Rusija i Ukrajina: Kako izgledaju dani ljudima koji skupljaju mrtve u Buči

Kad su se Rusi povukli iz Buče, pokrenuta je masovna operacija pronalaženja i dokumentovanja mrtvih.

BBC Njuz se pridružio lokalnim policajcima i ožalošćenim porodicama dok obavljaju taj sumorni zadatak.

Upozorenje: Ovaj članak sadrži eksplicitne prizore.

Šef policije Vitalij Lobas sedi u dečjoj klupi u napuštenoj školi u Buči, sakupljajući detalje o mrtvima.

Na svakih nekoliko minuta Lobas, čovek širokih ramena i kratke tamne kose, a koji retko koristi suvišne reči, prima poziv na mobilnom telefonu.

Kratak razgovor je uvek isti - lokacija, nekoliko detalja, telefonski broj rođaka ili prijatelja.

Pre nego što su stigli Rusi, Lobas je bio običan lokalni šef policije, zadužen za Okrug Bušanski 1, a dane je provodio rešavajući slučajeve sitnog kriminala i tek poneko ubistvo.

Međutim, posle oslobođenja Buče dane provodi u napuštenoj školskoj učionici, gde školski plakati još vise na zidovima, koordinišući masovnu operaciju pronalaženja mrtvih.

• Zločini u Buči: „Žalim što i mene nisu ubili“
• „Video sam kako ruski vojnici ubijaju moga oca u Buči"
• Da li Putin može biti krivično gonjen za ratne zločine u Ukrajini

Ispred Lobasa na školskoj klupi nalazi se mapa Buče, nekada mirnog i malo poznatog predgrađa Kijeva, koje je sada jedno prostrano mesto zločina.

Oblast su mesec dana držale ruske snage, dok su pokušavale da osvoje Kijev, a njegovim oslobođenjem pre nešto više od nedelju dana započeo je spor i bolan proces otkrivanja užasa.

Svaki put kad bi zazvonio telefon, Lobas bi se konsultovao sa mapom ispred sebe i urednim rukopisom na običnom komadu papira zapisao neophodne informacije, jedan red po telu.

Do podneva on ispunjava jednu stranu papira A4 formata i prelazi na njegovo naličje.

Prethodnog dana bilo je 64 tela, rekao je.

Dan pre toga, 37.

Ne zna koliko će ih biti toga dana, ali očekuje da brojka skoči za oko 40 tela, zato što je u blizini bilo u toku iskopavanje masovne grobnice.

Lobas je zadužen za samo jedan deo ovog regiona, a mnogo više tela pronađeno je izvan njegovog reona.

Lobas povremeno pravi pauze da bi izašao i popušio cigaretu u školskom dvorištu, ali čak i u tim trenucima prekidaju ga pozivi o telima ili problemima vezanim za njihovo sakupljanje.

U Buči pada kiša, a jedan od kombija koji prevozi tela do mrtvačnice zaglavio se u blatu.

Brzo mora da se pronađe traktor, zato što je broj kombija ograničen, a broj tela visok.

Lobas obično delegira terenski rad zamenicima, ali u slučaju posebno teških zločina odlazi tamo lično.

„Kad je ljudima pucano u glavu dok su im ruke bile vezane na leđima, na primer, idem ja", kaže on.

„Kad su tela spaljena, takođe idem ja."

Negde oko podneva, stiže poziv od Dmitra Kušnira, dvadesetčetvorogodišnjeg policijskog zamenika u jednoj od Lobasovih jedinica, da se u evidenciju unese telo otkriveno iza stambene zgrade na obodu Buče.

Reč je o zgradi usamljenoj na inače neobrađenoj zelenoj površini na ivici šume.

Kada je Kušnir stigao tamo, iza zgrade zatekao je dvojicu ljudi.

Nose plave hirurške rukavice i stoje nad delimično raspadnutim telom čoveka koji izgleda kao mu je pucano u potiljak.

Telo leži na isflekanom belom jorganu sa crvenim cvetnim šarama i okruženo je praznim flašama od piva i alkohola.

Plave hirurške rukavice isprva odaju utisak medicinskog osoblja, ali oni se predstavljaju kao Vladimir i Sergej Brežnjev - otac i brat poginulog čoveka.

Na jorganu leži Vitalij Brežnjev, tridesetogodišnji bivši kuvar koji je, dok nisu stigli Rusi, živeo mirnim životom sa devojkom na šestom spratu stambene zgrade nadvijene nad njegovom telom.

Vladimir i Sergej su izgubili kontakt sa Vitalijem mesec dana ranije, kad su Rusi zauzeli Buču i došlo je do prekida komunikacija.

Bilo je nemoguće ući u predgrađe da bi ga potražili u njegovoj zgradi.

Zbog toga su ga mesec dana tražili preko interneta, uzaludno pretresajući društvene mreže u potrazi za bilo kakvim dokazom da je živ.

Kad su se Rusi konačno povukli, pre nešto više od nedelju dana, Sergeja je pozvala Vitalijeva devojka i ispričala mu čitavu priču.

Rusi su napali njihovu stambenu zgradu i provalili u svaki stan, razvalivši bravu na vratima hicem iz sačmarice, rekla je ona.

Zahtevali su od ljudi da predaju SIM kartice i ključeve.

Saslušali su nju i Vitalija u odvojenim sobama, pretukli ih i ubili im psa, ispričala je ona.

Potom su nju odveli u podrum sa grupom drugih stanara i zaključali ih, ali su Vitalija odveli negde drugde i rekli joj da ga više nikad neće videti.

I nije.

Čim je ukrajinska vojska proglasila da je bezbedno ponovo ući u Buču, Vladimir i Sergej su se uputili do zgrade.

Unutra su pronašli krv razmazanu po podu odmorišta i stepenicama, i razbacane lične fotografije iz stanova ljudi.

Na svakim vratima mogle su da se vide rupe od municije iz sačmarice - ponekad jednu, ponekad četiri-pet.

Vrata sa metalnim pločama bila su razvaljena pajserom.

Na jednim drvenim vratima, gde brava nije popustila pod upornim hicima, izgledalo je kao da su ruski vojnici izgubili strpljenje i napravili rupu nasred vrata da bi mogli da uđu u stan.

Iza drugih vrata, bilo je očigledno da su vlasnici stana nagurali teški trpezarijski sto uz dovratak u neuspelom pokušaju da zaustave napadače.

• „Ruski vojnici su me silovali i ubili mog muža“
• Suživot sa mrtvima - užasi nadomak Černigova
• Rusi oplakuju poginule vojnike i ne veruju u priče o ratnim zločinima u Ukrajini

Kad su Vladimir i Sergej stigli do šestog sprata, videli su da su hicem iz sačmarice razvaljena vrata stana broj 83.

Iz stana se širio neprijatan miris.

Rusi su preturili stan, razvalili rešetke za ventilaciju, čak i odvod u kupatilu - u potrazi za novcem, pretpostavlja Sergej.

Kad je ušao u Vitalijevu spavaću sobu, njegova nada da će pronaći brata živog pretrpela je prvi od nekoliko udaraca.

Na jastuku se nalazila duboka krvava fleka, a zid iza kreveta bio je poprskan krvlju.

U neredu na podu bile su i dve čaure metaka od 7,62 milimetara - kalibar koji koristi ruska vojska za puške.

„Mogli ste da vidite da je tu neko ubijen", kaže Sergej.

„Ali nigde nije bilo tela."

I zato su Vladimir i Sergej počeli da traže Vitalija, znajući da sada verovatno traže mrtvo telo, a ne sina i brata kog mogu da zagrle.

Sergej je sa sobom nosio Vitalijevu sliku za pasoš.

„Tražili smo i tražili", kaže on,

„I isprva smo tražili njegovo lice."

Upozorenje: Za neke čitaoce bi neke od narednih fotografija mogle da budu uznemirujuće

Iza zgrade, odmah uz šumu, pronašli su nešto što je izgledalo kao plitki grob i počeli da kopaju.

Potrajalo dok nisu uspeli da iskopaju posmrtne ostatke.

Prvo su ugledali jorgan sa dezenom cveća koji nisu poznavali, ali kad su iskopali čitavo telo, videli su da je u jorganu zavesa iz Vitalijevog stana.

Onda su ugledali cipele ubijenog i pomislili da su im poznate.

Sunce je tada već počelo da zalazi i morali su da se vrate kući pre policijskog časa, tako da su prekrili telo pokrovom.

Tračci nade su preostali.

„Danas je usledio završni udarac", kaže Sergej, narednog dana, dok gleda u telo.

„Danas smo mu skinuli cipele i videli mu stopala."

Vitalijeva stopala bila su u čarapama i cipelama, zbog čega su - i posle mesec dana provedenih u zemlji - bolje očuvana od ostatka tela.

„Videli smo oblik njegovih stopala", kaže Vladimir.

„Potom smo pogledali oblik nosa i ruka", dodaje Sergej.

„I znali smo da je to neko od naše loze."

• „Mnogo je ljudi ostalo ispod ruševina" - strašni prizori u gradu nadomak Kijeva
• BBC u Černobilju: „Krali smo gorivo od Rusa kako bismo sprečili katastrofu“
• Snimak koji navodno prikazuje ubistvo zarobljenog ruskog vojnika

Vladimir je dve godine ranije kupio mali stan u Buči - bilo je to ulaganje u budućnost njegovog sina.

Vitalij je bio kuvar u jednom restoranu u Kijevu, sve dok nije izbila pandemija, a on dobio otkaz.

Radio je malo kao građevinski radnik, traživši neki stalan posao, ali je imao devojku koju je voleo i psa, a sada i stan u lepom kraju.

Voleo je u slobodno vreme da peca i lovi, da bere pečurke i da kuva.

„Živeo je mirnim životom ovde", kaže Sergej. „Bio je običan čovek, to je sve, dobrodušan čovek. Davao je sve od srca."

„Bio je sin i brat", dodaje Vladimir, trudeći se da zadrži suze.

Ispred stambene zgrade, policajac Kušnir piše policijski izveštaj.

Vladimir odlazi do svojih kola, uzima dva mala parčeta kartona i na oba zapisuje prvo svoje ime i telefonski broj, a potom i Vitalijevo ime i adresu.

Potom od komšija traži samolepljivu traku da prekrije mastilo, zato što je kiša počela da pada jače u Buči, a onda se vraća do tela, ovaj put bez hirurških rukavica, da veže jedan karton za Vitalijev članak, a drugi za Vitalijev zglob.

„Ne želim da izgubim sina", kaže.

Policajac Kušnir je završio izveštaj i predao ga.

Šef Lobas će ugovoriti da svrati kombi koji sakuplja mrtva tela.

Vladimir i Sergej se sklanjaju sa kiše i čekaju da stigne kombi.

Kako dan odmiče, u komandnoj stanici šefa Lobasa sve je prometnije.

Policajci dolaze i odlaze, podnoseći izveštaje sa mesta zločina.

Spisak na Lobasovom stolu postaje sve duži, a njegov telefon uporno i dalje zvoni.

Mrtva žena je pronađena u bunaru pored kolone uništenih ruskih tenkova.

Jedno telo se nalazi na devetom spratu stambene zgrade.

Vozač jednog od kombija zove da kaže da ne može da pronađe telo koje je poslat da pokupi.

Jedna žena je došla lično u učionicu da prijavi da joj je komšija mrtav.

„Sve razumem", kaže joj Lobas, željan da nastavi sa poslom.

„Pokušaćemo da ga pokupimo danas."

Zove Lobasev otac.

„Tata, zauzet sam", kaže mu. „Sve je u redu."

Dve policijske stanice u okrugu Buča uništene su u ruskom napadu i Lobas muku muči sa resursima.

Nema dovoljno vreća za tela.

Njegov tim je takođe ranijih dana spao na one koji su pokazali da mogu da izađu na kraj sa novom vrstom posla.

„Oni slabiji su otišli na samom početku", kaže on.

Nema mnogo mesta za sentimentalnost pred ovolikim zadatkom.

Lobas prima još jedan poziv.

„Devet?", govori. „Gde?"

Poziv je uputila jedinica iz susedne policijske stanice.

Devet tela je zakopano u obližnjem polju. Lobas prekida vezu i zove jednu od svojih mobilnih jedinica.

„Tamošnji tim je iscrpljen i nije im ostalo vreća za leševe", govori.

„Sakupljaju tela čitav dan. Molim vas, idite tamo odmah i pomozite im. Pronađite vreće za leševe i pomozite im da upakuju tela."

• Svedoci užasa u Marijupolju: „Ljudi su padali i umirali na moje oči"
• „Htela sam da zna ko je ako ja poginem" - Ukrajinka na leđima ćerke ispisala kontakte
• „Ona je Ukrajinka - pobediće" - Borba za život prevremeno rođenih beba
• Borba surogat majki za decu usred rata u Ukrajini

Devet grobova je složeno u urednom redu na ivici polja, iza talasaste ograde na kraju zemljanog puta.

Mrtve su sahranile njihove komšije tokom ruske okupacije, a sada ih ponovo iskopavaju uz pomoć policije.

„Neki od ovih ljudi su stradali samo zato što nisu mogli da dođu do svojih lekova, druge su ubili Rusi", kaže Genadij, četrdesetpetogodišnji Ukrajinac iz jedne od zgrada kraj polja.

On je pomogao da se sahrane tela, a sada radi najviše na tome da ih ponovo iskopaju.

„Ovo su nam bile komšije", kaže Genadij, sa besnim izrazom lica.

„Ovo su ujka Tolja iz susedne zgrade i njegov komšija. Ovo je još jedna osoba koju sam poznavao iz susedne zgrade.

„Ovaj čovek ima ranu od metka, nismo ga poznavali, ali smo pronašli pasoš kod njega.

„Ova starija žena imala je težak oblik dijabetesa i pokušali smo da je izvedemo iz Buče, ali nije bilo zelenog koridora, pa je umrla.

„Ovaj čovek je pošao da prošeta psa i nije se vratio. Nismo patolozi, ali izgleda kao da je pucano u njega."

Iskopavanje grobova je težak posao.

Sahranjeni su dobro, u dubokim grobovima, a kiša je napravilo blato i sve je klizavo.

Genadij, u zelenoj najlonskoj kabanici, silazi u svaki grob, jedan za drugim, i lopata zemlju oko tela da bi debele trake mogle da se vežu oko njih i izvuku.

Svako telo je umotano u ono što im se našlo pri ruci - zavese, ćebad različitih boja i šara.

Pregledala ih je policija, a očigledne rane su fotografisane ajfonom.

Pronađeno je dovoljno vreća za leševe i posle nekog vremena pristigao je kombi.

U prljavštini na njegovim zadnjim vratima neko je prstom ispisao „200" - vojnu šifru za prevoz mrtvih.

U njemu stoje natovarena tela.

Nebo je sivo i kiša uporno pada.

U Vitalijevoj stambenoj zgradi, Vladimir i Sergej su čekali koliko su mogli da stigne kombi.

Počeo je da pada mrak i morali su da pođu kući.

Vitalijevo telo će morati da provede još jednu noć napolju.

Suviše su okasnili da bi stigli na vreme do početka policijskog časa, koji u Kijevu počinje u devet uveče u Kijevu.

Ipak, na vojnim kontrolnim punktovima usput pokazuju policijski izveštaj o smrti, pa ih propuštaju.

U zoru narednog jutra, otac i sin ustaju i kreću da voze nazad do Buče.

Ne mogu više da čekaju kombi, pa utovaruju Vitalijevo telo u gepek svojih kola i polaze put mrtvačnice u gradu Bojarka, na oko sat vremena vožnje na jug.

Pre invazije, osoblje u mrtvačnici u Bojarki naviklo je da radi sa oko tri tela dnevno, velika većina umrlih prirodnom smrću.

Od oslobođenja Buče, rade autopsije na oko 50 tela dnevno, od kojih je 80 odsto umrlo nasilnom smrću, kaže Semen Petrovič (39), forenzički stručnjak koji na ovom mestu radi poslednjih 16 godina.

Mrtvačnica, mala pomoćna zgrada iza bolnice na ivici grada, gde se Bojarka susreće sa šumom, upravo je nabavila dve iznajmljene hladnjače i obe su pune tela.

Vreće za leševe leže na zemlji pored kamiona i uz obližnju ogradu, i s obe strane ulaza u mrtvačnicu.

„Nema dovoljno osoblja i nema dovoljno mesta", kaže Petrovič, forenzički stručnjak.

„Čak i da imamo više ljudi, gde bismo stavili sva ta tela?"

On je u neka druga vremena pažljivo radio autopsiju na svakom telu i štampao umrlicu.

„Sada ih samo brzo viviseciramo i napišemo nešto jednostavno rukom", kaže on.

Vladimir i Sergej nisu jedini koji su sami doneli telo.

Privatna vozila se parkiraju uz mrtvačnicu i tela se unose umotana u ćebad i tapiseriju.

Rodbina i prijatelji dolaze da traže svoje najmilije.

Tatjana Žilenko je tražila telo oca prijatelja koji je u inostranstvu.

„Imao je pasoš na grudima", govori osoblju.

Aleksandar Zakovorotnji je došao po tasta.

Kad su Rusi prekinuli dovod gasa usred zime, njegov tast je napravio priručnu grejalicu, koristeći cilindar za gas, ali je zaspao i otrovao se kad se plamen ugasio.

Vladimir i Sergej čekaju napolju dok ih ne pozovu da identifikuju Vitalija.

Stoje ispred pretrpane mrtvačnice sa niskom tavanicom, gde tela leže na nosilima i miris je maltene neizdrživ.

Moraju da se provuku pored dva nosila, pored otvorenog leša, da bi prišli blizu Vitalijevom telu i potražili ožiljke kojih mogu da se sete.

Ponavljaju patologu da misle da su prepoznali njegova stopala.

Vladimir skreće pogled i vraća ga nazad.

Bori se sa sumnjom i nadom.

Kasnije odlazi iza hladnjače i stoji sam jecajući, dok mu se grudi tresu od plača.

Vitalij je izveden napolje, njegova vreća sa telom obeležena brojem 552.

To je 552. obrađeno telo u ovoj maloj mrtvačnici od početka godine, skoro dvostruko više nego bilo koje normalne godine, od čega su stotine nagurane u samo jednu nedelju.

Policajci uzimaju otiske prstiju i govore Vladimiru i Sergeju da će za formalnu identifikaciju, zbog nagomilanih slučajeva, biti potrebno oko mesec dana, ali su inače slobodni da ga odnesu na groblje i sahrane.

Umesto da čekaju na kombi za prevoz tela, Vladimir i Sergej ponovo pažljivo utovaruju Vitalija u gepek njihovog auta.

Voze ga sat vremena nazad do Buče, pored niza uništenih kuća i mesta na kojima su tela nedeljama ležala na ulicama.

Na groblju, koje je već puno, ljudi ispred ograde, na tankom pojasu zemlje uz drum, kopaju nove grobove.

Sveštenik drži službu nad kovčegom.

Majka pokojnika zapomaže.

Nedaleko odatle, pored drvoreda, čuju se glasne eksplozije od detonacije neeksplodirane municije.

Vladimir i Sergej stižu na groblje i istovaruju Vitalija pored dugog niza vreća za leševe složenih na zemlji.

Zato što je Vitalij već identifikovan i biće sahranjen ovde u Buči, smeštaju ga u prost drveni kovčeg obložen kestenjastom tkaninom i ukazuje mu se malo dostojanstva da može da preleži u zgradi od cigala u dvorištu groblja.

Biće sahranjen za dva dana.

Vladimir i Sergej napuštaju groblje i Vladimir odlučuje da, iako je daleko od njihovog doma u Kijevu, kupi grobno mesto ovde za suprugu Lili, Vitalijevu majku, koja boluje od finalnog stadijuma raka, da bi mogla da bude blizu sina kad za to dođe vreme.

Dva dana kasnije, vedrog hladnog jutra u Buči, porodica se okuplja na groblju.

Još jednom, Vladimir i Sergej preuzimaju inicijativu i ulaze u zgradu od cigala da se pripreme za nošenje kovčega.

Lili sedi ispred na klupi, pušeći cigaretu, sama među vrećama za leševe.

Kovčeg nose do kamenog postolja i porodica se okuplja oko njega, dok sveštenik drži pogrebnu ceremoniju, a dve starije žene iz crkve mašu kadionicom sa tamjanom i pevaju.

Potom Vitalija odnosi kombi označen brojem 200 do jednog od sveže iskopanih grobova duž puta ispred groblja i da ga tu smeštaju na večni počinak.

Vladimira i dalje izjeda sumnja.

„I dalje se nadam da će otisci prstiju pokazati da ovo nije moj sin", kaže on.

Kasnije istog dana, u napuštenoj školi u Buči, šef Lobas sedi u svojoj školskoj klupi, slušajući pažljivo čoveka koji je došao lično da traži pomoć u pronalaženju rođaka za kog je čuo da je u masovnoj grobnici.

Išao je do velike masovne grobnice pored crkve, priča čovek, ali su ga preusmerili na policiju.

On želi da šefu Lobasu preda sliku, ali mu Lobas objašnjava da se to ne radi tako.

„Ne možemo da idemo okolo i otvaramo sve vreće sa telima držeći ovu sliku", kaže on.

„Da li me razumete? Izgubili bismo previše vremena."

Lobas objašnjava da su morali da počnu da sahranjuju neidentifikovana tela, zato što nema dovoljno mesta u mrtvačnicama.

Ali on uverava čoveka da su uzeti otisci prstiju i da su napravljene fotografije i da će sve to biti sačuvano.

„Iako su sami ljudi sahranjeni, informacije ostaju", kaže on.

„Fotografije će ostati."

Pozivi i dalje pristižu - pronađeno je telo u ulici Jablunska, još jedno pored škole.

„Već smo očistili te dve adrese, dajte nam još da sakupimo", kaže Lobas.

On grabi prozor za cigaretu i izlazi na igralište.

Broje tela svakoga dana počinje da opada, kaže on.

Misli da bi posao uskoro mogao da bude završen.

„Ovde sada više nema vikenda, nastavićemo da radimo sve dok sva tela ne budu sakupljena", kaže on.

Baca cigaretu. Zvoni mu telefon.

U pisanju ovog teksta pomogla je Rita Bukovska.

Pogledajte video: Šta je ratni zločin

Pratite nas na Fejsbuku,Tweets by bbcnasrpskom i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]