Politika, istorija i izbori u Srbiji: Koja je tajna duge vladavine Nikole Pašića

Duga bela brada Nikole Pašića svedočila je nekim od najburnijih i najvažnijih događaja u novijoj istoriji Srbije, ali taj 28. jun 1919. godine bio je poseban.

Lideri iz čitavog sveta okupili su se u francuskom dvorcu Versaju, nedaleko od Pariza, kako bi i zvanično okončali krvavi Prvi svetski rat.

Dok nemački predstavnik potpisuje sporazum, sa druge strane stola gledaju ga neki od najmoćnijih ljudi tog doba – a među njima i jedna duga bela brada.

„On je bio veliki političar i politički vođa“, kaže Nebojša Damnjanović, istoričar u penziji, koji je dugo proučavao Pašićev život.

„Kao kralj Aleksandar ili Josip Broz Tito, šta god ljudi o njima mislili – čak ni ljuti protivnici ne mogu da poreknu veliku važnost tih ljudi“, dodaje Damnjanović za BBC na srpskom.

• Kako su izgledali izbori pre 100 godina i da li se promenila politička kultura na Balkanu
• Koja li je tajna političke dugovečnosti socijalista
• Šta su promenili izbori u Srbiji

Pašić je krajem 19. i početkom 20. veka bio dugogodišnji premijer Kraljevine Srbije pa potom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS), a lider Narodne radikalne stranke bio je čak 45 godina.

„Bio je glavni učesnik političkih događaja koji su oblikovali Srbiju“, piše Dejan Đokić, profesor istorije na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu, u knjizi „Nikola Pašić i Ante Trumbić – Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca“.

U bogatoj biografiji Pašić ima Carinski rat protiv Bugarske, Balkanske ratove, Prvi svetski rat, kao i stvaranje Kraljevine SHS, iz koje će nastati Jugoslavija.

Gotovo 100 godina posle smrti, čuveni Baja, kako mu je bio nadimak, vratio se na političku scenu Srbije – pomenuo ga je predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić, slaveći izbornu pobedu i novi predsednički mandat.

„Jedini sam koji je pobedio dva puta u prvom krugu i to sada u drugom mandatu, a nije bilo čak ni tesno, zbog čega sam neobično ponosan.

„Posle Nikole Pašića, biću čovek koji je najduže bio na vlasti u našoj zemlji“, rekao je Vučić.

Lider naprednjaka na vlast je došao 2012. godine, a ukoliko na funkciji ostane do kraja drugog predsedničkog mandata, Srbijom bi vladao tačno 15 godina.

Predrag Marković, istoričar Instituta za savremenu istoriju, kaže da su „prilagodljivi ljudi oni koji najduže traju u politici“.

„Čerčil je, na primer, nekoliko puta menjao partije i politike, slično kao Pašić.

„Izdao je prvobitne drugove iz buna i revolucionarne faze radikalne stranke i prilagođavao se vremenu“, kaže Marković za BBC na srpskom.

Pragmatizam i demagogija

Pašić je predsednik kraljeve Vlade u Srbiji bio pet puta, prvi put krajem 19. veka – tokom 1891. i 1892. godine – da bi potom bio i predsednik Vlade Kraljevine SHS.

Na vlasti je proveo gotovo 18 godina.

Istoričar Marković smatra da je Pašić „samim trajanjem“ postao jedno od najznačajnijih političkih imena u modernoj istoriji Srbije.

„Pritom je na vlasti bio u zaista najtežim trenucima za državu i u Prvom svetskom ratu je uspeo da ostvari skoro sve državne ciljeve“, kaže.

„Ipak, uvek je teško kod velikih političara reći šta je do lične veličine, a šta su povoljne okolnosti“, dodaje ovaj istoričar, koji je i deo najužeg rukovodstva Socijalističke partije Srbije.

Kako je onda Pašić uvek o(p)stajao?

• strpljenje

„Umeo je da ćuti, umeo je da čeka… Velika čekalica Pašić“, kaže istoričar Nebojša Damnjanović, inače i autor stalne postavke o Pašiću u Zaječaru, rodnom mestu političara.

To su zabeležili i drugi istoričari, kao i Pašićevi savremenici, pa se u tekstovima o njemu uglavnom navodi i da je „govorio ili prvi ili poslednji“.

„Po osnovnom obrazovanju bio je inženjer, što se moglo primetiti – na sve je gledao racionalno, sa namerom da sve dobro odmeri i izmeri“, ističe Damnjanović.

Sagovornici BBC-ja navode i postoje sličnosti između Pašića i Josipa Broza Tita, nekadašnjeg lidera Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).

„Obojica dolaze sa kulturne margine i granice etničkog prostora, imaju robijašku revolucionarnu mladost i obojica loše govore jezik“, kaže Marković.

Damnjanović dodaje da je Pašić bio „do zla boga loš govornik“.

„Prilično se mučio sa rečima, ali interesantno je da to nije uticalo toliko na njega kao političara i političkog vođu, a mnoge bi politički sahranilo.“

https://www.youtube.com/watch?v=sMSpOWZzQuQ&ab_channel=BritishPath%C3%A9

• pragmatičnost i racionalnost

Pored strpljenja, Damnjanović ističe i Pašićevu „pragmatičnost i racionalnost“.

Političku karijeru je, ističe, počeo kao „neka vrsta levičara i bundžije“, ali je sa godinama postajao konzervativniji.

„Shvatio je da su neke stvari samo idealizam, nešto neostvarivo, tako da je postao realista i iz tih pouka se vidi njegov veliki pragmatizam“, smatra Damnjanović.

Međutim, Marković je tu nešto oštriji.

„Pragmatičan u prevodi znači da je menjao stavove i politiku u skladu sa okolnostima, ali svi najuspešniji političari često su lišeni principa i lojalnosti.“

„Pašić nije bio idealista, niti čovek koji je u bilo šta čvrsto verovao“, dodaje.

• Da li su i koliko Srbi čuli Arčibalda Rajsa
• Svetomir Đukić – otac srpskog olimpizma, protivnik „Crne ruke“ i(li) „kolaborator“
• Let po margini istorije – kako su se žene sa Balkana vinule nebu pod oblake
• Putevi osporavane slikarke Nadežde Petrović – „Za sve se traži vremena, za vaspitanje publike malo duže“

O Pašićevoj pragmatičnosti piše i Đokić, navodeći da je lider radikala bio „realista koji je razumeo da su u politici neophodni kompromisi“.

„Pašić nije pokazao nikakve emocije u politici, bilo da je reč o saveznicima ili protivnicima“, piše on.

Đokić dodaje i da je Pašić bio vredan i miran čovek, da je imao „prirodni talenat za vođstvo“, kao i da je „zbog duge brade u kasnijim godinama ličio na mistika“.

„Sve to razlikovalo ga je od savremenika i možda objašnjava njegov uspeh“, navodi.

• demagog i „majstor političkih povrataka“

Na kraju – ili možda baš na početku – Damnjanović kaže da je Pašić bio i „veliki demagog“.

„On govori o gunju i opanku, udvara se srpskom seljaku“, navodi Damnjanović.

To se vidi i po dešavanjima na tadašnjoj političkoj sceni, dodaje.

Prve partije u Srbiji, službeno su nastale 1881. godine.

To su bile konzervativna Narodna stranka, Liberalna stranka i Radikalna – Pašićeva.

Damnjanović ističe da su prve dve imale uticajne članove, ali da je radikalna imala „odbore u svakom srezu i maltene svakom selu“.

„Oni su uvukli srpskog seljaka u politiku i tu je bila njihova velika snaga“, kaže.

Đokić piše da su Pašićevi radikali „uspešno kombinovali borbu za socijalnu pravdu i nacionalizam“, što je privlačilo većinu populacije, a koju su tada uglavnom činili seljaci.

„Lider partije bio je 45 godina, a kao premijer Srbije i Kraljevine SHS proveo je više vremena nego bilo koji drugi političar“, piše.

Tokom tog perioda, dodaje, Pašić je imao i brojne padove – bio je dva puta čak osuđen i na smrt – ali se dokazao kao „majstor političkih povrataka“.

„Sve to zajedno uticalo je da Pašić dugo opstane i bude tolerisan i trpljen, iako je bio pretnja mnogim vladarima“, ističe Damnjanović.

• sreća

Na kraju, Damnjanović kaže da „ne treba biti naivan“ i treba reći da je Pašić imao i sreće.

„U istoriji je to nužno – mislite da je u Prvom svetskom ratu bio siguran da će biti na strani pobednika?

„Doduše, video je, kao i Čerčil, da je Antanta mnogo veća i jača od Centralnih sila.“

Zbog toga je „mali srpski čamac vezao uz veliki brod britanske i francuske imperije, kao i Sjedinjenih Država, dodaje.

„Tada je rekao i onu njegovu čuvenu – ‘ako i propadnemo, propašćemo u dobrom društvu‘.“

• Od navodnog prodavca pornografije do izdavača udžbenika – ko je bio Geca Kon
• Ko je bio Dragoljub Aleksić – čovek od čelika i humanitarac nežnog srca
• Ivan Sarić – „Nikola Tesla srpskog vazduhoplovstva“
• Let po margini istorije – kako su se žene sa Balkana vinule nebu pod oblake

„Čovek koji spaja epohe“

Tačan datum kada je Nikola Pašić rođen nije sa sigurnošću poznat.

Ono što se zna jeste da je bio decembar 1845. godine.

„Rođen je u prvoj polovini 19. veka, kada je Srbija bila u vazalskom odnosu prema Turskoj, a turski garnizoni su još bili tu“, kaže Damnjanović.

„Završio je kao predsednik vlade Kraljevine SHS – on životnim i političkim vekom spaja epohe“, dodaje.

Enciklopedija Britanika piše da je Pašić rođen u skromnoj porodici u Zaječaru.

Otac mu je bio trgovac, a deda pekar.

„Bugarska istoriografija navodi da je barem delimično bio bugarskog porekla, a govorilo se i da su njegovi iz Makedonije, kao i da su cincari“, kaže Damnjanović.

„Svakako se smatrao Srbinom, Srbin je bio.“

Studirao je mašinstvo – prvo u Beogradu, a potom u Švajcarskoj.

Po povratku u Beograd, družio se sa grupom socijalista predvođenom Svetozarom Markovićem, poznatim filozofom, publicistom i političkim aktivistom.

„Zaključivši da kralj Milan Obrenović onemogućava Srbiji savremeno vođstvo i nacionalnu perspektivu, Pašić odlučuje da se aktivno uključi u politiku“, piše Britanika.

Prvi put u parlament ulazi 1878. godine, kao deo opozicije, a 1881. godine bio je jedan od osnivača Narodne radikalne stranke.

Pašić je bio poznat i kao veliki protivnik kralja Milana Obrenovića, što je moglo da ga košta i glave.

Protivnici Obrenovićeve vlasti 1883. godine, podstaknuti radikalima, podigli su Timočku bunu, koja je nasilno ugušena.

Radikalske vođe su žestoko kažnjene, a Pašić zbog osude na smrt beži u Bugarsku.

• Kad se digla kuka i motika: Timočka buna protiv vlasti Milana Obrenovića

Istoričar Marković ističe da je Pašić brzo napustio tu fazu.

„Radikalna stranka je zanimljiva zato što je od revolucionarne i antisistemske partije postala stub monarhije i dinastije – pre svega Karađorđevića, ali je Pašić bio na vlasti i tokom vladavine Obrenovića“, navodi.

U Srbiju se vraća 1889. godine, kada je kralj Milan abdicirao u korist sina Aleksandra Obrenovića.

Odmah se vratio i u politiku – bio je predsednik Narodne skupštine, u dva navrata i gradonačelnik Beograda, ali ubrzo ponovo dolazi do problema.

Posle Ivanjdanskog atentata, neuspešnog pokušaja ubistva kralja Milana 1899. godine, radikali su ponovo bili na tapetu i Pašić je ponovo osuđen na smrt.

Kasnije je amnestiran, ali je Pašićeva reputacija u javnosti i radikalima znatno poljuljana i dolazi do podele u njegovoj stranci – nastaje i Samostalna radikalna stranka.

Potom dolazi 1903. godina, kobna po Obrenoviće.

Kralj Aleksandar i kraljica Draga ubijeni su u Majskom prevratu, oficirskoj zaveri, pa na presto dolaze Karađorđevići.

„Pašić tada postaje dominantna politička ličnost u Srbiji“, piše Britanika.

U to vreme Srbija vodi takozvani Carinski rat sa Austrougarskom.

Đokić piše da se Pašić tada „zalagao za politiku Balkan – balkanskim narodima„.

„Najviše se bavio idejom o oslobođenju i ujedinjenju Srba, ali je bio svestan i sve veće podrške jugoslovenskom ujedinjenju“, piše.

Potom su sledila dva Balkanska rata (1912. i 1913), a onda i Prvi svetski rat 1914. godine.

„Uprkos prestižu, u mesecima koji su prethodili Prvom svetskom ratu učinjeni su dalji pokušaji da se Pašić svrgne sa funkcije“, piše Britanika.

Međutim, navodi se da je rat sprečio održavanje novih izbora.

• Petar Prvi Karađorđević – mondenska mladost, kraljevska starost
• Vojvoda Stepa Stepanović – skromni vojskovođa blistave karijere
• „Ko ne zna za strah, taj ide napred“: Priča o vojvodi Živojnu Mišiću
• Milunka Savić i Flora Sands – žene koje su zajedno ratovale za Srbiju
• Misterija gospođice V: Kanađanka u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu

Pašić i Jugoslavija

Kada je Veliki rat počeo, svet više nije bio isti.

Ipak, Britanika piše da je on u početku „utišao srpsku političku neslogu“ – u novembru 1914. formirana je nova vlada, sa Pašićem kao premijerom.

Vlada i vojska su se ubrzo, u zimu 1915. godine, povukli preko Albanije na Krf, a Pašić je sve vreme bio predsednik Vlade u egzilu.

U julu 1917. godine potpisana je Krfska deklaracija kojom je stvaranje jedinstvene države bilo proglašeno za jedan od najvažnijih ciljeva – Kraljevina SHS nastaje 1. decembra 1918. godine.

Đokić u knjizi piše da Pašićev stav o Jugoslaviji dugo izaziva debate.

„Dok jedni smatraju da ga nije interesovalo ništa više od (loše) zamaskirane Velike Srbije, drugi ga vide kao glavnog arhitektu Jugoslavije“, navodi.

Iako je, navodi, Pašić „znao relativno malo o Hrvatskoj i Sloveniji, njegova ratna vlada je bez sumnje radila na stvaranju saveza Južnih Slovena“.

Jugoslaviju je, dodaje, video kao „realnost“, ali i Srbiju kao „jezgro nove države“, pre svega zbog „snažnog osećaja srpskog identiteta“.

„Na neki način, bio je uhvaćen između ideala srpske borbe za oslobođenje i ujedinjenja iz 19. veka i stvarnosti novog, jugoslovenskog veka“, piše Đokić.

• Jugoslavija pretvorena u „državu frustriranih“

Damnjanović dodaje da treba imati u vidu da je Pašić rođen „na samom obodu srpskog naroda, gde je i dalje bila nejasna granica prema Bugarima“.

„Zbog toga se on čvrsto definisao kao Srbin, a da u istom životu bude i Jugosloven… Bilo bi mu mnogo“, dodaje uz osmeh.

Ipak, on tvrdi da Pašić nije bio antijugosloven.

„On je iz epohe koja je negovala ideal jugoslovenstva, tu ga treba braniti.

„Srpska inteligencija u to vreme je većinski vatreno bila jugoslovenski raspoložena – Jugoslavija ili smrt.“

Pašić je, dodaje, kao „mudar političar“ uvideo da bi Hrvatska, ako se osamostali, mogla da postane nova Bugarska – neugodan konkurent i neko sa kim bi Srbija ratovala.

„A i logično se vodio time bolje da je velika država bolja nego mala, jer je i brana prema mogućoj germanskoj ekspanziji samim tim dalja“, kaže istoričar.

Marković tu navodi da brojni analitičari i istoričari napadaju Pašića i kralja Aleksandra da su „naivno ušli u Jugoslaviju i da je ona bila njihova zabluda“.

„A u isto vreme ističu i da je Pašić čovek koji nije imao nikakve sentimente i predrasude, da je bio racionalan i pragmatičan.

„Dakle, sama činjenica da se neko ko je tako lukav i proračunat borio za Jugoslaviju, pokazuje da je za to imao racionalne razloge i da je Jugoslaviju video kao najbolje rešenje za srpski narod, a ne da je bio naivni idealista“, ističe.

Ipak, i Đokić i Britanika pišu da Pašić „nikada nije u potpunosti shvatio razliku između homogenosti Srbije i složenosti nove kraljevine“.

Verovao je da Jugoslavija treba da se zasniva na modelu centralizovane nacionalne države, poput Srbije, dok su hrvatski predstavnici želeli veću decentralizaciju.

„Međutim, treba imati u vidu i da su 1919. složene države predstavljale poražen model – činilo se da su jednostavne nacije države budućnosti“, piše Đokić.

Od 1921. do 1926. Pašić je gotovo sve vreme bio premijer i to na čelu deset različitih kabineta, što je pokazatelj i političke nestabilnosti Kraljevine SHS.

Ostavka i smrt

U martu 1926. godine Pašić podnosi ostavku, a u decembru iste godine umire.

„Kao čovek strogog poštenja u javnom životu, bio je duboko ranjen umešanošću sina u korupcionaški skandal“, piše Britanika.

„Imao je dve ćerke, ali je prema sinu Radetu posebno bio slab, a on je bio veliki problem“, dodaje Damnjanović.

„Rade je bio vrlo nesavestan čovek i veliku štetu je naneo ocu ponašanjem, a Pašić je na kraju i umro iznerviran primedbom kralja Aleksandra o sinu.“

Marković navodi da je Pašić bio jedan od retkih koji je u to vreme otvoreno izvlačio sina iz vojske, iako su mnogi sinovi političara bili na ratištu i tamo ginuli.

„I po tome više liči na korumpirane političare iz budućnosti i naših vremena, a ne na principijelne ljude svog doba“, zaključuje.

Pratite nas na Fejsbuku,Tweets by bbcnasrpskom
i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk