Seksualno zlostavljanje i deca: Šta treba da rade roditelji

„Nikakvo nasilje nad decom ne može se opravdavati, a svako nasilje nad decom može se sprečiti", stav je Ujedinjenih nacija.

Ali kako ga prepoznati? Kako reagovati na vreme? Kome se obratiti?

Slučaj profesora koji je osumnjičen za silovanje i zlostavljanje maloletnih polaznica njegove škole glume u Beogradu mnogim mladim devojkama je otvorio bolne rane i pokrenuo lavinu potisnutih sećanja.

Ali i pojačao strah roditelja i otvorio pitanje - kako da prepoznam da je moje dete zlostavljano?

• Profesoru glume određen pritvor, nove optužbe protiv njega
• „Moj verenik je delovao savršeno – ali je samo želeo da me kontroliše“
• Evo kako izgleda seksualno zlostavljanje

„Osetila sam da me dodiruje po kolenu, pa po butini"

Jelena Marinković ima 30 godina i živi i radi u Beogradu.

Nedavna vest da je maloletne devojke silovao i neprimereno dodirivao profesor glume, vratio je u vreme srednjoškolskih dana i podsetio na situaciju koju je davno potisnula u sebe.

„Mislila sam da to nije ništa, jer mi se ništa strašno nije dogodilo, prolaze devojke mnogo gore", priča Marinković za BBC na srpskom.

Dok je išla u srednju školu često je odlazila autobusom u posetu kod drugarice koja živi na selu.

„Tog jutra sam sela na sedište do prozora, a pored mene neki stariji čovek",

„Pokušao je da započne razgovor s mnom, a ja sam mu kratko odgovarala, jer nikad nisam volela da ćaskam s nepoznatim ljudima", kaže ona.

Sa sobom je imao novine, koje je otvorio i Jelena se u sebi obradovala, jer će sada konačno prestati usiljeni razgovor.

A onda je osetila da je dodiruje po kolenu, pa po butini.

„Mislila sam da umišljam i pomerila sam se, ali me je onda ponovo dodirnuo", kaže Marinković kojoj se u tom momentu činilo da joj je jedini spas da se vrpolji, kako bi se sklonila od njegove ruke.

Jelena se poverila mami i ispričala joj događaj iz autobusa tek nekoliko godina kasnije.

Iz Centra za dečiju psihologiju (CDP) u pisanom odgovoru za BBC na srpskom kažu da je događaj, odnosno traumatsko iskustvo različito kod svakog deteta.

„Ukoliko ne postoje neposredni fizički pokazatelji seksualne traume, seksualno zlostavljanje dece nije lako prepoznati", kaže psihološkinja Mirjana Marković iz CDP-a koji se bavi unapređenjem mentalnog zdravlja dece i adolescenata, kao i lečenjem psiholoških poremećaja kod mladih.

• „Užasno je teško, silovana sam sa sedam godina" - slučaj iz Srbije pokrenuo lavinu ispovesti u regionu
• „Nije bio srećan dok me nije imao samo za sebe“
• U paklu seksualnog zlostavljanja

Zašto deca (mladi) kriju tajnu o zlostavljanju

Jelena kaže da je bila „klinka koja nije znala šta da uradi u tom trenutku".

„Bilo mi je neprijatno i nisam znala kao da odreagujem", dodaje.

Na sledećoj stanici je izašla iz autobusa, iako je trebalo da se vozi još nekoliko kilometara.

Marković iz CDP-a kaže da su najčešće strategije kojima pribegavaju seksualni zlostavljači ucene, pritisci, laži i obmane i da takvi odnosi zbunjuju dete i pored toga što ono možda zna da to što mu se dešava nije dobro.

„Deca, generalno, ćute jer ih je najčešće strah da će upasti u nevolju, da će im zlostavljač pretiti, da im niko neće verovati i da će biti odbačena", objašnjava psihološkinja.

Napominje da deca neretko veruju da su sama kriva i da su nečim izazvala zlostavljanje.

Ukoliko zlostavljač poznaje dete, on skoro ni ne primenjuje silu, već teži da pridobije poverenje deteta, tako što je naglašeno pažljiv prema njemu.

Psihološkinja kaže da on tada „sklapa svojevrsni savez sa detetom", odnosno uverava ga da nikome ne treba da otkrije šta mu se događa.

„Mala deca ne znaju da je seksualna aktivnost nešto što je pogrešno ili loše, dok je starijoj deci neprijatno da govore o tome s roditeljima, jer su učena da ne govore o polnim organima i seksualnim aktivnostima", dodaje Marković.

https://www.instagram.com/p/CKJf9lwJT7C/?igshid=14hcco9wizamy

Kako prepoznati da je dete zlostavljano- važi i za stariju i mlađu decu

Psihološkinja kaže da može da bude mnogo razloga za promenu ponašanja, ne samo situacija seksualnog zlostavljanja, ali da je važno proveriti sve.

• Dete ne želi da ostane samo sa određenim ljudima ili se plaši da bude daleko od staratelja, roditelja, posebno ako je ovo novo ponašanje (mlađi uzrast)
• Regresivno ponašanje ili nastavak ponašanja koje je već prevazišlo po uzrastu, kao što je sisanje palca ili mokrenje u krevet (mlađa deca)
• Postaje povučeno (mlađe dete)
• Iznenadni izlivi besa mogu da budu simptomi (mlađe dete, ali je često i kod starijih)
• Promene u ishrani (kod mlađe dece)
• Može da se desi da ne uspostavljaju kontakt očima sa odraslima
• Odbojnost prema telesnom kontaktu
• Seksualno ponašanje neprikladno za uzrast deteta
• Kod starijeg deteta je često da ističe seksualnost ili ima znanja o seksualnosti i koristi seksualnu terminologiju koja je neadekvatna za situaciju i ne očekuje se u tom uzrastu,
• Može da se desi da vreme provode neobično dugo sama (tipično za decu školskog uzrasta)
• Pokušavaju da izbegnu da se skidaju ispred roditelja
• Neadekvatno odevanje (preširoka odeća koja skriva seksualne karakteristike kod adolescentkinja ili devojčica obučena kao devojka) i odeća koja pokriva povrede od samopovređivanja.
• Kod mlađe dece mogu biti prisutni noćni strahovi, strah od mraka i odlaska u krevet, strah od odvajanja, nekontrolisano mokrenje (ovde treba isključiti razvojne probleme deteta),
• Izraženi strahovi od odraslih osoba ili od određenih osoba
• Izbegavanje svakog telesnog kontakta sa drugim osobama
• Malo dete odbija pomoć pri kupanju
• Takođe, kod male dece primetan pokazatelj može da bude prekomerna mastrubacija (ali ovo nije uvek znak da se radi o tome), korišćenje različitih igračaka ili stvari iz okoline za masturbiranje
• Deca školskog uzrasta mogu da beže od kuće, mogu da imaju izmenjeno ponašanje u školi
• Tinejdžeri mogu biti preokupirani seksom u razgovoru ili igri
• Kompulsivno pranje tela, genitalne regije, ruku i usta

Pogledajte video o ženi koja je prodala dete kako bi imala šta da jede

Dete je pretrpelo zlostavljanje, šta dalje

Jelenina mama, Draga Marinković, kaže da se njena ćerka nakon vikenda provedenog kod drugarice uobičajno ponašala i da nije primetila neke promene u njenom ponašanju.

„Kada smo kasnije razgovarale, shvatila sam koliko je taj događaj uznemirava iako je prošlo toliko vremena", kaže Draga.

Marković kaže da ukoliko roditelji posumnjaju da je do zlostavljanja došlo, prvo treba dete da odvedu na pregled kod lekara.

„Tada se dijagnostikuje, medicinski zbrinjava i dokumentuje stanje deteta", kaže ona.

Dodaje da se potom obaveštavaju službe socijalnog rada, policija i javni tužilac (u slučaju porodičnog nasilja i kada postoje osnove za preduzimanje neodložnih intervencija).

• Nacionalni SOS telefon zvoni u prazno
• Nasilje u tramvaju: Zašto se „smrznemo" kada smo svedoci nasilja
• Kako su se porno snimci devojčica iz Severne Makedonije našli na internetu

Dečija linija i roditeljski telefon za prevenciju i prijavu nasilja

Iz Nacionalne dečije linije (NADEL Srbija) kažu da ih deca i mladi najčešće pozivaju kada u porodici ili svom okruženju nemaju osobu od poverenja sa kojom mogu da podele svoje misli, osećanja i zabrinutost.

„Širok je spektar razloga zbog kojih deca i mladi zovu Dečiju liniju", u pisanom odgovoru za BBC na srpskom kaže Željka Burgund rukovoditeljka RJ telefonske linije.

Burgund dodaje da je Dečija linija uspostavljena 2005. godine kao nova usluga Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine i da je od tada zabeležila više od milion poziva i više od 50 hiljada savetodavnih razgovora sa decom, mladima i roditeljima.

Iz razloga što je ovakva vrsta podrške bila potrebna i roditeljima, 2016. uspostavlja se usluga „Roditeljski telefon".

„Teme zbog kojih odrasli najčešće zovu jeste razvoj i razvojne faze dece i mladih, disciplinovanje, nasilje nad njihovim detetom koje se dešava najčešće u školi, poremećeni porodični odnosi", kaže Burgund,

Dodaje da kada je u pitanju nasilje nad decom, roditelje upućuju na školske timove zadužene za sprečavanje nasilja i vršnjačkog zlostavljanja.

U situaciji kada se proceni da je život deteta na bilo koji način u riziku, Dečija linija donosi odluku o prijavi nasilja policiji, čak i bez pristanka deteta.

„Na godišnjem nivou, najčešće imamo pet do deset prijava nasilja nad decom koja prijavljujemo nadležnim sistemima (MUP i organ strateljstva-Centar za socijalni rad)", kaže Burgund.

Podršku možete dobiti putem besplatnog poziva na telefonski broj 116111

Psihoterapija dugoročna i neophodna

Psihološkinja objašnjava da za razgovor sa psihoterapeutom ne postoji pravi trenutak, ali da treba da se dela čim se dete osvesti da je zlostavljano.

Rad s tom decom treba da bude dugoročan, jer iako možda ne postoje telesni poremećaji, obično je potrebna psihološka podrška, kaže psihološkinja.

„Ukoliko dete ili mlad čovek ne dobije adekvatnu pomoć i podršku, posttraumatski stresni poremećaj i dalje postoji i čini ga disfunkcionalnim, a mlada osoba pokazuje promene u ponašanju, zloupotrebljava alkohol i droge, postaje promiskuitetna", dodaje ona.

Posledice koje mogu da ukažu na to da je seksualnog zlostavljanja bilo dolaze kasnije u životu:

• nisko samopouzdanje tokom života
• slabljenje kongitivnih sposobnosti koje se odražava na uspeh u školi, kasnije na poslu
• česta okupiranost telesnim izgledom
• anksiozno depresivni poremećaj
• suicidalne ideje

Svakom detu koje je preživelo bilo koji oblik seksualnog zlostavljanja, kao i onom kojem se dijagnostifikuje neki emocionalni poremećaj, neophodna je psihoterapija, jer „posledice su neminovno tu, dobilo dete pomoć ili ne".

„Ipak doživljena trauma može da se prebrodi uz pomoć terapije", kaže Marković.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]