Psihologija i hepihondri: „Prestanite da budete opsednuti srećom“, kažu stručnjaci

Da li je potraga za srećom životni cilj ili samo zamka?

Ako pitate psihologa Edgara Kabanasa, on će vam reći da je sreća postala „sebični“ koncept, jednako kao „potrošački proizvod“ ili „biznis“.

Kabanas je koautor, zajedno sa sociološkinjom Evom Iluž, knjige „Srećokratija: Kako nauka i industrija sreće kontrolišu naše živote„.

Autori dovode u pitanje mnoge ideje koje promoviše višemilionska „industrija sreće“ – među njima, sugestiju da je sreća samo pitanje izbora.

Umesto toga, kažu oni, slogani poput „Ako stvarno to želite, možete to i da dobijete“ mogu da učine da se ljudi osećaju krivim i nezadovoljnim kad sve ne ispadne baš onako kako su želeli.

• Ikigai: Zbog toga Japanci ustaju svakog jutra i raduju se životu
• Pet saveta za samopomoć od pre 400 godina koji vrede i danas
• Zašto je smeh važan i kada nam najviše pomaže

U intervjuu za BBC-jev servis na španskom jeziku, Kabanas, koji je naučni saradnik na Univerzitetu Kamilo Hoze Cela u Madridu, dovodi u pitanje naučnu osnovu onoga što je poznato kao pozitivna psihologija.

On kaže da treba da prestanemo da budemo opsednuti našom individualnom srećom – i da umesto toga poradimo na zajedničkoj sreći.

Rekli ste u govoru na TED konferenciji da je moguće udaljiti se od koncepta sreće – ali zašto kažete da je to „dobra vest“?

Jedan od glavnih problema u vezi sa diskursom o sreći je da je on postao opsesija, maltene neka vrsta zavisnosti od obećanja koja daju gurui, knjige o samopomoći i koučevi: bolji život, ispunjeniji život, život u kom smo napredniji.

To je nezgodno obećanje zato što ta sreća nikad zapravo ne stigne.

Taj cilj se nikad ne ostvari zato što je to beskonačan proces.

Mi upadnemo u zamku i postanemo zavisni od tih proizvoda.

Osoba koja, na primer kupi knjigu o samopomoći da bi ostvarila samospoznaju ili sreću, ne kupi samo jednu. Kupi i sledeću, i onu posle nje.

Da se u tim knjigama zaista krije ključ za sreću kao što one tvrde, dovoljno bi bilo da pročitate samo jednu da biste postali srećni, zar ne? Ali to nikad nije tako.

Moramo da se iskobeljamo iz te petlje, moramo da budemo svesni da je to zamka.

• Zašto vrištimo iz zadovoljstva
• Zašto se osećamo dobro kad psujemo
• Tri načina da budete racionalniji ove godine

Vi tvrdite da ideja da mi kontrolišemo vlastitu sreću može da dovede do osećaja krivice kod onih među nama koji se ne osećaju srećno. Kako to utiče na naše mentalno zdravlje?

Prilično negativno.

Kad čujemo da naša sreća zavisi isključivo od nas samih, da ste vi sve što je potrebno za dobar i ispunjen život, to zvuči kao atraktivna ideja.

Međutim, to nije tako.

U savremenoj ideji o sreći, uloga naših okolnosti se minimizuje, ako se i potpuno ne izbacuje iz jednačine.

Popularan mit, iako nema naučnu osnovu, jeste da sreća zavisi 50 odsto od naših gena, 40 odsto od naše volje i samo 10 odsto od naših okolnosti.

Drugim rečima, 90 odsto sreće definiše se kao da zavisi samo od nas, a ne od svih proizvoda okolnosti koji su, u realnosti, ono što čini život oko nas: naša plata, društvena klasa, kulturne norme tamo gde živimo, naše porodice, podrška koju dobijamo…

Čudno je reći da sve to čini samo 10 odsto sreće.

• Zašto ostavljate bolji prvi utisak nego što mislite
• Kako samokontrola može da oslobodi vašu „mračnu stranu”
• Šta je toksična pozitivnost i da li je ona zamka

U kom trenutku smo mi, kao društvo i kao pojedinci, postali opsednuti srećom?

Relativno nedavno.

Literatura o samopomoći i „koučevi“ sreće pojavili su se u SAD-u pedesetih i šezdesetih, i ova kultura je od tada u stalnom porastu.

Izvan SAD-a, postala je rasprostranjenija posle 2000. godine, kad je osnovana tzv. pozitivna psihologija, koja je želela da ovim idejama da nekakvu naučnu oblandu.

Na to tržište nije uticala nikakva kriza.

Finansijska kriza iz 2008. godine bila je čak podsticajna za njega i konstantno bombardovanje vestima i savetima sa društvenih mreža, iz medija i časopisa o zdravom životu postalo je sve učestalije.

U našoj misiji da pronađemo sreću, pronalazimo i strah od bola i tuge, što je možda i razlog zašto postajemo opsednuti srećom. Da li je to tako?

Jeste i sve je više tako što više ističemo da je sreća najvažnija stvar u životu.

Možemo da pričamo o tome da li je sreća najvažnija stvar u životu ili nije, ali prvo moramo da znamo šta je ona.

Neobično, ali niko zapravo ne zna kako da definiše sreću.

Ako sreća zaista zavisi samo od vas, kako guru sreće može da zna šta je vama potrebno da biste bili srećni?

A ako to nije baš tako individualna stvar, onda je to protivno diskursu koji ističe da je sreća samo vaša stvar.

Iza svega toga krije se sve veća stigmatizacija takozvanih „negativnih“ emocija, što je samo jedna veoma loša etiketa.

Emocije nikad nisu same po sebi pozitivne ili negativne, već njihova negativnost ili pozitivnost zavisi od situacije i njihove uloge u datom trenutku.

Na primer, možemo da osećamo anksioznost, što može da izazove patnju.

Ali neke anksioznosti umeju da budu dobre: pred trku ili ispit, ona igra pozitivnu ulogu.

Za bes se kaže da je negativna emocija. Bes je reakcija koja može da bude zaista veoma negativna, ako dovede do nasilnih radnji ili zlostavljanja.

Ali on je pozitivan ako nas natera da se borimo protiv nepravde ili ako promenimo nešto što je pogrešno.

Mogli biste da pomislite da je pozitivan stav prema svemu u životu uvek dobra stvar, ali to nije nužno tako.

Ponekad nam optimizam pomaže da održimo izvestan nivo očekivanja i motiviše nas da uradimo neke stvari, ali u nekim drugim prilikama usađuje nam pogrešnu ideju o našim vlastitim mogućnostima – i onda mi ne uspemo da ostvarimo ono što smo sami sebi zacrtali.

Prevarimo se u proračunu, pogrešno procenimo vlastite sposobnosti.

Tuga nije prijatna, ali to ne znači da ona nije normalna reakcija na nešto.

Kako ne biti tužan kad doživite neki gubitak?

Nije, međutim, zdravo osećati se još i loše pored toga što se osećate tužno, zato što ste onda kažnjeni dvaput.

Emocije ne smeju da budu stigmatizovane.

• Zašto je nekim ljudima teško da uživaju u slobodnom vremenu
• Da li poznajete sebe tako dobro kao što mislite
• Zašto su neki ljudi izuzetni

Govorite o ljudima koji, iako se osećaju dobro, osećaju i da bi trebalo da su još srećniji. I zato uporno tragaju za srećom. Zašto se to dešava?

To je u srži onoga što u knjizi nazivamo hepihondrima.

Igramo se idejom o hipohondrima, ljudima koji veruju da nešto stalno nije u redu sa njima – da su bolesni, iako to nisu.

Kao i hipohondar, i hepihondar misli da nešto nije u redu s njim, zato što nije dovoljno srećan.

On veruje da nije ostvario svoj puni potencijal.

Hepihondar je opsednut time da se oseća loše iako mu je zapravo dobro.

Ima nečeg perverznog u tom diskursu: on ne nudi da vam pomogne da vam bude dobro kad se osećate loše – ona vam nudi da vam pomogne da se osećate bolje iako vam nije loše. Tom „boljem“ nikad nema kraja.

Kada postajemo srećni?

To je nešto što nam se nikad ne kaže. Niko nam ne kaže: „Već ste srećni, ne morate više da se trudite.“

Umesto toga, govori vam se da nikad ne možete biti do kraja srećni, a čak i ako ste srećni, ne smete nikad da spustite gard, morate uvek da budete na oprezu, ako se opustite, mogli biste da izgubite sve ono što ste do tada postigli po pitanju sreće.

To je ista logika koja stoji i iza potrošačkih proizvoda: ako kupite softver ili mobilni telefon, nikad nećete dobiti najbolju verziju zato što će najbolja verzija tek izaći.

Koju rupu gurui sreće pokušavaju da popune u našem društvu?

Postoji ukrštanje kulturoloških i ekonomskih promena, kao što su porast individualizma, širenje slobodnog tržišta u svim sferama života i, naravno, pojava pseudo-naučnog diskursa oko ideje da postoji naučni, dokazan, objektivan način da se pronađe sreća.

U našoj knjizi, mi dovodimo u pitanje ideju da nešto kao što je sreća uopšte može da se proučava na naučni način.

Mislim da se pokazalo da smo imali nekoliko decenija sve većih i značajnih ekonomskih i društvenih poteškoća.

Što više osećamo da je nemoguće promeniti stvari oko nas, osećamo se nemoćnije.

Počinjete da razmišljate o tome da promenite sebe umesto svoje okolnosti, zato što mislite da se one ne mogu promeniti.

Ne samo da vlada osećaj sve većeg individualizma, već i osećaj da su male šanse da dođe do velikih promena u svetu.

I u tom procesu, ideja društva se ostavlja po strani, zar ne?

Mislim da je tako. Kada sada govorimo o blagostanju, to je uvek lično blagostanje.

Vodite računa o sebi. Niko vas neće spasti.

Uradite ono što je najbolje za vas. Vodite računa o svom zdravlju.

To su sve zablude, zato što smo se uverili u to da individualno zdravlje nije toliko važno kao kolektivno zdravlje.

Vidimo to kod ovog korona virusa.

Možete da pazite na sebe koliko god hoćete, ali ono što je zaista važno je da su i svi drugi dobrog zdravlja, inače nema smisla da vodite računa samo o sebi.

Nešto slično se dešava i sa srećom: čovek može da brine o sebi, a opet da shvati da ne može da se oseća dobro ako stvari oko nas nisu dobre, zato što smo društvena bića.

Dopadalo nam se to ili ne, mi zavisimo od svih ostalih. Ako ne postoji društveno blagostanje, neće biti ni individualnog blagostanja.

Mi zamenjujemo ideju društvenog blagostanja idejom o individualnom blagostanju, a ja mislim da je to greška.

Ima li bilo kakvog smisla u insistiranju na potrazi za srećom?

Ne za onom vrstom sreće koja nam se obećava ovih dana.

Postoje zanimljive studije koje potvrđuju paradoks sreće: što se više neko trudi da bude srećan, to on više sabotira vlastitu sreću.

To je veoma slično onome kad želite da izađete u provod s očekivanjem da ćete se sjajno provesti i onda stignete na tu žurku i ona bude samo obična.

Ne provodite se baš dobro, zato što ste mislili da će biti bolje nego što jeste.

Džon Stjuart Mil, jedan od najvećih zagovornika sreće, rekao je pred kraj života da nije vredelo učiniti sreću glavnim ciljem našeg čitavog života, zato što mi ne znamo šta je sreća, niti gde da je tražimo, i što se više trudimo, sve smo nezadovoljniji u potrazi za njom.

Moramo da izađemo iz čitave te priče o sreći, a da bismo to postigli, moramo da prestanemo da budemo opsednuti njom.

Mnogi od nas donose novogodišnje odluke za godinu koja nam predstoji. Šta biste poručili nekom ko želi da bude srećan ili se trudi da bude srećniji?

Umesto „Biću srećniji“, on treba da kaže: „Usrećiću nekoga“, što znači da nismo usredsređeni na sebe, već na druge.

To se nalazi izvan paradoksa sreće i to bi bio moj savet.

Pogledajte video: On tera ljude da plaču i tako se oslobode stresa

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom
. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk