Hladni rat, SSSR i nuklearno oružje: Džinovska atomska bomba koja je bila prevelika da se upotrebi

Sovjetski Savez je 1961. godine testirao nuklearnu bombu toliko snažnu da bi bila prevelika za upotrebu u ratu.

I za sobom je ostavila dalekosežne posledice jedne sasvim druge vrste.

Ujutro 30. oktobra 1961. godine, sovjetski bombarder Tu-95 uzleteo je sa aerodroma Olenja na Koljskom poluostrvu na krajnjem severu Rusije.

Tu-95 bio je posebno modifikovana verzija tipa aviona koji je počeo da se upotrebljava nekoliko godina ranije; ogroman, strelastih krila, čudovište sa četiri motora čiji je zadatak bio da nosi ruski arsenal nuklearnih bombi.

Tokom prethodne decenije, SSSR je napravio ogromne korake u nuklearnim istraživanjima.

Drugi svetski rat smestio je SAD i SSSR u isti tabor, ali posleratni period je doveo do zahlađivanja, a potom i do zamrzavanja odnosa.

A Sovjeti, suočeni sa rivalitetom sa jedinom nuklearnom supersilom na svetu, imali su samo jednu opciju – da je sustignu.

I to brzo.

• Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke
• Američki špijun koji je Sovjetima odavao informacije o atomskoj bombi
• Francuska prikrivala pravi uticaj nuklearnih testova u Pacifiku

Sovjeti su 29. avgusta 1949. testirali prvu nuklearnu napravu – na Zapadu poznatu kao ‘Džo-1’ – u zabitim stepama današnjeg Kazahstana, uz pomoć obaveštajnih podataka dobijenih infiltriranjem u američki program izrade atomske bombe.

Narednih godina, njihov program testiranja vinuo se u nebesa u krupnim skokovima, detonirajući više od 80 naprava; samo 1958. godine, Sovjeti su testirali 36 nuklearnih bombi.

Ali ništa što je Sovjetski Savez testirao do tada nije moglo da se meri s ovim.

Tu-95 je ispod sebe nosio ogromnu bombu, napravu suviše veliku da bi stala u unutrašnje avionsko spremište za bombe, gde se slična municija obično nosila.

Bomba je bila duga osam metara, prečnika skoro 2,6 metara i teška više od 27 tona.

Bila je fizički veoma sličnog oblika Mališi i Debeljku, bombama koje su razorile japanske gradove Hirošimu i Nagasaki deceniju i po ranije.

Ova bomba postala je poznata po mnoštvu neutralnih tehničkih naziva – Projekat 27000, Produkt kod 202, RDS-220 i Kuzinka Mat (Kuzkina majka).

Danas je poznatija kao Car bomba ili „careva bomba“.

Car bomba nije bila obična nuklearna bomba.

Bila je rezultat grozničavih pokušaja naučnika iz SSSR-a da naprave najmoćnije nuklearno oružje na svetu, motivisano željom premijera Nikite Hruščova da se čitav svet trese od moći sovjetske tehnologije.

Bila je nešto više od običnog metalnog čudovišta prevelikog da stane čak i u najveći avion – bila je razarač gradova, oružje poslednjeg pribežišta.

Tupoljev, ofarban u jarko belo da bi umanjio efekte bljeska bombe, stigao je na odredište mete.

Novaja Zemlja, retko naseljen arhipelag u Barencovom moru, iznad zamrznutih severnih oboda SSSR-a.

Pilot Tupoljeva, major Andrej Durnovcev, dovezao je letelicu do Zaliva Mićušika, sovjetskog poligona za testiranje, na visinu od oko 10 kilometara.

Manji, modifikovani bombarder Tu-16 leteo je pored njega, spreman da snimi film o eksploziji i analizira uzorke vazduha dok se udaljava od zone udara.

Da bi avionima dala šansu da prežive – a i to je izračunato kao ne veća šansa od 50 odsto – Car bomba je izbačena sa džinovskim padobranom teškim skoro tonu.

Bomba je trebalo sporo da se spušta do unapred određene visine – 3.940 metara – i potom bude detonirana.

Do tada će dva bombardera uspeti da se udalje skoro 50 kilometara.

Trebalo bi da je dovoljno daleko da prežive.

Pogledajte video: Zašto i dalje postoji toliko mnogo nuklearnog oružja

Na Novajoj Zemlji posledice su bile katastrofalne

Car bomba je detonirana u 11:32, po moskovskom vremenu.

U tren oka, bomba je stvorila vatrenu loptu prečnika osam kilometara.

Ova vatrena lopta pulsirala je nagore od siline vlastitog udara.

Bljesak je mogao da se vidi sa udaljenosti od 1.000 kilometara.

Oblak eksplozije u obliku pečurke podigao se 64 kilometra uvis, sa kapom koja se širila prema spolja sve dok nije dosegla skoro 100 kilometara od kraja do kraja.

Mora da je bio, makar se velike udaljenosti, prizor od kog zastaje dah.

Na Novajoj Zemlji, posledice su bile katastrofalne.

U selu Severni, oko 55 kilometara od Nulte tačke, sve kuće bile su potpuno uništene (to je kao da je aerodrom Getvik bio uništen bombom koja je pala na centar Londona).

U sovjetskim distriktima stotinama kilometara od zone udara, prijavljene su štete svih vrsta – srušene kuće, urušeni krovovi, šteta na vratima, razbijeni prozori.

Radio veze bile su u prekidu više od sat vremena.

Tupoljev kojim je upravljao Durovcev imao je sreće da se izvuče; talas eksplozije od Car bombe naterao je džinovskog bombardera da se obruši više od 1.000 metara pre nego što je pilot ponovo uspostavio kontrolu nad letelicom.

Jedan sovjetski kamerman koji je video detonaciju je ispričao:

„Oblaci ispod aviona i u daljini bili su osvetljeni snažnim bljeskom.

„More svetla raširilo se ispod avionskih vrata i čak su i oblaci počeli da svetle i postaju providni.

„U tom trenutku, naš avion se pojavio između dva sloja oblaka i u procepu ispod počela je da se pojavljuje ogromna jarkonarandžasta lopta.

„Lopta je bila moćna i impozantna kao Jupiter. Dizala se uvis sporo i tiho…

„Probivši se kroz debeo sloj oblaka, nastavila je da raste. Činilo se da će u sebe usisati čitavu Zemlju.

„Prizor je bio fantastičan, nerealan, natprirodan.“

Car bomba je otpustila skoro neverovatnu količinu energije – danas se smatra da je ona bila reda veličine 57 megatona, iliti 57 miliona tona TNT-a.

To je više nego 1.500 puta više od bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki zajedno, i 10 puta jače od sve municije upotrebljene tokom Drugog svetskog rata.

• Hirošima i Nagasaki: Žene koje su preživele atomske bombe
• Bomba bačena na Hirošimu: Dan kad je Mičiko zamalo propustila voz
• Grad koji je izbegao atomsku bombu

Senzori su zabeležili da su udarni talasi bombe obišli Zemlju ne jednom, ne dvaput, već tri puta.

Zato što vatrena lopta nije došla u dodir za Zemljom, bilo je iznenađujuće malo radijacije.

Takva eksplozija nije mogla ostati sačuvana u tajnosti.

SAD su imale špijunski avion svega nekoliko desetina kilometara od mesta eksplozije.

On je nosio optički uređaj po imenu bangmetar koristan za izračunavanje snage udaljenih nuklearnih eksplozija.

Podatke iz ovog aviona – pod šifrovanim imenom Spidlajt – iskoristio je Panel za procenu stranog oružja da bi izračunao snagu ovog misterioznog testa.

Ubrzo je usledila osuda čitave međunarodne zajednice, ne samo od SAD i Velike Britanije, već i od nekih skandinavskih suseda SSSR-a kao što je Švedska.

Jedina dobra vest od ovom oblaku u obliku pečurke bila je da vatrena lopta nije došla u dodir sa Zemljom, pa je bilo iznenađujuće malo radijacije.

A moglo je sve da bude mnogo drugačije.

Da u zadnji čas nije došlo do promene u njenom dizajnu kako bi se zauzdalo nešto od snage koju može da otpusti, Car bomba je trebalo da bude dvaput toliko snažna.

Jedan od arhitekata ove zastrašujuće naprave bio je sovjetski fizičar Andrej Saharov – čovek koji će kasnije postati svetski poznat po pokušajima da zaštiti svet upravo od onog oružja čijem je nastanku pomogao.

Bio je veteran sovjetskog nuklearnog programa od samih početaka i deo tima koji je napravio neke od najranijih atomskih bombi SSSR-a.

Saharov je započeo rad na višeslojnoj napravi po principu fisije i fuzije, bombe koja će stvoriti još energije iz nuklearnih procesa u svom jezgru.

To je podrazumevalo obmotavanje deuterijuma – stabilnog izotopa vodonika – slojem osiromašenog uranijuma.

Uranijum će vezati neutrone od zapaljenog deuterijuma pa će i sam početi da reaguje.

Saharov je to nazvao slojka, iliti slojevita torta.

Ovaj pomak omogućio je SSSR-u da izgradi prvu hidrogensku bombu, napravu mnogo snažniju od atomskih bombi od pre svega nekoliko godina.

Hruščov je naložio Saharovu da osmisli bombu koja je snažnija od bilo čega što je testirano do tada.

Sovjetski Savez je morao da pokaže da može da prestigne SAD u trci nuklearnog naoružanja, prema rečima Filipa Kojla, bivšeg šefa američkog testiranja nuklearnog oružja pod predsednikom Bilom Klintonom.

Kojl je proveo 30 godina pomažući u dizajniranju i testiranju atomskog oružja.

„SAD su bile toliko mnogo ispred zbog rada na pripremi bombi za Hirošimu i Nagasaki.

„A onda su izvršile veliki broj testova u atmosferi pre nego što su Rusi uradili i jedan.

„Bili smo ispred njih i Sovjeti su pokušavali da urade nešto što će pokazati svetu da su i oni u igri.

„Car bomba je prevashodno napravljena da bi naterala svet da obrati pažnju i uvaži Sovjetski Savez kao ravnopravnog takmaca“, kaže Kojl.

Prvobitni dizajn – bomba sa tri sloja, sa slojevima uranijuma koji razdvajaju svaku fazu – imao bi snagu od 100 megatona – 3.000 puta veći od bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki.

Sovjeti su već testirali velike bombe u atmosferi, reda veličine nekoliko megatona, ali ovo bi bilo mnogo, mnogo veće.

Neki naučnici su počeli da veruju da je ona prevelika.

Sa tolikom ogromnom snagom, ne bi bilo garancija da džinovska bomba neće zahvatiti i sever SSSR-a ogromnim oblakom radioaktivnog otpada.

To je predstavljalo poseban razlog za zabrinutost za Saharova, kaže Frenk fon Hipel, fizičar i šef Javnih i međunarodnih pitanja na Univerzitetu Prinston.

„Bio je zaista prepun zebnje prema količini radioaktivnosti koju će to proizvesti“, kaže on, „i genetskih posledica koje će imati po buduće generacije.“

„Bio je to početak njegovog putovanja od tvorca bombi do disidenta.“

• Može li nuklearni rat biti moralno opravdan
• Oružje zbog kojeg je nuklearni rat sve izgledniji
• Groblje ruskih podmornica – opasnost iz dubina

Pre nego što su bili spremni da budu testirani, slojevi uranijuma koji bi pomogli da bomba postigne ogromnu snagu bili su zamenjeni slojevima olova, što je umanjilo intenzitet nuklearne reakcije.

Sovjeti su izgradili oružje koje je bilo toliko moćno da nisu bili spremni čak ni da ga testiraju pod njenom punom snagom.

Bio je to samo jedan od problema s ovom razornom napravom.

Bombarderi Tu-95 čija je namena bila da nose nuklearna oružja Sovjetskog Saveza pravljeni su tako da prevoze mnogo lakše oružje.

Car bomba je bila toliko velika da nije mogla da stane na projektil, a toliko teška da avioni pravljeni da je nose ne bi mogli da je odnesu do njene mete sa dovoljno goriva.

A da je bomba bila toliko snažna kao što je prvobitno bilo zamišljeno, avion bi ionako išao na misiju u samo jednom pravcu.

Čak i kad su u pitanju nuklearna oružja, može da postoji nešto što je isuviše snažno, kaže Kojl, koji je sada vodeći član Centra za kontrolu i neširenje oružja, stručne grupe iz Vašingtona.

„Teško je pronaći namenu za nju sem ukoliko ne želite da uništite veoma velike gradove“, kaže on.

„Bila bi naprosto suviše velika za upotrebu.“

Fon Hipel se slaže.

„Te velike nuklearne bombe za bacanje u slobodnom padu pravljene su ako ste želeli da uništite metu sa udaljenosti od više od kilometar, da biste to mogli da postignete“.

„Stvari su se, međutim, razvile u potpuno drugom pravcu – povećavanju preciznosti projektila i broja bojevih glava.“

Car bomba je ostavila i neke druge posledice.

Tolika je bila zabrinutost oko testiranja – koje je bilo 20 odsto veličine svih testova u atmosferi pre nje zajedno, kaže Fon Hipel – da je ubrzala kraj svih ispitivanja u atmosferi 1963. godine.

Fon Hipel kaže da je Saharov bio posebno zabrinut zbog količine radioaktivnog ugljenika 14 koji je ispušten u atmosferu – izotopa sa posebno dugim vremenom poluraspada.

„To je delom bilo ublaženo svim ugljenikom od fosilnih goriva u atmosferi koji ga je razblažio“, kaže on.

Saharov se brinuo da bomba veća od testirane ne bi bila zauzdana vlastitim udarnim talasom – kao što je bila Car – i da bi dovela do globalnog radioaktivnog otpada, raširivši toksičnu prašinu širom planete.

Saharov je postao vatreni pobornik Delimične zabrane testiranja iz 1963. godine i glasni protivnik širenja nuklearnog naoružanja, i, krajem šezdesetih, antiprojektilske odbrane za koju se plašio da će samo podstaći novu trku u naoružanju.

Država ga je sve više izopštavala, a on je postao disident i borac protiv represije koji će 1975. godine dobiti Nobelovu nagradu za mir i biti nazvan „savešću ljudskog roda“, kaže Fon Hipel.

Car bomba, činilo se, ostavila je za sobom posledice jedna sasvim druge vrste.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom
. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk