RTS dve decenije kasnije: Od presedana do „degradacija međunarodnog zakona”

Dragan Šuković je bio odgovoran za svaki potpis, logo ili grafiku koje su gledaoci RTS-u mogli da vide u proleće 1999. godine.

Večernju smenu tog 23. aprila pre dve decenije provodio je sa timom za elektronsku grafiku u zgradi Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici u Beogradu.

„Ponosan sam što sam bio sa tim ljudima u zgradi. Bilo bi mi teže da nisam bio tu", kaže Šuković dvadeset godina kasnije.

Za razliku od šesnaestoro kolega koji su te noći izgubili život, Šuković je izašao iz zgrade nakon što je NATO u dva sata i šest minuta nakon ponoći pogodio cilj.

O tome zašto je bombardovana centrala RTS-a, Šuković kaže da danas zna isto koliko je znao i pre dvadeset godina.

„Dobiti odgovor nećemo nikad - ko je taj koji se složio i precrtao nas sa mape. I ako budem živ za dvadeset godina, znam da neću znati više nego danas".

Odgovornost dve decenije kasnije

Šesnaestoro zaposlenih Radio-televizije Srbije je stradalo, a isto toliko je povređeno te noći.

Bombardovanje RTS-a bio je deo vojne akcije NATO alijanse koja je počela 24. marta 1999. godine i trajala 78 dana.

Prvi NATO avioni poleteli su ka SR Jugoslaviji kako bi se zaustavila humanitarna katastrofa i progon Albanaca na Kosovu, saopštili su tada zvaničnici Alijanse. Bila je to prva međunarodna vojna akcija pokrenuta bez podrške Ujedinjenih nacija.

Dvadeset godina kasnije, jedina osoba koja je odgovarala za smrt radnika televizije je bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović.

Milanović je pred sudom u Srbiji 2002. osuđen na deset godina zatvora zbog toga što nije naredio evakuaciju zgrade.

Godinu dana nakon bombardovanja, Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju saopštio je da nema osnova za pokretanje istrage o mogućim ratnim zločinima koje je NATO počinio za vreme bombardovanja SR Jugoslavije.

„Iako je NATO činio greške, zadovoljna sam zbog toga što nije bilo namernog gađanja civila ili nelegalnih vojnih ciljanja za vreme NATO kampanje", saopštila je glavna tužiteljka Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju Karla Del Ponte 2000. godine.

Valjevski „Krušik“- posle bombi, feniks fabrika

„Žalim zbog 'kolateralne štete', ali je bombardovanje opravdano“

Time je stavljena tačka na žalbu SR Jugoslavije protiv države članica NATO-a u Hagu, ali i na apele međunarodnih organizacija za ljudska prava i zaštitu novinara koji su zahtevali da se ispita da li je NATO povredio međunarodno humanitarno pravo gađanjem RTS-a.

„Bombardovanje RTS-a postavilo je kulise za ispitivanje odgovornosti međunarodne zajednice, a ta šansa je propuštena", smatra Sian Džouns, bivša istraživačica organizacije Amnesti Internešnala (Amnesty International).

Presedan za kasnije napade na medije

Reporteri bez granica su 2002. godine objavili izveštaj u kome su saopštili da postoji bojazan da bi „napad na Radio-televiziju Srbije mogao da posluži kao opasan presedan i otvori put za slične napade na medije u budućim sukobima".

Godinu i po nakon napada na RTS, američke snage pogodile su prostorije Al Džazire, katarske državne televizije i najveće mreže na arapskom jeziku u glavnom gradu Avganistana.

Zgrada je uništena, ali nije bilo povređenih.

Dve godine kasnije, kada su Sjedinjene Države pogodile Al Džazirine kancelarije u Bagdadu, u Iraku, poginuo je reporter Tarek Ajub.

Džouns smatra da se bombardovanje RTS-a i Al Džazire ipak ne mogu porediti.

„Napad na Al Džaziru u Iraku izveden je zbog toga što je ova mreža prikazala fotografije civila za koje su tvrdili da su ubijeni u napadima američkih snaga na Bagdad", objašnjava ona.

Za razliku od RTS-a, koja je program emitovala kao državna televizija zemlje u kojoj se sukob odvijao, Al Džazira je u Iraku imala status nezavisne medijske kuće.

„Al Džazira time nije mogla biti deo sukoba o kome je izveštavala", kaže Džouns.

Šta jeste, a šta nije učešće medija u vojnim operacijama - učešćem mediji postaju legitimna meta:

• Radio stanica koja objavljuje vojna naređenja jeste legitimna meta

• Stanica koja emituje saopštenja kojima se diže moral ili se podržavaju napadi na neprijateljske snage ne smatra se direktnim učesnikom sukoba

Izvor: Hjuman rajts voč (Human Rights Watch)

Međunarodno humanitarno pravo smatra da su novinari u ratu jednaki civilima i kao takvi, moraju ostati izopšteni iz napada, osim u slučajevima kada direktno učestvuju u sukobima.

Televizijske i radio stanice su civilni objekti koji ne smeju biti izloženi napadima osim kada „efektivno doprinose vojnim akcijama".

Miloševićeva propaganda i tužna realnost

„Moramo biti jasni - RTS je služio propagandnoj mašini Miloševićeve vlade", kaže za BBC na srpskom Fred Abrahams iz organizacije Hjuman Rajts Voč (Human Rights Watch).

Ipak, učešće u propagandi vlasti nije isto što i učešće u sukobu.

„Mediji u ratu mogu služiti kao mete ukoliko se mediji koriste da se trupe upute na specifičnu metu ili ukoliko se koriste kako bi se mobilizovao narod za napad".

Takav je primer radio stanice u Ruandi, koja je odavala položaj i identifikovala neprijatelje - slučaj koji je Hjuman Rajts Voč opisao kao učešće u sukobu.

U slučaju RTS-a, nema dokaza da su televizija i radio služili toj svrsi.

„Prenošenje vladinih saopštenja, loše izveštavanje ili širenje lažnih vesti - čak ni to ne prelazi granicu".

Abrahams ističe da u slučaju RTS-a, NATO nikada nije obezbedio dokaze o legitimnosti napada.

24. mart 1999. - dan koji svi pamte

Rođeni uz prve sirene

„RTS je doprineo degradaciji međunarodnih zakona, naročito zbog toga što je opravdanje koje je NATO iskoristio bilo to da je napad izveden kako bi se zaštiti civili", kaže.

Ni prvi, ni poslednji napad na medije

Civili i zaposleni u medijima stradaju i dvadeset godina kasnije.

„Tužna realnost je da udar na RTS nije bio ni prvi ni poslednji nezakoniti napad na medije", kaže.

Iako se ne radi uvek o državnim medijima, a okolnosti su u svakom sukobu različite, Abrahams ističe nekoliko stradanja medijskih radnika u sukobima nakon bombardovanja RTS-a.

Osim napada na Al Džaziru u Iraku, 2012. godine, dvojica kamermana Palestinaca poginulo je kada je Izrael bombardovao Pojas Gaze.

Iako je izraelska vlada tvrdila da je meta bila legitimna, istraživanje Hjuman rajts voča pokazalo je da nema dokaza da su dvojica kamermana na bilo koji način učestvovali u vojnim operacijama.

Pre četiri godine, četvorica medijskih radnika poginulo je u Sani, glavnom gradu Jemena, iako njihovo izveštavanje ni na koji način nisu predstavljale učešće u vojnoj operaciji.

Pokloniti se žrtvama

„Napad na RTS bio je napad na civilni objekat. Dvadeset godina kasnije ostaje da se setimo žrtava i porodica stradalih", kaže Džouns.

Sećanje na poginule zaposlene RTS na dvadesetogodišnjicu stradanja obeležava konferencijom i komemoracijom „Nekažnjivost zločina".

U bombardovanju zgrade RTS-a poginuli su:

• Jelica Munitlak (27), šminker
• Ksenija Banković(27), video-mikser
• Darko Stoimenovski (25), tehničar u razmeni
• Nebojša Stojanović (26), tehničar u masteru
• Dragorad Dragojević (27), radnik obezbeđenja
• Dragan Tasić (29), električar
• Aleksandar Deletić (30), kamerman
• Slaviša Stevanović (32), tehničar
• Siniša Medić (32), dizajner programa
• Ivan Stukalo (33), tehničar
• Dejan Marković (39), radnik obezbeđenja
• Milan Joksimović (47), radnik obezbeđenja
• Branislav Jovanović (50), tehničar u masteru
• Milovan Janković (59), precizni mehaničar
• Tomislav Mitrović (61), režiser programa
• Slobodan Jontić (54), monter

„Mene je sramota što se 23. aprila u dva sata i šest minuta posle ponoći ne okupi ceo RTS, nekadašnji i sadašnji, i pokloni žrtvama i porodicama", kaže Šuković.

On će to, kao i svake godine, uraditi na svoj način.

„Jedino što je potrebno tim ljudima je poklon. Svi oni kojima je zaista stalo do žrtava, trebalo bi samo da im se poklone".

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]