„Promenili smo vlast, ali nismo sistem": Sećanje na Peti oktobar

Dnevnu sobu Davorina Popovića iz Vladičinog Hana, varošice na jugu Srbije, krasi komadić istorije u drvenom ramu.

Dok stojim pored visokog, mišićavog četrdesetpetogodišnjaka, sa zida me gleda njegova dvadeset i četiri godine mlađa verzija - prekrštenih ruku i ozbiljnog izraza lica.

Fotografija, koja je osvanula na naslovnoj strani američkog Njujork tajmsa uz naslov „Srpski studenti zaslužni za pad Miloševića" obišla je svet u nedeljama posle demokratskih promena 5. oktobra 2000. godine.

„Promenili smo vlast, ali nismo sistem", kaže mi Davorin, tadašnji član studentskog opozicionog pokreta Otpor, skidajući sa zida uramljenu naslovnicu, objavljenu 26. novembra te godine.

„Promašili smo temu na pismenom zadatku, ali nije mi žao - sve bih to ponovo uradio, samo malo drugačije", dodaje sa izrazom jeda na licu, ali sa ponosom u glasu.

• Peti oktobar 2000. godine: Šta se dešavalo van Beograda
• Dani kad je Srbija stala - generalni štrajk kao uvod u 5. oktobar
• Od 5. do 6. oktobra - koliko se Srbija promenila za 36 sati

Stotine hiljada ljudi iz cele Srbije protestovalo je 5. oktobra u Beogradu, zahtevajući da tadašnji predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević prizna poraz na predsedničkim, saveznim i lokalnim izborima.

Bila je to kruna višemesečnih protesta protiv vlasti, koje su širom Srbije organizovali članovi opozicije i aktivisti Otpora.

Kada je dan kasnije, u 22.30 uveče Milošević objavio da se povlači, petooktobarske promene ušle su u istoriju.

'Slučajni' aktivista

Davorin Popović, koji kaže da je ime dobio po frontmenu grupe Indeksi, aktivizmom se bavio samo jednom, boreći se protiv Miloševićevog režima.

„Sport je moj život", priča ovaj nastavnik fizičkog vaspitanja, koji danju predaje osnovcima, a uveče drži časove boksa i vođene treninge u teretani.

„Čak nisam neki timski igrač - oduvek sam voleo individualne sportove, bavio sam se olimpijskim dizanjem tegova, boksom, i dalje rado igram šah u lokalnom klubu", kaže.

NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine zateklo je Davorina u Nišu, gde je studirao fizičku kulturu.

„Zbog sankcija, bombardovanja i besparice, vratio sam se u Vladičin Han da živim sa roditeljima, a periodično sam odlazio na predavanja i da polažem ispite", priseća se.

U gradovima širom Srbije, sve više mladih je prilazilo Otporu, opozicionom pokretu sa pesnicom kao zaštitnim znakom i na čelu sa Srđom Popovićem.

Sa „otporašima" je, kako kaže,, došao u kontakt „sasvim slučajno", zahvaljujući drugarici sa studija.

Odlučio je da se priključi, zajedno sa petoricom najboljih drugova iz srednje škole.

„Sva šestorica smo bili sportisti, momci za primer, u gradu su nas voleli.

„Ali u ono vreme morali smo da se snalazimo, pa smo svi radili - ja sam držao treninge u teretani, drugi je prodavao suplemente, treći je radio kao maneken za jednu modnu kuću, četvrti konobarisao", priča.

Davorinov četiri godine stariji brat Danijel završio je policijsku akademiju i dobio prvi posao u Beogradu.

„Sa njim sam oduvek imao divan odnos - nije pokušavao da me odvrati od protestovanja, samo mi je govorio da se čuvam", priča.

Iz beogradskog ogranka Otpora dobili su „nešto majica, plakata i sprejeva za crtanje grafita, kao i dva mobilna telefona".

„Tako smo počeli da okupljamo ekipu, uglavnom mlađih ljudi - rado su nam prilazili", dodaje.

Policija im je, kako kaže, na početku davala „indirektna upozorenja da prestanu, uglavnom preko rođaka i prijatelja".

„Nismo se obazirali - bili smo čisti kao suza, nezadovoljni siromaštvom u kojem smo živeli, i konačno smo pronašli način da iskažemo nezadovoljstvo", dodaje.

Otpor u Vladičinom Hanu

Vladičin Han ima oko 8.000 stanovnika, dva semafora, jednu veliku raskrsnicu, i na njoj, policijsku stanicu.

Devedesetih godina prošlog veka, varošica je bila tvrdo uporište Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića.

„Uoči Petog oktobra, nismo imali masovne proteste protiv vlasti - osim jednom, baš pred ovom policijskom stanicom", priseća se Davorin.

Bio je 8. septembar 2000, Dan oslobođenja Vladičinog Hana u Drugom svetskom ratu.

„Gradski zvaničnici su se okupili u jednom restoranu da proslave, a ja sam sa još petoricom drugova izašao na ulicu da lepim plakate Otpora i crtam grafite, kao i mnogo puta do tada", priča.

Međutim, dok su tog dana crtali otporašku pesnicu prekoputa stanice, prišla su im dva policijska službenika.

Bio je to, kaže Davorin, njegov „prvi direktan kontakt sa policijom".

„Ljubazno su nas zamolili da pođemo u policijsku stanicu da ostavimo podatke, a mi smo se složili", priseća se.

Atmosfera se ubrzo promenila.

„Ja sam dobio dva šamara, i uhvatili su me za vrat, a dvojicu drugova su tukli pendrecima i oni su glasno zapomagali.

„Vikali i pretili da ćemo da dobijemo po metak u čelo, a bilo je toplo i prozori su bili otvoreni, pa su ih čuli prolaznici, koji su obavestili naše roditelje", priča.

Za „manje od sat vremena", priseća se Davorin, pred policijskom stanicom bilo je između 200 i 300 ljudi, a već kroz nekoliko sati između 2.000 i 3.000.

„Ljudi su došli da odbrane decu - doživeli su naše privođenje kao napad na porodice, koji može da se desi bilo kome", dodaje.

Kroz samo nekoliko sati, sva šestorica su puštena.

Za protest, kakav Vladičin Han nije imao ni pre, ni posle tog dana, pročulo se i u međunarodnoj štampi.

Pad Miloševića

Davorin i njegovi drugovi privedeni su dve nedelje uoči predsedničkih, saveznih i lokalnih izbora 24. septembra.

Kada je Milošević proglasio pobedu, opozicija ga je optužila da su izbori pokradeni.

Opoziciona koalicija DOS, skup 18 različitih partija i pokreta, proglasila je pobedu sopstvenog predsedničkog kandidata Vojislava Koštunice.

Usledili su višenedeljni protesti, koji su doveli do obustave rada u nekoliko rudnika i pojedinim državnim institucijama, a krunisani su jednim od najvećih skupova u novijoj istoriji Srbije.

Stotine hiljada građana, iz svih krajeva zemlje, zaputilo se 5. oktobra 2000. godine u Beograd, zahtevajući ostavku Slobodana Miloševića.

U koloni automobila, autobusa i bagera, koja se zaputila ka prestonici pokušavajući da se probije kroz blokade, bio je i Davorin sa drugovima.

Putovali su u dva automobila - prva ekipa je uspela da prođe do Beograda, a kola u kojima je bio Davorin ostala su „zaglavljena kod Niša".

„Srećom, imali smo mobilne telefone - kada je grupa demonstranata upala u Narodnu skupštinu [u Beogradu], pozvao me je jedan od drugova i objavio da smo uspeli"

„Osećaj je bio neverovatan. Nemam reči da to opišem", priča.

Optimizam, koji mu je ulio istorijski krah Miloševićevog režima, podstakao ga je na razmišljanje da krene bratovljevim stopama i stupi u državnu službu.

Međutim, politička dešavanja su ga, kako kaže, ubrzo odvratila.

„Prvo atentat na premijera Zorana Đinđića (2003), zatim ubistvo gardista na Topčideru (2004) - shvatio sam da se ništa suštinski nije promenilo, i dalje smo imali spregu kriminala i države", dodaje.

• „Progovoriće kad padnu u smrtnu postelju": Ubistvo gardista u Topčideru i dalje nerešen slučaj
• Zoran Đinđić: „Prednjačio je u svemu, osim u fudbalu"

Danas bi se, kako kaže, borio malo drugačije.

„Mislim da je naša velika greška bila u tome, što se mnogo ljudi u našoj generaciji gadilo politike.

„Vidim to i među današnjim generacijama, ali sa ovom pameću, mislim da je bavljenje politikom jedini način", kaže dok navlači kožne bajkerske rukavice.

Dok opkoračuje motor, i navlači kacigu, kaže, onako usput, da se ponekad oseća „kao u nekom filmu".

„Kao da se sve vrti u krug, samo se menjaju junaci".

Četvorica od petorice drugova sa kojima je bio priveden danas su u inostranstvu, a jedan u Beogradu.

„Samo sam ja ostao ovde, ali nadam se da će moj sin jednog dana otići iz Srbije", kaže otac dvanaestogodišnjaka.

Pali motor, maše mi i odvozi se pored policijske stanice i staje na semaforu - jednom od ukupno dva u Vladičinom Hanu, koji su prvi put postavljeni uoči parlamentarnih izbora 2023. godine.

Pogledajte video: Šta je Zoran Đinđić rekao godinu dana pre atentata

Pratite nas na Fejsbuku, , , Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]