Putovanja i istorija: Grčka regija previše udaljena da bi se našla na mapi

Postoji oblast Grčke koja je malo poznata i još manje posećena. Duboko u unutrašnjosti kopna, odsečeno planinama od ostatka sveta, leži Agrafa.

Njeno ime bukvalno na grčkom znači „nenapisano", jer kada su vizantijski pisari prvi put naišli na ovu oblast, smatrali su je suviše udaljenom da bi je zabeležili na mapama, označavajući je kao agrafa - neistraženu teritoriju.

Osmanlije su, takođe, smatrale da je to područje previše nepristupačno za kontrolu, pa je Agrafa postala jedna od retkih oblasti u Grčkoj koja nikada nije pala pod njihovu kontrolu.

Agrafioti, otporni, nezavisno orijentisani stanovnici ovog regiona, iskoristili su ovu kvazinezavisnost da zemlju pretvore u središte revolucionarne aktivnosti.

• Poslednji govornici drevne Sparte
• Sveta gora i mesta gde je ženama zabranjen ulaz
• Nosiš tele, apstiniraš od seksa - ovako su trenirali drevni grčki olimpijci

Ovde je rođen legendarni borac za nezavisnost Antonis Kacantonis, a revolucionarni vođa Jorgos Karaiskakis koristio je Agrafu kao bazu iz koje je terorisao otomanske trupe dole u ravnicama.

Jedan osmanski garnizon, koji se 1823. godine povlačio iz priobalnog grada Misolongija, napravio je nepromišljeno zaobilaznicu kroz Agrafu.

Dezorijentisani neumoljivim pejzažom planina, šuma i gudura, upali su u zasedu grupe od 800 grčkih boraca koji su ih sve zbrisali kod sela Agios Vlasios u jednoj od najslavnijih bitaka Grčke revolucije.

Osmanlije se više nikada nisu približile toj oblasti.

Nekoliko godina kasnije, Agrafa je postala deo nove nezavisne Kraljevine Grčke.

Nije da je nezavisnost donela veliku korist Agrafi.

Region je ostao siromašan i izolovan, a krajem 19. veka mnogi Agrafioti su počeli da traže bolji život negde drugde.

Jedni su otišli u ravnicu, drugi u Atinu.

Mnogi su potražili sreću u Americi, posebno u gradu Šarlot u Severnoj Karolini.

„Prvi Agrafiot koji je emigrirao u Ameriku je nekako završio tamo", objasnio je Elisavet Papadopulu, moj domaćin u selu Agrafa Fragkista.

„Napisao je prijateljima u selu da je to lepo mesto sa mnogo posla, i onda ih je otišlo mnogo više.

„Sada Šarlot ima najveću zajednicu Agrafiota van Grčke."

Stigao sam u Fragkistu posle duge i vijugave vožnje od skijaškog grada Karpenisija, koji je i sam bio udaljen dugim i vijugavim putem od Atine.

U Agrafi je tako malo ravne zemlje da su mnoga naselja raspoređena duž planina, a Fragkista su zapravo dva sela odvojena velikom jarugom.

• Šta povezuje stare Grke i trolove Grete Tunberg
• Kao u staroj Grčkoj - zamislite gole olimpijce kako se takmiče
• Joga „nespojiva" sa hrišćanstvom, kaže Grčka pravoslavna crkva

Bio sam u Anatoliki (istočna) Fragkista, dok je Ditiki (zapadna) Fragkista svetlucala u daljini.

Te večeri u lokalnoj taverni, pažnju mi je privukao sto pored mene gde su se dva starija muškarca prebacivala između grčkog i engleskog sa američkim naglaskom.

Predstavili su se kao Konstantinos „Dino" Panourgias i njegov brat Evangelos „Van".

Dino, stariji od njih dvojice, nedavno je proslavio 91. rođendan.

„Kada sam bio mlađi, škola je ovde imala 70 učenika. Sve u jednoj prostoriji!" rekao je Dino.

„Zime su bile teške. Nismo imali ognjište, samo peć. Svaki učenik bi doneo balvan u razred da se ogreje. Sada nema učenika. Škola je zatvorena pre 20 godina."

Tokom Drugog svetskog rata, region je pao u ruke nacista, možda prvih osvajača koji su ikada zauzeli Agrafu.

„Mora da su išli starim pastirskim stazama preko planina", rekao je Dino.

„Kad smo ih videli, svi smo pobegli da se sakrijemo u pećine. Ostali su dva dana i onda su spalili selo."

Ali lokalni pokret otpora je bio jak i Agrafa je postala prvo mesto u Grčkoj koje se oslobodilo od nacističke vlasti, proglasivši „Slobodnu Grčku" sa planina u avgustu 1943 godine.

Ali najgore nije prošlo.

Pre nego što se rat uopšte završio, Grčka je zapala u opaki građanski rat između nacionalista i komunista.

Događaji, koji su rasparčali državu, odigrali su se u manjem obimu u Agrafi.

Fragkista nije bila drugačija.

Ovde su se porodice okrenule jedne protiv drugih, a izolovanost sela značila je da od nasilja nije bilo spasa.

„Nikada nisam sreo mog oca", rekao je Van zaklinjući se.

„Ubili su ga pre mog rođenja."

Dvadesetjednogodišnji Dino otputovao je 1951. godine u Atinu, gde je uhvatio brod za Njujork, a zatim odmah uskočio u voz do - gde drugde - Šarlota.

Tamo je radio nekoliko godina pre nego što se preselio u Čikago, a zatim u Njujork, gde je otvorio sopstveni restoran.

Van i njihova majka su mu se pridružili 1963. godine.

• Grčka partizanska „država“ u Titovoj Jugoslaviji

Braća i dalje žive u Njujorku, ali se vraćaju da provode leta u svom starom selu.

Ovde je raj, rekli su.

Sutradan sam se odvezao dalje u srce Agrafe.

Prošao sam kroz Ditiki Fragkista - „otmeniji deo", rugao se Papadopulu - koji je bio upadljivo veći i življi od svog istočnog brata, sa kafićima punim radno sposobnog stanovništva, pa čak i školom sa nekoliko učenika.

Dalje, pejzaž je postajao sve zanosniji.

Ispod planina Agrafa (poput regiona, smatralo se da su suviše udaljene da bi se imenovale), video sam tri velike reke Agrafe - Ahel, Agrafiotis i Megdovas - koje seku region poput ledeno plavih vitica.

Beskrajne jelove šume spuštale su se u daljinu, dom medveda i vukova.

Okomita sela držala su se poput grmlja uz litice planina, a njihovi crveni krovovi bili su upleteni u zelenu šumu kao da ih je sama priroda obnovila.

„Osećate se kao da ulazite u drugačiji svet", opisala je to novinarka Nataša Blaciu.

„Svet Agrafa."

Ponekad je region izgledao gotovo alpski, a Agrafu su lokalni stanovnici često opisivali kao „Švajcarska Grčka".

Nekoliko luksuznih skijališta okružuje granice Agrafe, iako ih nema u samom regionu.

Ovo je ipak Agrafa - neopisana zemlja.

Zvanični popis stanovništva ovde nije obavljen sve do pedesetih godina prošlog veka (danas ima samo 11.000 stanovnika), struja je stigla tek osamdesetih, a mnoga sela još čekaju na asfaltirane puteve.

„Ova izolacija je bila i blagoslov i prokletstvo za Agrafu", rekao je lokalni stanovnik Tomas Davarinos.

„Očuvan je tradicionalan način života, raj flore i faune, ali ovo je i teško mesto za život.

„Zime su duge i brutalne i lako je ostati odsečen."

Ponosni Agrafiot, Davarinos je odrastao u kući sa jedanaestoro braće i sestara i bez struje.

Njegovi roditelji su bili pastiri, jedan od retkih izvora za život u ovim neopisanim zemljama.

O Agrafi i protivrečnostima njene geografije govorio je rečito, istovremeno lepo i neprijateljski.

Iako je proveo unosne godine radeći u Atini i na grčkim ostrvima, njegovo srce je uvek ostalo ovde u Agrafi.

• Ukradena Pikasova slika pronađena u Atini posle devet godina
• Grčki sveštenik uhapšen posle bacanja kiseline na episkope
• Odlazak Mikisa Teodorakisa: „Danas je Grčka izgubila deo sopstvene duše"

Pre deset godina vratio se da bi osnovao Planinarsko društvo Agrafe.

„Ovde nije bilo ničega. Ništa. Agrafa. Samo planine, šume i reke", osmehnuo se.

„Tako da sam morao da počnem od nule."

Uglavnom radeći sam, počeo je da čisti područje oko svog sela, Topolijane, na zapadnom obodu Agrafe.

Počeo je da gradi staze, popravlja klinove za penjanje i organizuje izlete kajakom i druge aktivnosti.

U početku su meštani mislili da je lud.

Ali onda su počeli da pristižu turisti, uglavnom dobrostojeći Atinjani koji su tražili nešto van utabanih staza.

Planinarsko društvo Agrafe sada broji 200 članova, među kojima je i nekoliko iskusnih vodiča.

„Želeo sam da pokažem da ovde ima potencijala za turizam", rekao mi je.

„Hteo sam da stavim Agrafu na mapu."

Vrativši se u Fragkistu, Dino je insistirao da mi pokaže porodičnu kuću, impresivnu kamenu vilu nedaleko od seoskog trga.

Osećao sam da se prilično dobro snašao u Americi, ali nisam baš shvatio koliko dobro.

Njegova kuća bila je puna fotografija na kojima pozira sa mušterijama u svom restoranu u Njujorku.

Bilo je njegovih fotografija sa grčko-američkim moćnicima - Majklom Dukakisom, Telijem Savalasom, Aristotelom Onazisom - zajedno sa drugim poznatim ličnostima njujorške scene - Rudolfom Nurejevim, Liberačeom, Zazom Gabor.

• Ko je otkrio vezu Džeki Kenedi i Aristotela Onazisa

„Bili smo zdravica Brodveja", nasmejao se Dino.

„Svi su dolazili u moj restoran."

I pored uspeha, svake godine, na najmanje tri meseca, vraćaju se u mesto gde su rođeni.

„Osećam se kao da sam u istom selu u kojem sam odrastao", osmehnuo se Dino.

„Manje je, putevi su bolji, ali ništa se drugo nije promenilo. Ovde još uvek vidim sve stare drugare iz škole."

On dovodi i porodicu.

Iako se ni brat nije oženio, niti je imao decu, njihove sestre jesu, a braća su blagoslovena mnoštvom nećaka, nećakinja, unucima i unukama.

„Važno je da ne izgubite vezu sa svojim korenima", rekao je on.

„U Sjedinjenim Državama sam već sedam decenija, ali uvek ću biti dečak iz Agrafe."

Kako su se dobrovoljci na Eviji borili protiv požara

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]