Porodično nasilje: Erin Pici - žena koja je gledala dublje od modrica

Upozorenje: Ovaj članak sadrži opise koji bi mogli da uznemire neke čitaoce

Pre pedeset godina, vrata je otvorila prva sigurna kuća za „pretučene žene".

U međuvremenu, ona je postala Refjudž, najveća britanska organizacija za pružanje pomoći žrtvama porodičnog nasilja.

Erin Pici, žena koja je pokrenula sve u jednoj kućici u zapadnom Londonu, kasnije je razvila teoriju koja će je navesti da napusti organizaciju i odrekne se feminizma.

Danas je aktivistkinja koja se bori za prava muškaraca.

Šta se desilo?

• Zaključani zajedno - Rusija: Kako žive žrtve porodičnog nasilja u uslovima karantina
• Kako je moj otac ubio moju majku
• „Ako vas muž udari, napustićete ga, ali šta ćete ako vas udara dete"

Slučajevi žena koje ubiju neznanci obično završe u vestima posredno nas umirujući da su te okolnosti veoma retke.

I to je istina.

Većini ubijenih žena život oduzme neko koga one poznaju; većinu partner ili bivši partner.

Mnogo je verovatnije da će žena provesti poslednje trenutke krvareći na tepihu dnevne sobe nego se boreći sa bezimenim napadačem u parku.

Zašto bi onda to trebalo da je umirujuće?

Za većinu nas, to je zato što kad zatvorimo ulazna vrata za sobom znači da smo bezbedne.

Za druge, međutim, ta vrata ne samo da ne ostave opasnost napolju, već je zadrže iznutra.

Pre pola veka, kad je bilo nepisano pravilo izbegavati da vam se ukrsti pogled sa ženom sa masnicom na oku, modricama po licu ili natečenom usnom, nije postojao zakonski okvir koji bi osigurao da žrtva porodičnog nasilja ostane u porodičnom domu, a da se počinilac iseli.

Nisu postojala skloništa i bilo je teško za ženu da iznajmi stan sama - čak i kad je to mogla da priušti.

Policija bi uglavnom žmurila kad se radilo o „porodičnoj svađi".

I zato bi žena, sa masnicom na oku, slomljenim rebrima i opekotinama od cigareta, ostajala kod kuće.

• Kad ti na ulici dobace: „Lutko"
• „Prete mi da će me strpati u dom" - nasilje nad starima u Srbiji
• Španac optužen da je „ubio i pojeo majku“

Novembar 1971. godine bio je prepun vlage i maglovit.

Na autoputu M1 došlo je do lančanog sudara u kom je stradalo devetoro ljudi.

Cepelini su objavili Stairway to Heaven.

Trebalo je da se otvori slavna Špageti petlja.

U bioskopima se davao sedmi film o Džejmsu Bondu - Dijamanti su večni - a objavljena je i prva knjiga iz serijala o Čovečuljcima Rodžera Hargrivsa.

A opet je to bilo 20 godina pre nego što je silovanje u braku postalo zločin; 10 godina pre nego što je žena stekla pravo da bude uslužena u javnom baru.

Bilo je to i tri godine pre nego što je usvojen Zakon o jednakom pravu na kredit, sprečivši banke da od žena zahtevaju da kredite potpisuju zajedno sa još jednim muškarcem.

U takvoj klimi žene su ušle na vrata Pomoći za žene Čizvik.

• „Ostala sam na ulici trudna, sa detetom u kolicima i 150 dinara u džepu"
• Telefonski poziv koji je odao ubice dečaka

Imale su zajednička iskustva: strah i samoću.

Nisu imale kuda da idu, kome da se obrate.

Vladalo je raspoloženje slomljenog duha i rezignacije.

Neobaveznim tonom, jedna žena se priseća:

„Jednom je krenuo da me davi. Prevalio me je preko naslona sofe i mlatio me, a sve čega se na kraju sećam je gomila krvi. Guste, lepljive krvi koja mi je pošla na usta.

„Rekao je posle da je znao da je to trenutak u kom sam se nalazila na tankoj liniji između života i smrti.

„A oči su mu bile veoma hladne, veoma strašne. I smeškao se."

Za to vreme, Pici, „majka dvoje dece kojoj je bilo dosadno i koja je gajila patološku mržnju prema kućnim poslovima" osećala se sve izolovanije.

Njen muž često je odsustvovao zbog posla i ona je odlučila da pokrene socijalni centar za žene blizu njenog doma u zapadnom Londonu.

Negde gde će žene moći da sednu, popiju čaj i popričaju, gde će dobiti instrukcije kako da se prijave za sistem povlastica ili da dobiju zdravstvenu zaštitu.

Jednog dana stigla joj je žena sa decom i telom prekrivenim modricama u obliku đona čizme.

„Niko ne želi da mi pomogne", rekla je.

Taj izraz pogodio je Pici u živac; ona se vrlo dobro sećala da se osećala isto tako kao tinejdžerka.

Rođena u Kini na početku Drugog svetskog rata, ćerka roditelja koji se nisu voleli i koji nisu voleli svoju decu, Pici opisuje svoje problematično, nomadsko detinjstvo.

Siril Karni, njen otac, bio je diplomata i alkoholičar.

Posle Kine, poslat je u Iran, Južnu Afriku i Senegal, a njegova porodica ga je sledila gde god bi išao.

• Seksualno nasilje u Srbiji - kome se obratiti za pomoć
• Nasilje nad ženama: Od početka 2020. ubijene 22 žene u Srbiji

Od dvoje roditelja, Pici kaže da je njena majka bila fizički nasilnija prema njoj i tukla ju je dok krv nije počela da joj se sliva niz noge.

Bila je svirepa, manipulativna i imala je oštar jezik.

Otac Erin Pici bio je možda prostiji.

Bio je besan, nasilan čovek koji se ugledao na njegovov besnog, nasilnog oca.

Bio je strastven pušač, baš kao i alkoholičar, i odbijao je da se kupa jer je verovao da čovek tako postaje „slabiji".

Bilo ga je lako namirisati, što je bio još jedan okidač za Pici.

Kad su se pedesetih vratili u Englesku, Picina majka je umrla.

Umesto da sahrani suprugu, Karni je organizovao da ona bude izložena na trpezarijskom stolu.

On i njegova deca posećivali bi telo svake večeri šest dana zaredom da bi posmatrali proces raspadanja.

„Jasno se sećam kako joj je vata virila iz nosa", kaže Pici.

Zamolila je komšije da joj pomognu da sahrani majku, „ali niko nije želeo da mi pomogne".

Za nju je odsustvo saosećanja u zajednici prema njoj kao mladoj osobi bilo „zabrinjavajuće".

Ona kaže: „Nikad ne bih mogla da budem jedna od tih nezainteresovanih komšija koji okreću leđa onima kojima je pomoć preko potrebna."

I tako, kad je ta prva žena skinula džemper i pokazala mršavu figuru, crvenu, crnu i plavu od povreda, i u očajanju izgovorila iste te reči, neočekivano je rođena Pomoć za žene Čizvik.

• Pet predmeta koji su pomogli žrtvi porodičnog nasilja
• Kako kriminalci kupuju bebe na crnom tržištu Najrobija

Niko nije bio spreman na potražnju sa kojom su se susreli.

U novinama su objavljeni oglasi koji su glasili:

„Žrtve porodičnog nasilja? Treba vam pomoć?" i telefonski broj.

Bila je to bukvalno slamka spasa za Dženi, još jednu ranu klijentkinju.

Ona je isekla oglas iz novina i sakrila ga ispod ćoška tepiha da ga njen muž ne bi našao:

„Da se to desilo, ubio bi me."

Već se obratila njenom lekaru opšte praske, pa čak i svešteniku, tražeći način da napusti muža.

Rečeno joj je da se „izljubi i pomiri" sa čovekom koji ju je tukao, sekao, grizao, žigosao i pokušao da je udavi.

Imala je skoro stalne masnice na oku i bila je jezivo mršava.

Njeni pozivi upomoć bili su ignorisani, čak i kad je bila šutirana i udarana pesnicom na ulici u poodmaklom stadijumu trudnoće.

• Muž joj je odsekao nos - hirurg ponudio da je operiše besplatno
• Zašto zakon nije rešio problem porodičnog nasilja u Kirgistanu

Pici se prvi put osetila „kao kod kuće" kad je bila poslata, zajedno sa sestrom bliznakinjom, u školu u Engleskoj.

Tokom školskih praznika, odsedale bi u Pansionu Svete Marije u Dorsetu, sa velikim brojem druge dece čiji su roditelji boravili u inostranstvu.

Pansion je vodila gospođica Vilijams i svi su živeli kao velika, srećna, haotična porodica.

„Po sunčanim danima, ujutro bismo dobijale spakovan ručak i bilo nam je dopušteno da lutamo same po čitav dan.

Tretirali su nas kao štence", kaže Pici.

Bio je to pristup koji se oponašao u skloništima.

Ona su vođena po principu komuna, sa ravnopravnom podelom posla.

Kućanske poslove i staranje o deci obavljale su same žene.

Važne odluke donosile su se glasanjem.

„Napunilo bi nam se svako mesto koje bismo otvorili, čim bismo ga otvorili.

Imali smo žene koje su spavale uz zidove sa glavama između nogu i decu poslaganu kao sardine po dušecima na podovima.

Kuvali smo za sve koristeći hranu koju bismo dobijali od lokalnih firmi i trudili se da održimo dobro raspoloženje."

• Lana Del Rej: „Ne veličam zlostavljanje"
• Francuska u šoku - oslobađajuća presuda u slučaju napada na džudo šampionku Margo Pino

Žene koje su stizale na prvobitnu adresu u Belmont Terasu imale su opekotine od cigareta, ugrize i ćelave delove glave na mestima gde im je iščupana kosa.

Neke su imale strašne unutrašnje povrede od jezivih seksualnih napada.

U roku od nekoliko nedelja, u Čizviku je živelo 18 žena i 46 dece, spavajući sa glavama uz stopala na zajedničkim dušecima.

Možda je bilo krcato, bučno i bez ličnog prostora, ali je makar bilo bezbedno.

Jedna stanarka je u to vreme rekla:

„Samo nasilje nije toliko strašno kao strah. Ne znati kako je raspoložen kad dolazi ulicom. Ne znati da li ćete dobiti devetanje."

Ona je oslepela na jedno oko kad ju je muž pretukao i izazvao odignuće mrežnjače.

Nije joj dao da ide u bolnicu.

I to je zvučalo poznato Erin Pici.

Znala je kako je živeti u represivnom domaćinstvu.

Seća se kako bi se „smrzla" svaki put kad bi čula upozoravajući zvuk njenog oca kako pljuje šlajm u cvetnu baštu neposredno pre nego što gurne ključ u bravu.

Ali politika otvorenih vrata skloništa značila je da uskoro kuća sa dve prostorije u prizemlju i dve na spratu nikako nije mogla da bude dovoljna.

• Odgovor na užasne fotografije ubijene žene - cveće, sunce i životinje
• Šarliz Teron o porodičnoj tragediji: „Kad je moja majka ubila oca”

Pici, tada spisateljica udata za televizijskog reportera, imala je medijske veze koje su joj pomogle da iznese ovaj problem u javnost.

Svaka četvrt kojoj se obratila za pomoć ju je odbila, tako da je grupa počela da „skvotuje" zauzevši nenastanjene kuće.

„Policija nije mogla ništa, zato što tada to nije bilo ilegalno - i nijedna opština nije želela da svaki put iznova nalazi dom za 15 majki i njihovu decu.

Skvotovali smo čak i u hotelu Palm Kort od 47 soba u Ričmondu."

• Gurović uhapšen - nasilje u porodici u Srbiji ne jenjava
• Porodično nasilje u Rusiji: Žene uzvraćaju udarac

Pici se razišla sa dobrotvornom organizacijom ranih osamdesetih, posle neslaganja oko feminizma i njenog uverenja da je on usmeren „protiv muškaraca" i da ženi nameće ulogu žrtve.

Njeno detinjstvo joj je i te kako bilo na umu kad su „feministkinje počele da satanizuju sve njihove očeve", kako to ona kaže.

Sećanja na oba roditelja „podsetila su me na surovu istinu - porodično nasilje nije rodno pitanje.

„Nikad nisam bila feministkinja zato što sam, iskusivši na rođenoj koži nasilje od majke, oduvek znala da žene mogu da budu jednako okrutne i neodgovorne baš kao i muškarci."

Njen stav o porodičnom zlostavljanju danas je da je nasilje porodični problem, obično međugeneracijski, a da su muškarci i žene jednako sposobni i krivi za njega.

U svojoj knjizi Skloni nasilju ona tvrdi da do značajnog procenta porodičnog nasilja dolazi zato što su oba partnera „zavisna" od adrenalinske opijenosti koja se vezuje za strah i kad vas se neko boji.

„Neke žene nisu sposobne da se udalje od nasilja, koliko god tvrdile da to žele.

Čini se da su osuđene na to da se stalno vraćaju nasilnom partneru ili, jednom kad ga ostave, da se brzo prebace na drugog jednako nasilnog muškarca."

Sada sa 82 godine, ona veruje da izjednačavanje emotivnog zlostavljanja sa nasiljem „vređa svaku pretučenu ženu".

Sa tim stavom se ne slažu dobrotvorne organizacije koje pomažu žrtvama zlostavljanja.

Ona je sada stalna saradnica antifeminističkog sajta Glas muškaraca.

I dalje strastveno veruje u pomoć porodicama da bi se oporavile od nasilja, ali odbija da razdvaja odgovornost za njega prema polu.

Pici i dalje tuguje za onima koje nisu uspele da pobegnu.

One koje postoje samo na starim grupnim fotografijama Pomoći za žene u Čizviku.

Nestale žene sada postoje samo u prazninama, poput izbijenih zuba primetnih u nakaradnom osmehu, kada je očigledno gde bi one trebalo da budu.

To su one koje su se vratile, priseća se ona.

Ona je 1974. opisala „pretučenu baku obožavanu u skloništu", koja je napustila muža berzanskog agenta i krasila sklonište prisustvom u „haosu mama i njihove dece, njeno lice prekriveno borama i masnicom na oku".

Kasnije ju je na smrt išutirao rođeni sin, i sam žrtva nasilja kojem je prisustvovao u braku njegovih roditelja, ispričala je Pici.

„Tugujem za njom."

Pogledajte video o somborskim šnajderkama koje ušivaju rane zlostavljanja

Bila je tu i Rejčel, majka petoro dece, koja se uselila nazad u njenu kuću čak i pošto je dobila zabranu prilaska protiv muža.

On ju je iste noći izbo na smrt.

I Bel, udavljena dve nedelje pošto ju je pridobio nazad buket cveća njenog uplakanog muža i obećanja koja nisu bila ništa drugo sem prazne priče i manipulacija.

Sa naknadnom pameću, da li bi Pici uradila nešto drugačije?

Ona kaže: „Nisam imala drugog izbora."

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]