u životu, pošto je smrtonosna superbakterija divljala njegovim krvotokom - otporna na sve antibiotike koje su mogli da ponude.

Stefani je u nekom medicinskom časopisu pročitala da ponekad ljudi u komi mogu da čuju, pa je odlučila da pita Toma da li želi da živi.

„Smatrala sam da ne mogu tek tako da uzmem stvar u svoje ruke i održavam ga u životu ako on više ne želi da živi. Morala sam da ga to pitam", kaže Stefani.

„Stoga sam uzela njegovu ruku u svoju, ubačenu u plavu rukavicu, i rekla: 'Dušo, ako želiš da živiš moraš da daš sve od sebe. Lekari više nemaju sredstava. Svi ti antibiotici su sada beskorisni. Stoga, ako želiš da živiš, molim te da mi stisneš ruku i ima da nadignem ceo svet.'"

Posle nekog vremena, Tom joj je stisnuo ruku.

„Digla sam pesnice uvis i rekla: 'O, pa to je sjajno!'", kaže Stefani. „A onda sam pomislila: 'O Bože, šta sad da radim? Ja nisam lekar, ne znam šta treba da radim.'"

Taj par naučnika sa Univerziteta u Kaliforniji, u San Dijegu, upoznao se tokom rada na istraživanju side. Voleli su da putuju i obišli su oko 50 zemalja zajedno, često uzimajući nekoliko dana odmora posle akademskih konferencija kako bi istražili nova mesta.

U novembru 2015. trebalo je da otputuju u Egipat kada je teroristička bomba oborila ruski avion koji je leteo za Šarm el Šeik. Pričali su o tome da li da otkažu putovanje, ali su ipak odlučili da odu.

„Tom je rekao: 'O, pravo je vreme za putovanje!Neće biti gužve!' Ja sam rekla: 'Da li si ti lud?' Napisala sam ostatak našeg testamenta rukom i predala ga mojim roditeljima, koji su nam čuvali kuću. Mislili smo da će problemi, ako ih bude, nastati zbog terorističkog napada ili nečeg takvog."

Put je bio fantastičan, kao što su i očekivali. Poslednja stanica bila je Dolina kraljeva i kako bi stigli tamo ukrcali su se na brod koji je tokom cele noći plovio duž Nila.

Kao gotovo jedini putnici na brodu koji prima 150 ljudi, uživali su u prelepom obroku pod zvezdama na palubi, dok je Nil svetlucao oko njih.

Ali kada su se vratili u kabinu, Tom je počeo da povraća. Isprva je par pomislio da je reč o trovanju hranom. Na putovanja su uvek nosili antibiotik Cipro, ali ovaj put nije imao efekta. Tomu je bivalo sve gore i počeo je da oseća bol u leđima. To nije ličilo na ranija trovanja hranom.

• Šest sati joj nije radilo srce, a onda je oživela
• Dečak dobio „superherojsku" ruku i konačno zagrlio brata
• Misteriozni kineski virus: Ima li razloga za strah

Stefani je odvela Toma do lekara na kopnu, koji su uradili CT sken i otkrili da se uopšte ne radi o trovanju hrnom. Imao je apsces u trbušnoj duplji, poznat kao pseudocista, velik gotovo kao fudbalska lopta.

Zahvljujući tome što su pred put uzeli medicinsko osiguranje od 35 dolara, Toma je medicinska služba prebacila u Frankfurt, gde su lekari otkrili da je inicijalni uzrok problema kamen koji se iz žuči zaglavio u žučnom kanalu.

Unutar ciste su pronašli mutnu, smeđu tečnost koja je ukazivala na to da posredi nije skorija infekcija. Dok su pokušavali da otkriju o čemu se radi, Tom je zapao u komu.

„Halucinirao sam, misleći da sam u Egiptu, video sam hijeroglife po zidovima, zaista sam se gubio", kaže Tom.

„Zbog infekcije u trbuhu - a u tom trenutku nisam već danima dobro spavao - zaista sam zapadao u ludilo. Lekari su došli i rekli mi: 'Ovo je najgora infekcija na planeti. Zbog te infekcije su zatvarane bolnice u Nemačkoj. Zove se acinetobakter baumani.'"

Toma su smestili u izolaciju i njegov deca su došla, zbog bojazni da se neće izvući. Kad bi ga lekari obilazili, nosili bi posebna odela.

To je zapanjilo Stefani, koja se upoznala za acinetobakterom još dok je studirala mikrobiologiju.

„Ostala sam u šoku, zato što je to organizam koji sam još tokom osamdesetih stavljala u petrijevu posudu, i u to vreme je važio za veoma slabašan patogen. Bile su nam dovoljne rukavice, laboratorijski mantil, bez ikakve posebne opreme", kaže ona.

„Tokom poslednje dve decenije postao je nalik bakterijskom kleptomanu. Naučio je kako da krade gene otporne na antibiotike od drugih bakterija i razvio je supermoć koja ga je načinila veoma smrtonosnim patogenom."

Godine 2017. Svetska zdravstvena organizacija ga je navela kao jednu od tri superbakterije za koje su najhitnije potrebni novi antibiotici. Na sreću, još je bilo antibiotika koji su koristili Tomu, tako da je medicinski tim u Frankfurtu uspeo da stabilizuje njegovo stanje.

Tom i Stefani su, zbog svog posla, poznavali veliki broj medicinskih stručnjaka koji su mogli da ih posavetuju u vezi sa Tomovom situacijom, i odlučeno je da on bude prebačen u San Dijego.

Lekari su tamo imali iskustva sa acinetobakterom baumani, zbog velikog prisustva vojske na toj teritoriji - bakterije su dobile nadimak irakibakter, usled velikog broja infekcija koje su pripadnici vojske SAD zaradili na Bliskom istoku.

Kada je Tom stigao tamo, opet su ga testirali na osetljivost na antibiotike. Vesti su bile loše. Nijedan od njih nije postizao efekat.

Pred lekarima je stajao izbor: mogli su operisati i odstraniti apsces ili pokušati da izvuku inficiranu tečnost iz njegovog tela. Ali odlučeno je da je operacija suviše rizična - ako bi organizam dospeo u Tomov krvotok, on bi zapao u septički šok.

Stefani septički šok opisuje kao preteranu reakciju imunog sistema tela na uljeza. Telo proglašava „crvenu opasnost", krvni pritisak pada, puls se ubrzava, kao i disanje.

„Dešava se veoma brzo i stopa smrtnosti iznosi 50%", kaže ona.

Stoga su se lekari odlučili da izvuku tečnost iz tela i postavili su pet drenova u tomovu trbušnu duplju.

Planirano je da ga prebace u neku ustanovu za dugotrajnu akutnu negu. Međutim, dan pre nego što je to trebalo da se desi, jedan od drenova je skliznuo dok je Tom pokušavao da se pridigne na krevetu i ulio svu infekciju u krvotok. Tom je istog trena zapao u septički šok, tako da su ga prebacili u intenzivnu negu i priključili na mehanički ventilator kako bi mogao da diše.

„Od tog trenutka bakterija se naselila posvuda u njegovom telu - u njegovoj krvi, ne samo u abdomenu. Propadao je, dan za danom", kaže Stefani.

Inače krupan čovek, visok 195 cm i težak 136 kg, već je bio mnogo izgubio na vagi.

„Mogla sam da postavim pesnicu u šupljinu njegovih obraza, kao i da savijem prste oko njegovih očiju. Bilo je to strašno", kaže Stefani.

U tom trenutku Tom nije dokraja znao šta mu se dešava. „Halucinirao sam složene priče koje su bile maltene biblijskih proporcija. Kao, proveo sam 100 godina lutajući pustinjom u potrazi za odgovorima na tri pitanja koja su mi postavili sveti ljudi. To je trajalo danima", tvrdi on.

• Najveća medicinska otkrića u 2019. godini
• Žena sve vreme osećala bol tokom operacije, iako je dobila anesteziju
• Naučnici „stvaraju" rak da bi ga bolje razumeli

Nakratko bi izašao iz kome, i tada bi mogao da komunicira s ljudima oko sebe, ali nije uspevao da ustane iz kreveta.

Negde u to vreme je Stefani slučajno čula kako njene kolege pitaju da li joj je rečeno da će Tom umreti - i tada je tražila od njega da joj stegne ruku ako želi da živi.

Ono što Stefani nije znala je da se njemu u tom trenutku priviđalo da je zmija. Kako je mogao da joj stegne ruku kada zmije nemaju ruke? Naposletku je uspeo da obavije celo svoje telo oko njene ruke - tek tada je uspeo da joj da taj signal.

Shvativši da je red došao na očajničke mere, Stefani se obratila PubMed-u, pretraživaču Nacionalne medicinske biblioteke.

„Ukucala sam 'otpornost na više lekova', 'acinetobakter baumani' i 'alternativno lečenje' i pojavio mi se rad u čijem naslovu su se pominjali bakteriofagi, pa sam pomislila: 'Bakteriofagi... sećam se šta oni behu'".

Fagi su virusi koji su prirodno evoluirali tako da napadaju bakterije i Stefani ih je, opet, proučavala nakratko tokom studija.

Mali su, 100 puta manji od bakterija, i nalaze se svuda, kaže ona, u vodi, u tlu i na našoj koži. Procenjuje se da 30 miliona faga svakog dana uđe i izađe iz našeg tela.

Pre jednog veka, fagi su privlačili mnogo pažnje kao mogući lek za bakterijske infekcije, ali osim u bivšem Sovjetskom savezu i delovima Istočne Evrope, ova istraživanja su zanemarena po otkriću čudesnog leka, penicilina, 1928. godine.

Posle penicilina došle su i druge vrste antibiotika, kaže Stefani, koji su naveli lekare na Zapadu da pomisle kako će uvek moći da nađu lek za svaku novu bakterijsku infekciju.

„Čoveče, ala su pogrešili!", kaže ona. „tek kada su ove superbakterije, bakterije otporne na veliki broj antibiotika, postale ozbiljna pretnja po globalno zdravlje, ponovo smo počeli da se bavimo fagima."

Stefanin sledeći korak bio je da se, uz pomoć jednog od Tomovih lekara, dr Čipa Skulija sa Medicinskog odeljenja Univerziteta u Kaliforniji, u San Dijegu, obrati Administraciji za hranu i lekove, koja je odobrila eksperimentalni tretman iz razloga samilosti.

• Tablete za krvni pritisak „bolje rade pred spavanje“
• „Ljudi su buljili u mene i smejali se“
• Levoruke žene ne osećaju mirise kao svi ostali

Ali tu je postojala caka. Kako bi taj tretman bio uspešan, Stefani je morala da pronađe fage koji su odgovarali baš tom određenom obliku acinetobaktera kojim se zarazio Tom - a uz milijarde faga na planeti, to uopšte nije bio lak zadatak.

Stefani je preko interneta kontaktirala sa istraživačima iz Severne Amerike za koje se nadala da bi mogli da pomognu - iako niko od njih nije koristio fage u medicinskom lečenju.

Dr. Raj Jang sa teksaškog Univerziteta brzo je odgovorio i ponudio da svoju laboratoriju pretvori u komandni centar, te je tražio od stručnjaka širom sveta da mu pošalju fage na testiranje na Tomovu bakteriju.

„U suštini smo okupili istraživače faga iz celog sveta koji su bili voljni da pomognu - iz Švajcarske, Belgije, Poljske, Gruzije, Indije. Belgijanci su nam čak ponudili da fage pošalju diplomatskom poštom. Pomoć su nam nudili potpuni stranci, stvorilo se pravo globalno selo kako bi spaslo jednog čoveka", tvrdi Stefani.

U roku od tri nedelje, zahvaljujući delom jednom doktorandu koji je spavao u laboratoriji kako bi danonoćno obavljao ključni posao, spremljen je koktel od četiri vrste faga.

U tom trenutku, Tom je potpuno zavisio od aparata za održavanje života. Pluća i bubrezi su mu otkazivali, disao je preko ventilatora i srce su mu u radu održavala tri različita leka. Moguće je da ga je samo nekoliko sati razdvajalo od smrti.

Atmosfera u bolnici je postajala emotivna, pa čak i duhovna.

„Ljudi su palili sveće, izgovarali molitve, slali pesme. U pozadini je svirala muzika i Tom se čak i danas seća kako su Bitlsi svirali kada bi nakratko izlazio iz kome", tvrdi Stefani.

Nju je u velikoj meri opterećivala odgovornost zbog eksperimentalnog tretmana koji su se spremali da započnu.

„Bila sam užasnuta, jer sam mislila: 'Pa, ionako će da umre, ako ovo ne probamo... ali ako ga ovo ubije, moraću to da nosim na savesti do kraja svog života.'"

Prvi koktel je ubrizgan u cevčice u Tomovom abdomenu, najbliže mestu infekcije. Kada mu se stanje malo stabilizovalo, drugi, snažniji koktel faga, razvijen u medicinskom centru američke vojne mornarice, ubrizgan je u njegov krvotok.

To je bila prava inovacija, jer se čak i tamo gde se i dalje sprovodila terapija fagima oni uglavnom nisu ubrizgavani intravenozno. Preparat faga mogao je da ubije pacijenta ako oni nisu bili dovoljno čisti, a često su dolazili sa prljavih mesta prepunih bakterija, kao što su kanalizacioni odvodi - „najgadnija mesta koja možete da zamislite", kako to kaže Stefani.

Međutim, tri dana nakon što su fagi ubrizgani, Tom se probudio iz kome.

Ubrzo pošto je započeta terapija fagima, Tom je doživeo još jedan septički šok, ukupno šesti od sedam koji su se odigrali tokom devet meseci provedenih u bolnici.

U terapiji koja je nastavljena korišćen je veliki broj faga i bakterija je razvila otpornost prema nekima od njih. Nije u potpunosti jasno koji fagi su obavili posao, a koji nisu.

Tom je sada prešao tri četvrtine puta kroz predviđeni period oporavka od četiri godine.

Ponovo je morao da nauči da guta, da govori, da stoji, da hoda. Napustio je bolnicu u invalidskim kolicima, pošto su mu mišići bili propali.

Jedna od lekcija koju je Tom naučio tokom više meseci provedenih u bolnici tiče se toga koliko je važno društvo.

Njegov budući zet sastavio je spisak posetilaca, kako bi osigurao da neko bude uz njega dvadeset četiri časa dnevno, jer je Tom, čak i u komi, često, u daljini, mogao da čuje šta se oko njega zbiva.

Čuo sam ljude kako pričaju, kako mi čitaju i pevaju, drže me za ruku - i dodir bi bio poput električnog udara, toliko mi je energije ulivao", kaže on.

Tom je prva osoba u Severnoj Americi koja je primila intravenoznu terapiju fagima u cilju lečenja sistemske infekcije superbakterijom.

Stefani shvata koliko su sreće imali i koliko je sve to zavisilo od njenih veza, koje su joj omogućile da sprovede međunarodnu akciju spasavanja njenog muža.

Nakon što je, godinu dana od početka oporavka, Tomov slučaj predstavljen u Pasterovom institutu u Parizu, na okupljanju kojim je obeležena stogodišnjica otkrića bakteriofaga 1917, Stefani je počela da prima pozive od ljudi širom sveta - ljudi čiji su članovi porodica umirali od superbakterijskih infekcija i koji su želeli da isprobaju terapiju fagima.

„Ostala sam zatečena", kaže ona. „Ali pokušala sam da rekreiram odgovor jednak onom koji je učinjen za Toma. Spasli smo neke ljude, ne samo njihove živote, već i njihove udove, a jedan od najčudesnijih slučajeva koji su se desili kao posledica Tomovog bila je Izabel."

Izabel Karnel-Holdavej, britanska tinejdžerka koja pati od cistične fibroze, zaradila je infekciju otpornu na antibiotike nakon transplantacije pluća.

U oktobru 2017. Izabelini lekari stupili su u kontakt sa Grejemom Hetfulom, stručnjakom za fage sa Univerziteta u Pitsburgu, i njegov tim je iskoristio svoju široku kolekciju faga kako bi razvio koktel od genetski modifikovanih faga u lečenju Izabel.

Dr Čip Skuli, koji je vodio Tomovo lečenje fagima, u to vreme je sarađivao sa timovima iz Pitsburga i Londona, kako bi dobio odobrenje za upotrebu tog koktela u terapijama.

Terapija je počela u junu 2018. i Izabal je ubrzo počela da se oporavlja. U roku od nekoliko meseci vratila se normalnom životu, iako su joj svojevremeno davali jedan posto šanse za preživljavanje.

Iskustvo stečeno tokom spasavanja Tomovog života bilo je od neprocenjive vrednosti za lečenje Izabeline infekcije.

I dalje je potrebno preći mnoge prepreke pre nego što terapija fagima uđe u zvaničnu medicinu.

Fagi nisu kao lekovi, kod kojih se jedan može koristiti protiv širokog spektra organizama.

Fagi najbolji učinak imaju kada su vrlo precizno skrojeni prema bakteriji kojom je zaražen određeni pacijent, što usložnjava procese kliničkih ispitivanja. Dosad ih je izvedeno tek nekoliko.

Ali Stefani i Tom su postali propovednici faga. Svoju priču izneli su u knjizi, „Savršeni predator", koja se sada adaptira u dokumentarac, kao i holivudski film.

Takođe su otvorili Centar za inovativnu terapiju i terapeutiku fagima pri Univerzitetu u Kaliforniji, u San Dijegu - prvi centar posvećen terapiji fagima u Severnoj Americi.

Deo njihove misije jeste da pokažu ljudima koliko je važno pronaći rešenje za otpornost na antibiotike. Ako se nešto ne učini, kaže Stefani, do 2050. će svake tri sekunde jedna osoba umirati od infekcije superbakterijom.

„Kao epidemiolog za infektivne bolesti, bila sam šokirana time što mi muž umire od superbakterije", kaže Stefani.

„Činilo mi se da se Bog okrutno šali. Delom sam bila naučnik koji pokušava da sve analizira i preuzme kontrolu, a delom nečija žena, koja pokušava da drži svog muža za ruku i nekako se nosi sa očajnom situacijom.

„Ali, iskreno govoreći, bila sam nevovatno postiđena jer nisam uopšte bila svesna globalne pretnje - krize usled superbakterija - koja mi se prikrala s leđa."

Sve fotografije je obezbedila Stefani Stratdi, osim ako nije drugačije naznačeno.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]