Politika: Srbija i Amerika obeležile 140 godina diplomatskih odnosa

Pored američke zastave sa zvezdama i prugama na vrhu Bele kuće, sunce obasjava još jednu - zastavu Srbije.

„Srbije sada nema; manje je Srbije, nego što ima Belgije. Stanovništvo je desetkovano, vojska u izbeglištvu, čitav život je prazan i mrtav.

Ipak, srpska zastava vijori se nad predsedničkom kućom Sjedinjenih Američkih Država", objavio je Detroit njuz.

Bio je to 28. jul 1918. godine.

U Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) tog dana je obeležena četvrta godišnjica početka Velikog rata, kao i to što je, prema rečima tadašnjeg državnog sekretara SAD Roberta Lansinga, „časni srpski narod bio prisiljen da brani zemlju i domove od neprijatelja koji je želeo da ga uništi".

To je jedan od najblistavijih trenutaka u istoriji diplomatskih odnosa Srbije i Sjedinjenih Država uspostavljenih pre 140 godina.

Veza Beograda i Vašingtona jednom rečju bi se opisala kao „partnerstvo", kaže Marko Dašić, asistent na predmetu međunarodni odnosi sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

„Kao i svaka veza koja traje toliko dugo, ima uspone i padove.

„U ovom kontinuitetu od 140 godina, padova je bilo vrlo malo, ali su bili veoma niski i bolni", smatra Dašić.

Ratovi u bivšoj Jugoslaviji devedesetih, sankcije uvedene režimu Slobodana Miloševića, NATO bombardovanje tadašnje Jugoslavije 1999, kao i potonje priznanje i dosledna podrška nezavisnosti Kosova presudno su obojili stavove ljudi u Srbiji o Americi.

Skoro polovina (49,5 odsto) građana Srbije smatra SAD neprijateljem Srbije, pokazuje istraživanje Instituta za evropske poslove iz marta 2022.

Oko 17 odsto ljudi veruje da je Vašington prijatelj Beograda, a trećina ispitanika (33,4 odsto) je navela da ne zna odgovor.

Odnosi Amerike i Srbije „u jednom širem okviru su vrlo stabilni" i postoji kontinuitet bez obzira na povremene probleme i nerazrešena pitanja, ocenjuje Vladimir Matić, profesor međunarodnih odnosa na američkom Univerzitetu Klemson u Južnoj Karolini koji ima bogatu diplomatsku karijeru.

„U odnosima među državama nema ljubavi, nema prijateljstva, osim u zdravicama i svečanim govorima.

„Njihova politika i delovanje su uvek motivisani interesima", kaže on za BBC na srpskom.

Interes Srbije je da ima dobre odnose sa Amerikom, a Vašingtona da ima dobre odnose sa Beogradom, „ako ni zbog čega drugog, onda zbog njihovog interesa da suzbijaju prodor Rusije na Balkan", objašnjava Matić.

• Ko su bili ambasadori Jugoslavije i Srbije u Vašingtonu
• Šta Beograd znači Kristoferu Hilu, a šta njegov dolazak znači za Balkan
• Od „nirnberškog procesa" do „farse": Nedelja kada su u Beogradu osuđeni lideri NATO alijanse

Kako je sve počelo?

Pregovore o uspostavljanju diplomatskih odnosa su inicirali Amerikanci još u proleće 1867. godine, posle trijumfalnog povratka tadašnjeg kneza Mihaila Obrenovića iz Carigrada sa carskim fermanom o predaji preostalih utvrđenih gradova pod srpsku upravu, posle čega je i poslednji turski vojnik napustio Srbiju, pisala je Zorica Janković u Vremenu.

Razgovori su trajali 15 godina, ne samo zbog formalnog oslobađanja Srbije od Turaka, već i zato što se Amerika oporavljala od Građanskog rata između Severa i Juga koji je odneo više od pola miliona žrtava.

Srbija će punu nezavisnost steći 1879. na Berlinskom kongresu, a tri godine kasnije će postati kraljevina na čelu sa Milanom Obrenovićem.

Te 1882. godine, potpisivanjem niza sporazuma su uspostavljeni i diplomatski odnosi sa SAD. Ministar spoljnih poslova Srbije bio je Čedomilj Mijatović, o kome je BBC ranije pisao.

• Čedomilj Mijatović: Zaboravljeni viktorijanac među Srbima
• Kameron Manter: Sećanja na Srbiju - deset godina kasnije

Početak nije puno obećavao, jer je tada Srbija težila uspostavljanju državnosti, a Amerika je bila daleko, kaže Dašić.

„Oni su bili više simboličkog karaktera, jer njihova primena nije donosila instant rezultate i nije stavila SAD na listu ni najvažnijih prijatelja, ni najvažnijih trgovinskih partnera", dodaje on.

Prvi svetski rat

Odnos dve države bio je na vrhuncu upravo u vreme Prvog svetskog rata.

Marko Dašić veruje da to pokazuje i čast ukazana delegaciji koja je u Americi tražila podršku i sredstva za srpske vojnike i vladu na Krfu krajem 1917. i „svojevrsna naklonost (američkog predsednika) Vudroa Vilsona za interese Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca".

Srpsku ratnu misiju predvodio je diplomata i političar Milenko Vesnić, a činili su je vladika Nikolaj Velimirović, akademik Sima Lozanić i general Aleksandar Rašić.

Na posebnoj sednici, Vesnić se obratio predstavnicima oba doma američkog Kongresa.

„To je ista sednica na kojoj je Vudro Vilson izložio plan 14 tačaka, naša delegacija je bila na galeriji Kongresa.

„Takva čast ni pre, ni posle toga nije često ukazivana stranim državnicima, a nikome od srpskih i jugoslovenskih zvaničnika", kaže Dašić.

Vilsonov plan od 14 tačaka je suštinski oblikovao čitavu Parisku mirovnu konferenciju održanu 1919. na kojoj su ustanovljeni mirovni sporazumi sa zemljama Centralnih sila.

U njemu je predstavljena ideja o formiranju Društva naroda, preteče Ujedinjenih nacija, ali i pravu na samoopredeljenje naroda i udaljavanju od tajne diplomatije i dogovara.

Kao jedan u nizu primera uspešne i plodonosne saradnje Srbije i SAD, istoričarka Radina Vučetić navodi to da je američka vlada slala pomoć Srbiji u tada impozantnom iznosu od milion dolara mesečno od novembra 1917.

„Dobre odnose, produbljene savezništvom u Prvom svetskom ratu, snažno je učvrstila i činjenica da su SAD, vođene Vilsonovom idejom o pravu naroda na samoopredeljenje, bile prva zemlja koja je priznala Kraljevinu SHS 1919. godine", navodi Vučetić u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Drugi svetski rat i savezništvo

Ozbiljnija saradnja uslediće tek nekoliko decenija kasnije, uoči Drugog svetskog rata.

„Malo je poznato, na primer, da je američki general Daglas Mekartur, koji je kasnije postao glavnokomandujući na Pacifiku, tada bio u poseti Beogradu.

„Takođe je ostalo nepoznato da je američko vojno poslanstvo u Beogradu, puno agenata OSS-a (Office of Strategic Services, prethodnica CIA), igralo važnu ulogu u organizaciji puča i izlasku Jugoslavije iz Trojnog pakta 27. marta 1941, u vreme kada je Amerika zvanično još uvek bila neutralna u ratu koji je uveliko zahvatio Evropu", pisao je Dejan Anastasijević za Vreme u tekstu Amerika i Srbija - Od savezništva do sukoba i natrag.

I u Drugom svetskom ratu, Amerika je bila saveznik Jugoslavije, kaže Radina Vučetić, upravnica Centra za američke studije Filozofskog fakulteta.

Sile Osovine bombardovale su Beograd 6. aprila 1941, a dva dana kasnije Sjedinjene Države su osudile napad i ubrzo odobrile sakupljanje pomoći za Jugoslaviju, navodi ona.

„Prve ratne godine je obeležilo pružanje pomoći Kraljevskoj vladi i pokretu Draže Mihajlovića, da bi od 1943. Amerika sve otvorenije podržavala partizanski pokret i Josipa Broza Tita, što je je kulminiralo na Teheranskoj konferenciji dogovorom Ruzvelta, Čerčila i Staljina o pružanju maksimalne pomoći jugoslovenskim partizanima u opremi i hrani.

„Kako se rat bližio kraju, američke isporuke pomoći partizanskim jedinicama postajale su sve veće i, zajedno sa britanskim, predstavljale su oko 95 odsto ukupnih isporuka koje su partizani dobili iz svih stranih izvora", ističe profesorka.

Jugosloveni su od 1945. do 1947, dok su imali bliske odnose sa Staljinovim Sovjetskim Savezom, primili humanitarnu pomoć Ujedinjenih nacija vrednu 415,6 miliona dolara, što je bio najveći iznos dodeljen nekoj evropskoj privredi - uglavnom iz Amerike - dodaje Vučetić.

Hladni rat i koka-kola socijalizam

Po završetku Drugog svetskog rata, jugoslovensko-američki odnosi su se odvijali u pozadini rivalstva Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, sovjetske dominacije istočnom Evropom i moguće sovjetske vojne pretnje zapadnoj Evropi, navodi se u knjizi Ekonomski odnosi Jugoslavije i Amerike.

Američkom politikom „održavanja Tita na površini" trebalo je sprečiti Jugoslaviju da se vrati u blok pod uticajem Moskve, a i strateški blokirati sovjetski pristup Jadranskom i Sredozemnom moru, dodaje se u radu Džona Lempa, Ljubiše Adamovića i Rasela O'Priketa.

Širi cilj, pišu oni, bio je da se pokaže državama istočne Evrope da je moguće postojati i napredovati van sovjetske sfere uticaja.

Da bi se održala ta pukotina između dva bloka, uložena je velika količina novca, kako bespovratne pomoći, tako i kredita koji su odobreni Jugoslaviji, kao i ulaganjima u železare i slična postrojenja.

„Trebalo je Titu držati nos iznad vode, da preživi, ali da ne može da pliva, tako su dozirali tu pomoć", objašnjava Marko Dašić odnose tokom pedesetih.

Ni Amerikanci, ni Sovjeti, međutim, nisu blagonaklono gledali na kritike Pokreta nesvrstanih u čijem osnivanju je Jugoslavija 1961. imala značajnu ulogu.

Jugoslavija je uspela da zadrži socijalističku ideologiju i sistem, a da prima američku ekonomsku i vojnu pomoć i da zahvaljujući tome izgradi specifičan koka-kola socijalizam, kaže Radina Vučetić.

„Deca su odrastala uz Diznija, gledali su se američki filmovi i serije, u Jugoslaviji su izlagana dela najsavremenijih i najznačajnijih američkih slikara - poput Džeksona Poloka i Endija Vorhola, zvuci džeza odjekivali sa radija, ploča, iz klubova i koncertnih dvorana, i u Beogradu su gostovale najveće džez zvezde poput Ele Ficdžerald, Luja Armstronga, Majlsa Dejvisa", navodi istoričarka.

Beograd je imao Muzej savremene umetnosti, rađen po konceptu njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MoMA) i postao domaćin BITEF-a, internacionalnog pozorišnog festivala.

• Zašto je „Kosa“ mjuzikl u kojem svi pevaju, ali kroz suze
• Volt Bogdanić - Amerikanac srpskog porekla sa tri Pulicerove nagrade
• Srbin koji je poslao čoveka na Mesec
• David Vujić i Apolo: Kako je inženjer srpskog porekla ostvario američki san

Na samo da je bila snažna kulturna razmena, pa je u duhu takvog vremena u Beogradu izvedena peta svetska premijera mjuzikla Kosa, već i naučna - Jugoslavija je, posle Zapadne Nemačke, imala najviše Fulbrajtovih stipendista, što je dodatno modernizovalo jugoslovensko društvo uz pomoć obrazovnog programa SAD vlade.

Po američkom modelu nastajale su samoposluge i dragstori, američki automobili krstarili su beogradskim ulicama, ali se i kragujevački jugo našao na američkim putevima.

„O srdačnosti jugoslovensko-američkih susreta ne svedoči samo podatak da su astronauti Apola 11 šetali po Beogradu samo tri meseca posle šetnje po Mesecu, nego i srpsko kolo u koje su se uhvatili u restoranu u Grockoj", kaže Vučetić.

Raspad Jugoslavije i bolne devedesete

Posle smrti Josipa Briza Tita 1980. Jugoslavija zapada u ekonomsku krizu, a jačaju i nacionalističke struje u svim nekadašnjim republikama.

To će kasnije uticati i na odnose sa Vašingtonom.

Tokom devedesetih su odnosi na najnižoj tački - Amerika uvodi niz sankcija Saveznoj Republici Jugoslaviji, vojno pomaže suparničke strane tokom 1995. u borbi protiv srpskih snaga, a zatim predvodi NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. zbog kršenja ljudskih prava Albanaca na Kosovu.

Ovaj period „bolnog pada" je presudno uticao na današnji stav stanovnika Srbije prema Sjedinjenim Državama pošto je najsvežiji u kolektivnom pamćenju, ali ni te decenije odnosi nisu išli samo nizbrdo.

Na početku devedesetih, Amerikanci nisu želeli raspad Jugoslavije, navode stručnjaci.

„Od 1990. do 1992, kad je američki državni sekretar Bejker dolazio na naše prostore, on je imao afirmativne izjave u pogledu opstanka Jugoslavije, ali mi kao da nismo čuli onaj deo u vezi sa demokratizacijom i ljudskim pravima", navodi Dašić.

On kaže da već 1992, za vreme mandata predsednika Džordža Buša Starijeg, Amerika napušta tu politiku i tretira Srbiju kao krivca i agresora i to traje do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995.

Sa tim je saglasan i dugogodišnji analitičar američke obaveštajne agencije CIA Dejvid Kanin koji kaže da tada počinje povećan interes Amerike za samu Srbiju.

On je devedesetih radio na različitim pozicijama u američkoj obaveštajnoj agenciji i često iz Vašingtona dolazio na Balkan.

U to vreme, ujedinjuju se dve Nemačke, ujedinjuje se Evropa, raste nada da više neće biti rata, a Jugoslavija kreće se raspada, opisuje danas profesor Univerziteta Džons Hopkins u razgovoru za BBC na srpskom.

Raste nacionalizam, Milošević preuzima sve više poluga vlasti u Jugoslaviji i tada Amerikanci gube „poverenje u njega, iako je on verovao da će uspeti da izađe na kraj s njima".

„On je to verovao tokom devedesetih i bilo je trenutaka kad je bio u pravu, ali nepoverenje je raslo.

„Posebno dolaskom Klintonove administracije 1993. postalo je ključno kako zaustaviti užasni rat", kaže Kanin.

Amerikanci su redovno gledali na televiziji kako se krše ljudska prava i ljudi ginu, dodaje.

„Važno je da se prisetimo da napredovanje Srba u Bosni nije bilo zahvaljujući brojčanoj snazi, već vatrenom oružju, imali su mnogo naoružanja Jugoslovenske narodne armije.

„Svako veče je bilo na televiziji kako Srbi granatiraju, kako Srbi ubijaju ljude, bilo je optužbi za Omarsku i druge logore u Bosni i naravno za opsadu Vukovara", navodi Kanin.

Petorica srpskih policajaca su osuđeni na kazne u trajanju od pet do 25 godina zatvora za učešće u „paklenoj orgiji progona" u Omarskoj i drugim logorima pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.

Jasno je, dodaje Kanin, da je bilo zločina na svim stranama, ali su najvidljiviji bili oni za koje su Srbi optuženi.

„Tako je to izgledalo u Americi."

Potpisivanje Dejtonskog sporazuma kojim su okončani ratovi na Balkanu, može se smatrati drugom propuštenom šansom za poboljšanje odnose sa Amerikom, jer je tada Milošević na Zapadu bio „viđen kao faktor mira i stabilnosti na Balkanu".

„Milošević je bio viđen kao jedini koji može da kontroliše Bosnu i Dejton je zaledio faktičko stanje i podelu Bosne koja je postignuta kroz oružane sukobe.

„Kako sprečiti da ponovo bukne? Milošević je bio viđen kao osoba koja može da kontroliše srpsko rukovodstvo u Bosni", kaže profesor Vladimir Matić, koji je u više navrata radio je u ambasadi Jugoslavije u Vašingtonu, a početkom devedesetih bio pomoćnik ministra spoljnih poslova.

Tu funkciju je napustio zbog neslaganja sa politikom predsednika Slobodana Miloševića.

„Milošević je bio vešt taktičar, međutim nije bio strateg i najveći njegov problem bio je što nije razumeo da je Hladni rat gotov i da nema više dve strane.

„Devedesete su bile različite, saradnja Rusije i SAD je bila dobra", kaže Matić, dodajući da je Milošević tražio podršku na Istoku i među pravoslavnim državama, ne želeći da produbljuje odnose sa Vašingtonom.

Posle pada Miloševićevog režima, 2000. bio je specijalni izaslanik predsednika Vojislava Koštunice kod američke Vlade.

Vrlo brzo posle Dejtona, Kosovo dolazi na dnevni red političkih diskusija, a na Kosovu počinju oružani sukobi.

To će dovesti do niza pregovora i „šatl diplomatije" koju će predvoditi američke diplomate, poput Ričarda Holbruka, ali bez uspeha.

Dan pre početka NATO bombardovanja Jugoslavije, 23. marta 1999. godine, SAD su okončale diplomatske odnose sa SRJ i zatvorile ambasadu u Beogradu.

Diplomatsko priznanje i ponovno uspostavljanje punih diplomatskih odnosa između dve države usledilo je u novembru 2000, posle pada režima Slobodana Miloševića, a Vilijam Montgomeri imenovan je za ambasadora SAD 26. novembra 2001. godine.

Kako je danas?

Amerika je 2008. odmah priznala nezavisnost Kosova i smatra se najjačim partnerom Prištine.

Iako pregovore Beograda i Prištine predvode predstavnici Evropske unije, u njima učestvuju i američki zvaničnici koji dobro poznaju Balkan - od Filipa Rikera i Metjua Palmera, preko Ričarda Grenela do Gabrijela Eskobara.

Poslednjih petnaestak godina, američka spoljna politika bila je zaokupljena drugim delovima sveta, poput Avganistana i Iraka, ali su uvek „jednim okom gledali na Balkan", dodaje Dašić.

Ove godine, u Beograd se vratio iskusni američki diplomata Kristofer Hil, koji je učestvovao u propalim pregovorima Srbije i predstavnika kosovskih Albanaca u francuskom gradu Rambujeu uoči NATO bombardovanja.

„Dolazak Hila, koji je doajen diplomatskog kora, vraćen iz penzije - to je jasna poruka da žele da se približe Srbiji, šalju uglednu ličnost.

„Drugo, on ima nedovršeni posao iz Rambujea i možda može da ispravi diplomatske greške iz prošlosti i zaokruži priču na način koji bi bio prihvatljiv svima", kaže Dašić.

Hil je nedavno rekao u intervjuu za Glas Amerike da se „razgovara se o strateškom partnerstvu SAD i Srbije" i da ima mnogo stvari na kojima Vašington želi da radi sa Srbijom.

On je dodao da pitanje Kosova treba rešiti u „nekom obliku".

Govoreći o odbijanju Beograda da se pridruži sankcijama protiv Moskve, koje je Evropska unija uvela zbog invazije Rusije na Ukrajinu u februaru, američki diplomata je izjavio da postoji razumevanje za zavisnost od ruskih energenata, ali da „nije dobro da Srbija sedi na ogradi između dobra i zla".

Vladimir Matić kaže da je američki interes za Srbiju strateški upravo zato što je u funkciji ukupnih odnosa sa Rusijom i krize u Ukrajini.

„Americi ne odgovara dalje približavanje Srbije Rusiji, ne odgovaraju joj ni ovi odnosi za koje oni smatraju da su suviše bliski, ali svakako ne da se to produbljuje", kaže Matić.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u više navrata je rekao da su odnosi sa Vašingtonom kao jedan „od prioriteta" Beograda.

„Danas Srbiju vodi vešt političar koji uspeva da balansira između Rusa, Amerikanaca, Evrope, Kineza i to radi vrlo efikasno, a nema domaće političke izazove u smislu neke opozicije", kaže Dejvid Kanin.

Šta dalje?

U periodu od 2001. do 2015, SAD su uložile više od 728 miliona dolara za podsticaj ekonomskog rasta, jačanje pravosudnog sistema i unapređenje uprave u Srbiji, podaci su SAD ambasade u Beogradu.

Vojske dve države sarađuju kroz NATO program Partnerstvo za mir, ali i direktno jedna sa drugom kroz program međudržavnog partnerstva koji predvodi Nacionalna garda Ohaja od 2006.

Sadašnji predsednik Sjedinjenih Država Džo Bajden je najviši američki zvaničnik koji je posetio Srbiju u 21. veku - on je u avgustu 2016. bio u Beogradu kao tadašnjih potpredsednik Amerike.

• Šta jeste, a šta nije o Srbiji govorio Džo Bajden
• Zašto Srbija još nema tačan broj civilnih žrtava NATO bombardovanja

Ambasada Sjedinjenih Država u Beogradu je pre nekoliko godina pokrenula kampanju „Vi ste svet" objavljujući video spotove o ljudima iz Srbije koji su bili značajni za Ameriku i veći deo zapadnog sveta, poput Nikole Tesle, Mihajla Pupina, Borislava Pekića, Mihajla Vujića i drugih.

Ipak, to nije mnogo promenilo sliku građana Srbije o Americi.

„Slika srpsko-američkih odnosa koju vidimo danas u medijima, i različitim anketama javnog mnjenja, pre je slika srpske propagande i aktuelne srpske vlasti, nego realna slike odnosa ove dve države.

„Došlo je do svojevrsnog paradoksa da danas jednu od naših najznačajnijih saveznica vidimo kao neprijatelja, i sve posmatramo kroz prizmu bombardovanja 1999, od kojeg su prošle 23 godine", kaže Radina Vučetić.

Ipak, od njihovog uspostavljanja, srpsko-američke odnose uglavnom je obeležavalo savezništvo i podrška i pomoć SAD Srbiji i Jugoslaviji, dodaje.

„Hajde da probamo da zamislimo gde bismo bili i mi i Evropa da smo recimo 1968. na taj način gledali Nemačku, ili gde bi bio Japan da je posle bacanja bombi na Hirošimu i Nagasaki ostao u trajnom neprijateljstvu s Amerikom.

„Naša zagledanost u prošlost je naša tragedija, jer od 1389. ili 1999. mi ne vidimo sadašnjost, a nemamo ni budućnost", zaključuje profesorka Filozofskog fakulteta.

Možda će vas zanimati i ova priča

Pratite nas na Fejsbuku,Tweets by bbcnasrpskom i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]