Poslednji Jugosloven u Smederevu - kad je slava rođendan nekadašnje države

Jugoslavije možda već odavno nema, ali su oni koji i dalje slave dan njene državnosti još uvek tu.

-Dobro veče, Zorane, Ivana ovde. Kako ste?

-Zdravo, Ivana, evo odlično, napijamo slavu! Zato se čuje glasna muzika!

-Neka je sa srećom slava! Samo da proverim, vidimo se sutra?

-Hajde dođi na drugi dan slave, u subotu, oko 4.

-Dogovoreno, vidimo se!

Zoran Branković, pravnik i taksista iz Smedereva, jedan je od onih koji se sa radošću prisećaju Titove Jugoslavije - i verovatno jedan od retkih koji 29. novembar već 15 godina obeležava kao nekad - neradno, sa prijateljima, neradno, uz pečenje, sarmu i partizanske pesme.

U Zoranovom slučaju, pored uobičajene hrane i dvadesetak gostiju, još nešto je obavezno - zastava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koju tradicionalno, veče pred praznik, okači na terasi na poslednjem spratu zgrade nadomak centra Smedereva.

Zastava ostaje sve do 30. novembra, a potom se vraća na zasluženi odmor do novog Dana Republike.

• Bitka na Neretvi: 50 godina od filma koji je doveo Holivud u SFRJ
• Jugoslavija i dalje postoji - na Tviteru: „Sve zemljaci, sve naši ljudi"

Dan Republike je bio državni praznik u Jugoslaviji, obeležavan u spomen na Drugo zasedanja AVNOJ-a 29. novembra 1943, kada su predstavnici partizanskog pokreta na čelu sa Josipom Brozom Titom proglasili federalno uređenje buduće države.

Ovaj praznik prvi put se slavio 1944. i tako je bilo širom zemlje - sve do raspada Jugoslavije početkom devedesetih. Dok su sve bivše jugoslovenske republike ukinule praznik, u Srbiji se obeležavao do 2002. Ukinut je 14. novembra 2002, odlukom Veća građana Savezne skupštine Savezne Republike Jugoslavije koju su činile Srbija i Crna Gora.

Za Brankovića to zvanično ukidanje Dana Republike nije imalo nikakav značaj.

„Kada sam počeo da slavim 2004. godine, bilo je takvih komentara tu dole sa pijace da sam ih do gore čuo: pe...u, komunjaru, j... te Tito. A onda, iz godine u godinu, ne samo da je bilo sve manje tih komentara, nego je bilo i bravo majstore", kaže Branković za BBC na srpskom.

Ovaj pedesetdevetogodišnji Smederevac je ,,slavu" nasledio od oca, koji je godinama okupljao rodbinu i prijatelje svakog 29. novembra, između ostalog i da bi im uzvratio gostoprimstvo koje su mu ukazivali pozivajući ga na slavu.

„Mi nismo imali slavu, pa je to bio ćaletov način da se oduži. Tako bi kod nas bilo po 20, 30 ljudi, uvek je bilo i muzike."

„Ja sam onda, 2004, malo sve to modifikovao. Našao sam zastavu i počeo da je izbacujem," kaže Branković, pogledajući ka terasi na kojoj se na jakom vetru vijorila zastava sa petokrakom.

Dok uzima cigaru iz uredno spakovane tabakere, dovikuje najmlađem sinu, koji ima 26 godina: „Mito, sine, zakuvaj nam kafu."

„Ona lažovčina, onaj mangup i švalerčina"

Branković je zakleti i verni komunista, besan na vlast i društvo u celini, ogorčen i razočaran zbog, kako tvrdi, sloma svih vrednosti, lopovluka, propalih privatizacija i „otrova" koji se plasira na televiziji.

„I neka je Jugoslavija bila zabluda, i neka je bila veštačka tvorevina, ali ja sam svedok vremena, kada sam išao auto-stopom od Zadra do Sutomora, a nisam imao ni 16 godina," priseća se Branković, dok srčemo vrelu kafu.

Kako Vi pamtite Jugoslaviju, pitam u pauzi između gutljaja.

„Jugoslavija je bila strah i trepet između dva bloka, a ona lažovčina, onaj mangup, bio je savršen. Kad govorim o mangupu, govorim o Titu", kaže domaćin, dok mu se usta razvlače u veliki, iskren osmeh.

Pokazuje na staru, crno-belu uramljenu fotografiju na zidu, na kojoj se nalazi lep profil čoveka srednjih godina, i povlači dim.

„Vidiš, moj otac je bio livac, ovaj šmeker ovde".

Podseća da je tada u porodici u kući samo otac zarađivao platu, ali da to nije uticalo na kućni budžet, niti na letovanja ili studiranje.

„Jedna plata u porodici, a kućni budžet nikad nije osetio moje dugo studiranje niti moja letovanja. Nije bilo oskudevanja, ma nije bilo trzavice, pobogu. Išao si gde si hteo."

Branković je apsolvirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu 1984, a diplomirao četiri godine kasnije, objašnjavajući da za žurbom nije bilo potrebe.

Posao ga je svakako čekao po uzimanju diplome, a u međuvremenu je radio preko studentske zadruge i svirao „sa mađarskim Romima po petrovaradinskim kafanama".

Zakleti komunista pamti i dan kada je Tito umro - vodio je majku u jedan novosadski bioskop da gledaju Žikinu dinastiju, kada se preko ekrana pojavilo obaveštenje da se svako javi u svoju vojnu jedinicu.

Kada je došao u stan na Petrovaradinu, čuo je sada već kultnu rečenicu TV spikera Miodraga Zdravkovića „Umro je drug Tito."

„Sine, da se ne lažemo, ona slika sa stadiona Poljud, ona slika po ulicama Novog Sada tog dana i sutradan, nije foliranje. Alo, to je bio kult. Mi smo tog čoveka voleli, mangupa, švalerčinu. Tu foliranja nije bilo. Ono plakanje niko nije mogao da izrežira."

• U jednom lusteru se krije sudbina cele Jugoslavije
• Kako je Jugoslavija slušala rokenrol

I pored raspada Jugoslavije koji se predosećao nakon Titove smrti, Branković je 1988. rešio da počne da se izjašnjava kao Jugosloven, što i danas čini.

Zašto baš te 1988?

„Jer je tada, tom Jogurt revolucijiom i dolaskom Slobodana Miloševića, počeo krah Jugoslavije", kaže Branković, aludirajući na niz protesta po Vojvodini, koji su završeni ukidanjem vojvođanske autonomije.

U godinama koje su usledile, Branković se oženio, dobio decu, radio kao pravnik, a na posao, kako kaže, ,,putovao liftom" jer je firma bila u zgradi do njegove. A onda je posao u državnoj firmi zamenio radom kod privatnika, a od pre nekoliko godina radi kao taksista.

„U taksiju sam sedam godina, pet meseci i 11 dana. Jedan komunista vozi taksi, zamisli," kaže Branković, paleći novu cigaru.

Druže Tito, mi ti se kunemo

Kako svih ovih 15 godina izgleda Vaš 29. novembar, pitam dok sedimo za stolom na kome će ubrzo sedeti Brankovićevi gosti.

„Isto, uvek isto," kaže domaćin.

On 28. novembra izbaci zastavu na terasu.

„Dolaze mi ljudi koje volim, i porodica. Znaju oni koji treba da dođu, znaju po zastavi.

Sinoć smo ojutrili," kaže, kroz osmeh, povlačeći dim.

Za Brankovića 29. novembar znači i nekoliko slobodnih dana koje odradi 19. decembra, na dan Sv. Nikole, i 6. i 7. januara, pošto ne slavi Božić.

Šta je na meniju, pitam.

,,Sarma je tu, u šporetu, krčka se," kaže Branković, osmehujući se.

Hoće li neko da nasledi slavu, pitam i Zorana i njegovog sina.

,,Nisam nikada o tome razmišljao. Milan je vojnik po ugovoru u vojsci ove pokojne zemlje, Marko je kapetan u toj istoj vojsci," kaže domaćin.

Hoćeš li ti da naslediš oca, pitam najmlađeg.

,,Ne znam stvarno, ne znam da li ću biti ovde," kaže Mitar, dodajući da postoje šanse da ode iz Srbije.

Branković na to kaže da će on obeležavati 29. novembar i 1. maj koliko god bude mogao, ,,jer ja sam radničko dete."

,,Hej, sine, ajde pripremi tanjire".

Da li imaju pomoć, ko sprema slavu?

,,Nas dvojica, ove godine se Mita baš potrudio. Ništa pompezno, možda je to i moj inat prema ovim novokomponovanim vernicima".

Šta se sluša na slavi, pitam.

,,Sad ćeš da čuješ. Sluša se splet adekvatnih pesama, revolucionarnih" kaže domaćin dok ubacuje CD u plejer.

Počinje Druže Tito mi ti se kunemo.

Domaćin me ispraća, gosti samo što nisu.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]