Raspad Jugoslavije i Konferencija u Hagu: Kako je propao pokušaj britanskog lorda da spreči rat

U isti grad u kom je umro tokom suđenja za ratne zločine na prostoru nekadašnje Jugoslavije, Slobodan Milošević je pre tačno 30 godina kao predsednik Srbije otišao da razgovara o sudbini države pred raspadom.

Tog 7. septembra 1991. godine u Hag je došao sa predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom i drugim predstavnicima jugoslovenskih republika na Mirovnu konferenciju koju je organizovao britanski diplomata lord Piter Karington.

Konferencija je za mnoge bio prvi ozbiljni pokušaj međunarodne zajednice za spreči rat u Jugoslaviji, iako su u to vreme sukobi u Hrvatskoj već poprimali dramatične razmere.

„Međunarodna zajednica nije znala kako da se nosi sa jugoslovenskim problemom, a pogotovo nisu očekivali da će raspad biti krvav", kaže za BBC Ivo Goldštajn, hrvatski istoričar, koji je bio i ambasador u Francuskoj i Unesku.

• Sanda Rašković Ivić: „Moj otac je zajednička ratna žrtva Miloševića i Tuđmana"
• Milan Kučan za BBC: „Nismo želeli da cilj ostvarujemo oružjem, već razgovorom i dogovorom - ali to nije uspelo"
• Mesić za BBC: „Toliko se ratovalo i krvi prolilo, a granice nisu ni za milimetar promenjene"

Sastanci su trajali do novembra, a izrodili su plan lorda Karingtona za Jugoslaviju.

Kada je Josip Glaudrić, sada direktor Instituta političkih nauka na Univerzitetu u Luksemburgu, pokušavao za doktorat da otkrije zašto lordov plan nije uspeo, intervjuisao je Karingtona i ostale strane učesnike konferencije.

„Milošević, Tuđman i ostali - oni su svi bili nemogući ljudi, ali je jednostavno bilo više Srba, rekao mi je tada Karington o predsednicima jugoslovenskih republika", kaže Glaudrić za BBC.

„Verovao je da je oružje bilo u rukama Hrvata ili bosanskih muslimana, i oni bi se digli i počinili nasilje."

Miteran i embargo na oružje

U proleće 1991. godine na području Like izbili su sukobi između lokalnih Srba i hrvatske policije.

Prvi veći oružani okršaj prošao je na Plitvičkim jezerima na Uskrs te godine, kada se bivši diplomata Vladislav Jovanović sa Slobodanom Miloševićem zaputio u Pariz kod predsednika Francuske Fransoa Miterana.

„Sedam dana pred Mirovnu konferenciju u Hagu, srpska delegacija nije znala šta da radi i da li da ide", kaže Jovanović za BBC.

„Onda smo otišli kod Miterana i Milošević ga je pitao zašto ga zovu u Hag. Miteran ga je ubeđivao - da sastanak sto odsto nije zamka, da ne ide na minu, što je značilo da Zapad ne želi trajno da rasturi Jugoslaviju."

Kada su predsednici bivših republika u septembru 1991. seli za sto u Hagu, Hrvatska i Slovenija već su proglasile nezavisnost.

Pobunjeni Srbi tvrdili su da se ne osećaju bezbedno u referendumskoj atmosferi u kojoj je Hrvatska glasala o izdvajanju iz Socijalističke Federalne Republike Jugoslavije (SFRJ), dok su hrvatske vlasti tvrdile da žele da uspostave red i kontrolu na teritoriji celokupne Hrvatske.

Srpska strana je na ulice Hrvatske poslala vojsku JNA, kaže Ivo Goldštajn.

„Uvodili su embargo na oružje i zahtevali prekid pucnjave, ali ništa od toga na terenu nije puno značilo", dodaje on.

„JNA je već bila dobro naoružana, a hrvatska strana je teže dolazila do oružja, ali su imali svoje načine da mimoiđu embargo."

Različite namere i Nobelova nagrada

Konferencija je, objašnjava tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Vladislav Jovanović, funkcionisala tako što su se šefovi država samostalno nalazili sa stranim diplomatama.

Pored lorda Karingtona, među učesnicima su bili i Henri Vejnands, holandski diplomata, kao i Hans van den Bruk, ministar spoljnih poslova Holandije i predsedavajući Saveta ministara Evropske zajednice.

„Predsednici država nisu međusobno razgovarali na tim sastancima, ali su Milošević i Tuđman koristili slobodne trenutke da samostalno pričaju", kaže Jovanović.

„Milošević mi nije prepričavao detaljno te razgovore, ali mislim da je Tuđman tada pokušavao da ga prevede žednog preko vode, jer mu je obećavao neka rešenja, a sa strane spremao vojnu akciju protiv Srba."

Dva predsednika već su se nalazila u Karađorđevu, pa u Makedoniji 1991. godine, a telefonska linija Milošević-Tuđman bila je otvorena sve do 2000. godine, tvrdio je za BBC Stjepan Mesić.

Vladislav Jovanović kaže da je on bio za Jugoslaviju jer „nije hteo da zbog kilo mesa ubija vola".

„Ipak, raspad Jugoslavije se sve vreme osećao u vazduhu", kaže on.

Glavni razlog za učešće tadašnjeg srpskog predsednika u Hagu bilo je „odugovlačenje", smatra Josip Glaudrić.

„Sve strane za tim stolom u Hagu su želele nešto drugo", kaže Glaudrić.

Politikolog je za svoj doktorat na britanskom Univerzitetu u Jelju napisao knjigu Vreme Evrope: Zapadne sile i raspad Jugoslavije, a deo je baš o Haškoj konferenciji.

„Za lorda Karingtona, to je verujem u tom trenutku bio način za održanje Jugoslavije, kao i za Britaniju i Francusku", kaže Glaudrić.

„Za većinu malih država Evropske zajednice cilj je bio zaustaviti nasilje.

„Franjo Tuđman je želeo da dobije nezavisnost mirnim putem, a Slobodan Milošević da pokaže da je spreman na pregovore, a zapravo da nastavi borbe."

Predstavnici Bosne i Hercegovine i Makedonije su, dodaje, „pre svega želeli da izbegnu nasilje koje im je pretilo".

Ko je bio lord Karington

• Britanski konzervativac koji je učestvovao u diplomatskim mirovnim intervencijama širom sveta.
• Ministar spoljnih poslova Velike Britanije, kao i ministar odbrane kada je izbio sukob sa Argentinom zbog Foklandskih ostrva. Karington je tada preuzeo odgovornost na sebe za neuspeh i podneo ostavku.
• Generalni sekretar NATO-a, sprečio rat između Grčke i Turske 1987.
• U prvoj Vladi Margaret Tačer angažovan je u pregovorima kojim je okončan sukob u Rodeziji i stvoren Zimbabve.
• „Hladni vojnik" i „diplomata starog kova" - ovako je Karingtona opisao Josip Glaudrić, nakon što ga je intervjuisao.
• Rođen je 1919. u Čelziju, a preminuo 2018. u Londonu.

Glaudriću je, nakon intervjua sa stranim diplomatama, posebno bilo zanimljivo što je „Karingtonu glavna nagrada zbog koje je sazvao konferenciju u Hagu bio ne nužno mir, koliko održanje Jugoslavije u nekom obliku".

Politikolog dodaje da su učesnici verovatno pokušavali da dobiju Nobelovu nagradu za mir.

„Paradoksalno, prvi cilj mirovne konferencije nije bio mir", kaže Glaudrić.

• Vasil Tupurkovski: „Zapad je dozvolio rat u Jugoslaviji, sada ga ne dozvoljava”
• Tri decenije od dana kada je Hrvatska odlučila da napušta Jugoslaviju
• Heroji koji su prkosili ratu - zašto 25 godina kasnije o njima i dalje malo znamo

U vreme Karingtonovog plana, Milošević je već preduzeo korake za sprovođenje Velike Srbije, kaže za BBC Dejvid Filips, direktor Instituta za izgradnju mira i studije ljudskih prava na Univerzitetu Kolumbija.

„Sukob je bio nepovratan jer je Milošević marginalizovao druge grupe i sledio agresivan način delovanja", kaže on.

„Slovenija je na plan gledala kao na pokušaj očuvanja Jugoslavije, što je bila anatema. Tako je ona postala prva domina koja je pala nakon raspada Jugoslavije."

Kada je Slovenija u leto 1991. proglasila nezavisnost, jedinice JNA su poslate na granične prelaze, kako bi navodno sprečile promene natpisa države.

Došlo je do sukoba između vojnika JNA i snaga slovenačke teritorijalne odbrane.

Ipak, rat traje svega deset dana, a Predsedništvo SFRJ donosi odluku o povlačenju trupa iz Slovenije.

Sećanje na rat u Hrvatskoj:

„Da Bog da ti video kuću na CNN-u"

Razgovori su trajali do novembra meseca.

„Sastajali smo se tako jednom nedeljno", kaže Jovanović.

„Karington je nakon četiri runde razgovora, a to je već bio oktobar, izašao je sa prvim nacrtom, ali on nije prihvaćen, a onda smo imali još tri runde", kaže on.

Josip Glaudrić kaže da u intervjuima sa stranim diplomatama nije dobio nove informacije o konferenciji, ali jeste „meso koje možete da stavite na skelet priče".

„Karingtonu su odnosi između jugoslovenskih vođa, Tuđmana i Miloševića, ali i drugih, bili odurni", kaže Glaudrić.

„Oni su za njega bili nefleksibilni, nacionalisti, ljudi koji su voljni da pristupe nasilju".

Kada je konferencija počela, kaže Glaudrić, „teško je reći da je bilo ikoga ko je zagovarao razdruživanje po svaku cenu, ali to se promenilo kako se menjala i situacija na terenu u Hrvatskoj".

„Mirovni proces u Hagu je od Srbije i Hrvatske napravio top temu međunarodne scene", kaže istoričar Ivo Goldštajn.

„Ali, nije bilo samo do Haga, uporedo sa pregovorima, počela je bitka za Vukovar i opsada Dubrovnika."

Rat je, kaže Goldštajn, doveo u Hrvatsku, međunarodnu pažnju, ali i medije.

„Slike razaranja JNA ova dva grada dovele su do sulude šale, ljudi su jedni drugima govorili - Da Bog da ti video kuću na CNN-u", dodaje on.

Usred ratnih razaranja, Karington je izneo plan na sedam strana, a osnovne tačke su bile:

• Suverenost i nezavisnost republika i njihovo međunarodno priznanje kao država.
• Stvaranje mehanizama za zaštitu nacionalnih manjina i etničkih grupa.
• Republike bi formirale Savet ministara za ekonomsku saradnju na političkom planu i planu bezbednosti.

Karingtonovu ideju o podeli Jugoslavije na šest suverenih republika sa visokim stepenom autonomije povezane zajedno u labavo ekonomsko udruženje podržao je američki ambasador u Jugoslaviji Voren Cimerman, kaže Dejvid Filips.

• Kad Vukovar progovori o čemu inače ćuti
• Život na granici ne čeka političke odluke

„Ljuljanje" Crne Gore

Pred četvrto, poslednje, glasanje za Karingtonov plan, došlo je do razmimoilaženja mišljenja između Srbije i Crne Gore.

„Srpski stav bio je da predlog treba odbiti, jer razbija srpski narod u više država, ostavlja Srbe u Hrvatskoj", pisao je srpski političar Borisav Jović, tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ, u svojoj knjizi Poslednji dani SFRJ.

On je dodao da su mu „najednom, ni pet ni šest" rekli da će „Crna Gora podržati predlog lorda Karingtona".

„Rekao sam da bi to bio najpodmukliji nož u leđa Srbiji. Da dobro pomisle šta rade... Šokirani smo", dodao je Jović.

Miodrag Vuković, potpredsednik Vlade Crne Gore od 1996. do 1999. godine, je za BBC rekao da su tada u crnogorskom parlamentu do zore imali vanrednu sednicu na kojoj je većano da li potpisati plan za razrešenje jugoslovenske krize.

On je dodao da je u kabinetu predsednika Skupštine slušao razgovor crnogorskog predsednika Momira Bulatovića i Slobodana Miloševića, kada je Milošević prvo rekao da će plan i Srbija prihvatiti, pa može i Crna Gora, ali da su se onda predomislili.

• Crna Gora i Srbija: Kako je Đukanović okrenuo leđa Miloševiću
• Milo Đukanović: „Niko me neće srušiti"

Potpis Momira Bulatovića Vladislav Jovanović opisuje time da se „u jednom trenutku, Crna Gora bila malo zaljuljala".

„Uvek smo išli na te sastanke u Hag našim malim avionom", kaže Jovanović.

„Ali ovoga puta Bulatović je otišao sam, nekim letom preko Praga i kasnio je".

Kada je Bulatović stigao, tvrdi Jovanović, „rekao je da se izjašnjava za nezavisnost jer je prethodne noći u Skupštini Crne Gore tako dogovoreno".

Ipak, Jovanović tvrdi da je „Milošević uspeo sa njim da reši sve i poslali su poruku Karingtonu da je Crna Gora ipak protiv".

Prijatelj Badinter

Tadašnji prvi čovek Francuske Fransoa Miteran je, tvrdi Jovanović, još na sastanku u Parizu rekao Miloševiću da će pravnu komisiju, koja će biti sastavljena u Hagu u sklopu konferencije, voditi Robert Badinter, bivši ministar pravde Francuske.

„Miteran nam je rekao da je Badinter njegov lični prijatelj i uveravao je Miloševića da će biti na njegovoj strani", kaže on.

Paradoksalno, upravo Badinterova pravna komisija će doneti nekoliko glavnih zaključaka koji Miloševiću direktno neće ići na ruku.

„Milošević je zahtevao da ta komisija pruži neke pravne odgovore", kaže Glaudrić.

Prvo pitanje je bilo - imaju li Srbi u Hrvatskoj imaju pravo na samoopredeljenje i tu je komisija rekla imaju pravo na sva manjinska prava.

Drugo je bilo - mogu li se granice zemalja smatrati međunarodnim granicama, a komisija je odgovorila da mogu.

Treće je bilo - da li je ono što se događa Jugoslaviji secesija republika ili disolucija države, gde je komisija odgovorila da je u pitanju raspad države.

„Milošević je tražio da se nešto napravi što će mu direktno ići na štetu, a to pokazuje koliko je akademska zajednica u Beogradu bila nerazborita i nije znala da ga posavetuje", kaže Glaudrić.

Jovanović kaže da, kao ministar spoljnih poslova Srbije, „nije uopšte bio informisan da bi Badinterova komisija mogla da donese odluke koje neće ići u korist Beogradu".

• Kako živi mir na mestu gde je počeo rat u Jugoslaviji
• Oluja 26 godina posle: „Još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora"
• Balkanska iskustva sa mirovnjacima - od pomagača do tražioca pomoći i nazad

Politikolog kaže da je Karingtonu, zapravo, Badinterova komisija smetala.

„Mislio je da će pravni okvir ometati pregovore, a da uopšte nije bio sretan time što je komisija zaključila govori činjenica da je odluku komisije držao u fioci osam dana pre nego što ju je objavio", kaže Glaudrić

Upravo je ova komisija u novembru 1991. godine ustanovila da se Jugoslavija raspala.

Nakon što su Srbija i Crna Gora jedine odbile da potpišu Karingtonov plan, nemačka spoljno-politička administracija se definitivno sredinom novembra okreće priznanju Hrvatske i Slovenije.

Nemačka je druga zemlja sveta koja je priznala nezavisnost dveju država, a za njom su to učinile i druge predstavnice Evropske zajednice.

Karington je onda suspendovao konferenciju.

Od leta do kraja 1991. godine u Hrvatskoj je potpisano 16 primirja, a ni jedno se nije održalo više od 24 sata.

„Teško je danas ustanoviti ko je češće kršio primirje, na početku je to bio JNA, koja je bila nadmoćnija, a zatim Hrvatska pri kraju godine", dodaje istoričar.

„Karington je u jednom trenutku rekao da su potpisnici potpuno nepouzdani ljudi i da im se ne može verovati šta god da potpišu na komadu papira."

Zašto lord nije uspeo

Karingtonov plan nije uspeo jer nije imao ni štap ni šargarepu, misli Josip Glaudrić.

„Kako nisu imali ni batinu, u vidu nekih sankcija, ni šargarepu, u vidu novca, oni su pokušavali da privole najjaču stranu u sukobima, što je bila Srbija u tom trenutku", kaže on.

„Štap je mogao da bude izbacivanje iz međunarodne zajednice, a šargarepa bi za neke republike bilo priznanje".

„Mina za Jugoslaviju", ovako Vladislav Jovanović opisuje Hašku konferenciju i dodaje da „od početka nije ni bilo zamišljeno da se država spasi".

Za Dejvida Filipsa, koji je od 1992. do 1994. bio i pro-bono politički i diplomatski savetnik Predsedništva Bosne i Hercegovine, „virus srpskog nacionalizma već je bio oslobođen, a sa sobom je povukao nacionalizam u Hrvatskoj i Sloveniji onemogućivši kompromis".

„Plan je bio preuzak i došao je prekasno", kaže Filips.

„Mogao da funkcioniše da su političari iz bivše Jugoslavije bili razumni i hteli nenasilno rešenje", objasnio je Filips.

Kada se seti Karingtonov plana, Filips kaže da mu je u mislima ostala rečenica koju mu je Ejup Ganić, kasnije član predsedništva Bosne i Hercegovine rekao devedesetih.

„Ja sam Bošnjak, a moja žena je Srpkinja. Da li Karington želi da napravi kantone i od moje spavaće sobe?"

Papir živi i dalje

Za Badintera se na Balkanu čuje svako malo, kada se pominje novo menjanje granica u Bosni ili na Kosovu.

„Celo nasleđe bivše Jugoslavije bazirano je na Konferenciji o bivšoj Jugoslaviji i mišljenjima Badinterove komisije", rekao je premijer Hrvatske Andrej Plenković 2018. godine.

„Ako se sećate, tadašnje granice bivših republika, a to možemo kasnije videti na primeru Kosova i pokrajina, su te koje treba poštovati."

Plan lorda Karingtona je propao, ali Josip Glaudrić kaže da njegova ideja i dalje živi - u Evropskoj uniji (EU).

„Ideja da su suverene države povezane različitom ekonomskom labavom zavisnošću je koncept EU", kaže Gladurić.

„Karington ga nije izumeo, on je samo pokušao da ga primeni na Jugoslaviju."

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]