Psihologija: Na koji način „iluzija o kraju istorije” oblikuje vaše životne izbore

Kada se osvrnete na sopstvenu životnu priču, verovatno ste u stanju da identifikujete seriju transformacija koje su vas učinile onakvim kakvi ste danas.

Možda ste kao dete bili stidljivi, ali ste kasnije u životu pronašli veće samopouzdanje na radnom mestu ili ste možda kao dete bili nestaško koji je kasnije pronašao svoj unutrašnji mir.

Mnogi ljudi ovo opisuju i kao lično putovanje.

Ukoliko sada pogledate u budućnost, siguran sam da ćete biti u stanju da vidite neke važne, prelomne događaje, ali ćete isto tako možda teže moći da zamislite buduće transformacije vaših osnovnih karakteristika.

Kao da je vaš osećaj za sebe same došao do konačnog odredišta i vi pretpostavljate da ćete zadržati ista svojstva, vrednosne sudove i sfere interesovanja kakve imate i danas.

,,Iako prihvatamo činjenicu da smo evoluirali od onoga što smo nekada bili u ono što sada predstavljamo, mi ne uspevamo da vidimo da ćemo i u budućnosti da se menjamo", primećuje psiholog Hal Heršfild sa Univerziteta u Kaliforniji, u Los Anđelesu, u njegovoj novoj knjizi Your Future Self (Budući ti).

Ovakva sklonost je poznata i kao 'iluzija kraja istorije' i ona može da ima nesrećne posledice po naš lični i profesionalni život.

• Kada sme da se veruje instinktu
• Šta je iluzija učestalosti, fenomen zbog kog nešto viđate svuda pošto ste ga prvi put primetili
• Kako učimo iz sopstvenih neuspeha

Naučna studija o iluziji kraja istorije je počela sa belgijskim televizijskim šou programom pod imenom Leurs Secrets du Bonheur (Njihove tajne sreće).

Program se bavi, kako mu i samo ime kaže, naukom blagostanja, a gledaoci se često pozivaju da učestvuju u istraživanjima na vebsajt strani ovog TV programa.

Koristeći ovu mogućnost ne bi li doprli do šire publike, Đordi Kvoidbah (sa Esade Ramon Ljulj univerziteta u Španiji) i njegove kolege, tražili su od učesnika da se osvrnu na prošlog, sadašnjeg i budućeg sebe.

Rezultate su objavili u žurnalu pod imenom Nauka (Science).

Prva studija je bila usredsređena na ličnost, a dobrovoljci su sebe ocenjivali preko serije osobina.

Tako su, na primer, na skali od jedan (potpuno se slažem) do sedam (nimalo se ne slažem) morali da kažu da li sebe vide kao:

• ekstrovertnu osobu, entuzijastu
• kritičku i svadljivu osobu
• pouzdanu i disciplinovanu osobu
• nervoznu i uznemirljivu osobu
• nekoga ko je kompleksan i otvoren za nova iskustva

Od polovine učesnika je zatim bilo zatraženo da sebe zamisle kako odgovaraju na ista ta pitanja 10 godina unazad ili 10 godina u budućnosti.

Odgovore su dobili od više od 7.500 učesnika, od 18 do 68 godina starosti.

To je Kvoidbahu dalo mogućnost da sa kolegama izmeri način na koji ljudi sagledavaju putanju ličnih promena u različitim životnim fazama.

Na kraju krajeva, ima smisla da nedavno svršeni studenti koji tek stupaju u svet odraslih osoba, sopstvena putovanja vide na veoma različit način od nekoga ko se bliži penziji.

Uopšteno, inače, starost učesnika ne pravi neku bitnu razliku.

I dok su prosečne osobe konstatovale značajne promene u razvoju sopstvene ličnosti, one nisu predviđale bilo šta krupno u budućnosti.

Čini se da su mislili da će njihova ličnost ostati zamrznuta u sadašnjem obliku sve do kraja njihovih života.

Da bi istražili da li će iluzija kraja istorije dotaći i lični sistem vrednosti ispitanika, oni su regrutovali novih 2.700 učesnika i od njih zatražili da se odrede prema vrednostima određenih principa u njihovim životima, kao što su hedonizam, dostignuće, tradicija - a zatim i da zamisle svoje odgovore 10 godina u prošlosti ili 10 godina u budućnosti.

I naravno, iluzija kraja istorije je bila u punoj snazi: ljudi su prepoznavali promene u sopstvenom sistemu vrednosti, ali nisu bili u stanju da predvide promene u budućnosti.

Ukoliko ste ikada bili tetovirani, a potom zažalili zbog te specifične tetovaže, nećete se iznenaditi kada shvatite da se iluzija kraja istorije odnosi i na vaš lični ukus.

Lako možemo, recimo, da uvidimo kako su naše muzičke preferencije evoluirale u prethodnih nekoliko decenija, ali ipak pretpostavljamo da će naši sadašnji omiljeni izvođači zauvek imati posebno mesto u našim srcima.

,,I tinejdžeri, ali i bake i deke veruju da je tempo ličnih promena sve sporiji i da su baš nedavno postali ljudi kakvi će zauvek i ostati", zaključili su istraživači u ovoj studiji.

,,Istorija se, čini se, uvek završava danas."

• Zašto je zaboravnost dobra za pamćenje
• Kako boje utiču na način razmišljanja ljudi
• Kako negativno razmišljanje može da naškodi

U najnovijoj knjizi o samopoimanju, Heršfild povezuje iluziju kraja istorije sa istraživanjem o opštoj, preteranoj samouverenosti.

,,Mnogi ljudi vole sebe, veruju da su njihove ličnosti atraktivne i drugim ljudima i da je njihov sistem vrednosti vredan divljenja", napisao je on.

,,Zato i može biti zastrašujuća pomisao da ćemo, ukoliko se promenimo, da se udaljimo od ovog plemenitog stanja, pa zato pokušavamo da se držimo onog što predstavljamo danas."

Iluzija kraja istorije takođe može da umanji uznemirujuće osećaje neizvesnosti, kaže on.

,,Mi volimo da mislimo da sebe dobro poznajemo i predviđanje da bi naše ličnosti, vrednosti i preference mogli da se promene, može da izazove egzistencijalnu anksioznost.

,,Ukoliko ne znamo koliko bismo mogli da se razlikujemo u budućnosti, koliko zapravo poznajemo sebe danas?", pita se.

Psihološka uteha koju ovo nudi ipak ima i svoju cenu, ukoliko iskrivi naše stavove po pitanju važnih životnih odluka.

Heršfild smatra da nas iluzija o kraju istorije može dovesti do odlaganja sopstvenih prijatnih iskustava sve do trenutka kada ih više ne želimo.

Ukoliko, na primer, čeznete za putovanjem, može da se desi da ćete konstantno odlagati vaše planove dok ne zaradite dovoljno novca za luksuzno putovanje.

Do trenutka kada ćete skupiti dovoljno novca, možda će i vaša čežnja za otkrivanjem novih lokacija ipak izbledeti; onaj trenutak je prošao.

Možda je bolje da iskoristite svaki dan.

Ozbiljnije je kada nas iluzija o kraju istorije smesti na put koji na duge staze ne uspe da nas ispuni.

Možda ste izračunali da vam je visoka plata važnija od fundamentalnog zanimanja za posao koji obavljate - i to je možda u tom trenutku i bilo tako.

Kada dođete do tridesetih godina života, pa, možda su te vrednosti promenile mesta - sada možda čeznete za strašću umesto za izuzetnom platom.

,,I tu se nalazi problem: ukoliko u trenutku kada se suočavate sa novim pravcima karijere ili izgledima za posao pogrešite u proceni razmatranja šta je važnije, moguće je da ćete se zaputiti putem zbog kojeg ćete kasnije zažaliti", primećuje Heršfild.

Zbog toga, iako nema ničeg pogrešnog u radovanju zbog putovanja, svima će nam biti bolje ukoliko malo pažljivije razmotrimo potencijalne putanje koje su pred nama.

Promena je možda neizbežna i ukoliko se malo potrudimo da prihvatimo tu činjenicu, moći ćemo da izvučemo još više koristi iz tog našeg neverovatnog kapaciteta za razvojem.

Pratite nas na Fejsbuku, i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]