Srbija, Velika Britanija, istorija: Čedomilj Mijatović – ekonomista, političar, pisac, i viktorijanac među Srbima

Osnivač Narodne banke Srbije koji je uveo dinar kao valutu, pisac jednog od prvih bestselera, političar, državnih i diplomata koji je sklopio „najkraći tekst mira u istoriji“ – sve to bio je Čedomilj Mijatović.

Mijatović je i jedan od prvih dopisnika iz Velike Britanije, drugi predsednik Srpske kraljevske akademije i jedini Srbin koji je bio počasni član Kraljevskog istorijskog društva u Londonu.

Uz to, vernik i spiritista.

Iako je bio znamenita ličnost koja je uticala na razvoj kraljevine Srbije u 19. veku, ostao je na marginama istorijskih udžbenika, kaže Aleksandra Joksimović, ambasadorka Srbije u Velikoj Britaniji.

„On je, čini mi se, nezasluženo ostao istorijska ličnost van školskog programa i o njemu se malo u Srbiji zna, u odnosu na značajne doprinose koje je dao u oblasti ekonomskih nauka, diplomatije, politike.

„U jednom trenutku je čak bio kandidat za patrijarha, jedan vrlo neobičan život ispunjen različitim sadržajima“, opisuje Joksimović.

• Milunka Savić i Flora Sands – žene koje su zajedno ratovale za Srbiju
• Kako je viski spojio Čerčila, Pekića i BBC
• Istoričar Stevan K. Pavlović – kosmopolita i džentlmen srpskog porekla

Mijatović je bio profesor političke ekonomije na Velikoj školi u Beogradu, devet puta ministar – finansija i inostranih dela, dugogodišnji ambasador u Carigradu i Londonu i državni savetnik.

Decenijama je bio čovek od poverenja kraljevske dinastije Obrenovića.

Međutim i posle dinastičke smene, kralj Petar Prvi Karađorđević mu je – i na Mijatovićevo iznenađenje – predložio da bude čelnik srpske crkve iako nije bio sveštenik.

Ovu ponudu on je odbio, piše u Mijatovićevim memoarima Uspomene balkanskog diplomate objavljenim 1917. godine.

„Interesantna, beskrajno bogata biografija koja je svakako ostavila ogroman trag na srpsko-britanske odnose.

„Godine 1881. potpisao je Trgovinski sporazum za Sjedinjenim Američkim Državama što je označeno za početak diplomatskih odnosa sa Amerikom“, dodaje Joksimović.

Zanemarena renesansna ličnost

Istoričar Slobodan Marković napisao je knjigu o Čedomilju Mijatoviću i preveo njegove memoare.

Kada se zainteresovao za njegov rad kao student, u Univerzitetskoj biblioteci je naišao na nekoliko Mijatovićevih knjiga, ali na engleskom.

„U istoriografiji je on bio relativno poznat, ali je došlo do određenih promena prvo 1903. kad je došlo do promene dinastija, tada su mnoge ličnosti bliske dinastiji Obrenović stavljene u drugi plan.

„A bio je zanemaren i u socijalističkom periodu kada se nisu mnogo istraživale biografije ličnosti iz vremena kraljevine“, objašnjava profesor Fakulteta političkih nauka.

Biografija ove renesansne ličnosti počinje u porodici učenjaka, što je tada bila prava retkost u Srbiji.

Rođen je 18. oktobra 1842. u Beogradu.

Otac mu je bio profesor zemljopisa i istorije, a majka poreklom iz Španije.

Završio je licej 1862. i zatim proveo tri godine na studijama u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču.

U Lajpcigu se upoznaje i venčava sa Engleskinjom Elodijom Loton i vraća se u domovinu.

Sa 24 godine postaje profesor političke ekonomije na beogradskoj Velikoj školi i započinje karijeru u državnoj službi.

Prvi put je postao ministar finansija 1873. godine.

Bio je deo elite srpskog društva koja se u drugoj polovini 19. veka školovala u inostranstvu da bi hvatala korak sa svetom i uvela Srbiju u red evropskih zemalja, posle dobijanja nezavisnosti.

„Najveći doprinos Čedomilja Mijatovića ogleda se u izgradnji institucija građanske Srbije.

„Srbija je tokom 19. veka prošla ogroman preobražaj od zemlje koja je imala 99,9 odsto nepismenih, do zemlje koja je pokušavala da uhvati industrijski razvoj i tekovine Zapada“, opisuje Slobodan Marković.

Mijatović je jedan od osnivača Napredne stranke koja je bila oslonjena na podršku kneza Milana Obrenovića.

Vladar i naprednjaci su budućnost zemlje videli u građanskoj državi, sa slobodnom, tržišnom ekonomijom. Zalagali su se da privuku strani kapital u zemlju i izgrade infrastrukturu.

Da bi to i praktično zaživelo, Mijatović je pokušavao da u Srbiju prenese ustanove i načine rada koje je video u Britaniji i na Zapadu, među njima su Narodna banka, uvođenje železnice i niz reformi.

Valuti je dao ime dinar, po srednjevekovnom novcu.

„Kad pogledate da se do pre neku godinu polazilo sa iste Železničke stanice čija je izgradnja počela dok je on bio ministar finansija, valuta se i dalje zove dinar i da je zemlja suočena sa istim dilemama sa kojima je bila suočena u njegovo vreme – pitanje potrebe liberalnih reformi i usklađivanje Srbije sa tekovinama Zapadne Evrope – vidite da je dosta toga o čemu je on pisao i zastupao i danas aktuelno“, navodi Marković.

Profesor ekonomije

Kao nemački đak, bio je ubeđeni liberal.

Vesna Matić, specijalistkinja za monetarno-kreditnu politiku u Udruženju banaka Srbije, za Mijatovića piše da je „jedan od najboljih ekonomista svih generacija u Srbiji“.

„Njegova pojava na ekonomskoj sceni Srbije u trenutku kada je ona iz polufeudalne zavisnosti, pokušavala da učini džinovski korak prema Evropi koja joj je priznala nezavisnost, bila je pojava pravog čoveka u pravom istorijskom trenutku.

„Visoko obrazovanje u oblasti ekonomskih nauka i snažan osećaj za ekonomsku logiku, veoma su doprineli da rezultati rada Čedomilja Mijatovića budu ne samo izuzetni, već i trajno zabeleženi u ekonomskoj istoriji Srbije“, piše Matić.

Za njega kaže da je bio prvi temeljni kritičar socijalističkih shvatanja u Srbiji, koji se dosledno protivio ideji da država može biti dobar vlasnik preduzeća.

„Nastavljajući delo Koste Cukića, on je uveo Srbiju u svet velikih poslova i zajmova, postavio temelje Privilegovane narodne banke Srbije, železnice, berze, akcionarskih društava, metarskog i dinarskog sistema i uveo Srbiju u kapitalizam, u vremenu kada su mnogi pokušavali da je modeliraju kao zemlju patrijarhalnog, agrarnog socijalizma“, dodaje Matić.

Uvođenje metričkog sistema tegova i mera jedno je od postignuća Mijatovića.

Mir dogovoren jednom rečenicom

Tri puta je bio ministar spoljnih poslova i u više navrata ambasador Srbije.

Bio je čovek od velikog poverenja kneza i kasnije kralja Milana Obrenovića, koji je Srbijom vladao od 1868. do 1889.

Ovaj vladar je bio unuk rođenog brata kneza Miloša, vođe Drugog srpskog ustanka i ubeđeni austrofil, tokom čije vladavine je Srbija na Berlinskom kongresu dobila nezavisnost 1878.

Kneževa ideja je bila potpisivanje Tajne konvencije sa Austrougarskom 1881. kojom je Srbija potpala u austrijsku sferu uticaja.

Za nju je znalo svega nekoliko najodanijih ljudi, među njima i Mijatović, kaže istoričar Marković.

„Tajna konvencija je omogućila Srbiji da se podigne u rang kraljevine i time da zaokruži nezavisnost i bude pod zaštitom Austrougarske.

„S druge strane, Srbija se obavezala da sve što se tiče spoljne politike koordinira sa Austrougarskom“, kaže Marković, dodajući da se to pre svega odnosilo na Bosnu.

U skladu sa konvencijom, Srbija je trebalo da prihvati austrougarsku okupaciju Bosne posle Berlinskog kongresa.

Mijatović je u nekoliko navrata iskoristio odredbe ove konvencije kada je Srbiji bila potrebna austrijska diplomatska zaštita, dodaje istoričar.

Kada je Srbija teško poražena u Srpsko-bugarskom ratu i kada se bugarska vojska našla nadomak Niša, austrougarski poslanik je zaustavio bugarsku vojsku 1886.

„Mijatović je u Bukureštu sklopio najkraći mir u istoriji diplomatije, koji se sastoji od jedne rečenice i to bez ikakvih posledica po poraženu stranu, a to je mogao da uradi samo zahvaljujuću diplomatskoj podršci Austrougarske“, kaže Marković.

U dugoj karijeri, ovo je „jedna stvar koju je grof Mijatović učinio, a koja nema poređenja ili prethodnog slučaja u istoriji diplomatije“, navodi se i u nekrologu objavljenom u listu Tajms.

Mirovni sporazum je glasio: „Mir između Srbije i Bugarske se obnavlja“, posle čega slede potpisi.

Bez teritorijalnih promena, bez ratne odštete, bez poniženja za poraženi narod, posebno je istaknuto u britanskim novinama posle Mijatovićeve smrti.

Nepotkupljivi državnik

U malobrojnim biografijama Čedomilja Mijatovića posebno se ističe afera kada je Srbija trebalo da izgradi železnicu i da sklopi koncesiju sa nekom stranom firmom.

Mnogi državnici su dobili mito da posao ustupe francuskoj Generalnoj uniji koju je zastupao Bontu, po kome se i zove Bontuova afera.

„U njoj su vladar knez Milan i njegov ujak Đorđe Katarči zajedno sa Generalnom unijom učestvovali u korumpiranju značajnog dela političke elite, predsednika vlade i pojedinih opozicionih poslanika.

„Prvi veliki ulazak stranog kapitala značio je i veliku korupcijsku aferu“, kaže Marković.

Mijatoviću je kao ministru finansija ponuđen najveći iznos, dodaje, ali je on jedan od retkih koji je mito odbio.

Da je to tako pokazuje njegova prepiska iz koje se vidi da se tokom života u Londonu izdržavao od novinskih dopisa, a da su pojedini članovi vlade sazidali palate po Beogradu.

Moguće je da je na njegovu odluku da se suzdrži od korupcije uticalo i to što je bio veoma pobožan.

Smatrao je da bavljenje trgovinom treba da bude visoko moralni poziv, što nije bilo retko krajem 19. veka, zbog čega su mnogi tadašnji bogataši ostavljali velike zadužbine.

„Mijatović je delio stav da se kapital ne stvara kapitala radi, već da bi se doprinelo razvoju društva.

„To je jedna ideja popularna u protestantskim krugovima koju je on primio posredstvom Engleske“, navodi Marković.

Most prema Engleskoj

Možda najvažnija uloga Mijatovića je u tome što je zajedno sa suprugom gradio svojevrsni most između Srba i Engleza, smatra Slobodan Marković, koji je i jedan od čelnika Anglo-srpskog društva.

Elodi Mijatović je bila prva istoričarka moderne Srbije, o čemu danas svedoči i spomen tabla na njihovoj kući u ulici Kneza Miloša u centru Beograda.

Ona je prva sistematski prikazala kosovski ep britanskoj publici i srpsku narodnu kulturu.

„Uz to je u Srbiji bila važna jer je doprinela da se mnogo više zna o Britaniji, zato nikad i nju ne treba zaboraviti kad se pominje Mijatović“, kaže istoričar.

Poslednjih 40 godina života Mijatović je živeo u Londonu, najpre kao ambasador, a zatim u samoizgnanstvu posle pada naprednjaka sa vlasti.

Kada su 1903. u Majskom prevratu ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga Obrenović, Mijatović je podneo ostavku na mesto poslanika.

Tada su privremeno prekinuti diplomatski odnosi Srbije i Britanije, a on je pomogao da se obnove iako je na vlasti bila druga dinastija.

Tokom života u Britaniji je pisao knjige, ali i brojne ozbiljne novinske članke.

Slobodan Marković kaže da Srbija nikad nije imala tako ozbiljnog dopisnika, koji se javljao iz Londona i izveštavao o stanju na berzi, ali i o političkim i kulturnim dešavanjima iz prestonice Britanskog carstva koje je tada zauzimalo četvrtinu sveta.

„To je kao da danas imate nekog ko istovremeno izveštava sa Njujorške berze, Vašingtona i iz Ujedinjenih nacija“, dočarava Marković.

Pisao je i brojne istoriografske knjige, poput biografije Đurađa Brankovića, ali i bestseler O uslovima uspeha, knjigu sa savetima o tome kako uspeti u biznisu.

Pisana je na srpskom, ali ta knjiga oslikava koliko je ideja usvojio od Engleza i njihove etike.

Slobodan Marković ga naziva i „viktorijancem među Srbima“.

„Niko u istoriji britansko-srpskih odnosa nije donosio toliko informacija o Britaniji Srbima i Srbiji o Britancima, kao što je to ovaj bračni par“, kaže istoričar.

Tokom Prvog svetskog rata vodio je kampanju u Britaniji i širom Amerike za prikupljanje pomoći srpskom narodu u izgnanstvu.

U tome mu je značajno pomagala tada jedna od najznačajnijih borkinja za prava glasa žena i ikona feminizma Emelin Pankherst koja je tada bila izuzetno popularna.

Postigli su značajan uspeh.

„Ako smem da napravim istorijsku aluziju, tada su Belgija i Srbija bile u britanskom javnom mnjenju ono što je danas Ukrajina“, kaže Marković.

Kremansko proročanstvo

Kao što je on uticao na britansko društvo, tako je i ono menjalo njega.

Mijatović je čitavog života bio zainteresovan za natprirodne pojave, a posebno se tome posvetio u Londonu.

Spiritizam je krajem 19. veka duboko zahvatio britansku elitu sa kojom se i on družio.

U takvim spiritističkim seansama učestovali su brojni intelektualci tog vremena poput Viktora Igoa ili Artura Konan Dojla.

Tih godina Mijatović je u Britaniji počeo da piše o Kremanskom proročanstvu, na osnovu onoga što je čuo u Srbiji.

Do tih spisa je došao Pera Todorović, jedan od prvih senzacionalističkih novinara u Srbiji, koji ih je objavio.

„Nema sumnje da je Mijatović iskreno verovao da je postojao neki tekst koji je najavljivao ubistvo jednog vladara.

„Ali on sam priznaje da nije video zapisnik sa ispitivanja tog čoveka koji je imao viziju“, kaže Marković.

Dodaje da je daleko od toga da Mijatović „stoji iza Kremanskog proročanstva“ kako se u nekim tekstovima navodi.

Vek kasnije, devedesetih godina 20. veka je Kremansko proročanstvo postalo popularno u Srbiji, sa različitim tumačenjima.

Mijatović je preminuo 14. maja 1932. u Londonu, ali je urna sa njegovim posmrtnim ostacima izgubljena posle Drugog svetskog rata.

• Pet srpskih teorija zavere o Čerčilu
• Dan kada su Islanđanke štrajkovale
• Kad se digla kuka i motika: Timočka buna protiv vlasti Milana Obrenovića

Portret u Ambasadi

Popularizaciji Čedomilja Mijatovića doprinelo je i to što se odnedavno u Ambasadi Srbije u Londonu nalazi njegov portret, u kolekciji slika brojnih znamenitih ličnosti, poput Karađorđa i Dositeja Obradovića.

Slika je delo indijskog slikara Lalkake, čiji se portret britanskog kralja Džordža nalazi u Bakingemskoj palati.

Slika srpskog državnika, stara oko jednog veka, stigla je do srpske ambasade tek tokom pandemije kovida 2020.

Portret je bio u vlasništvu porodice i Mijatovićeve ćerke iz drugog braka Milice Prajor.

„Milica Prajor je doživela duboku starost, ali je živela vrlo skromno i o njoj je vodio računa anglikanski sveštenik Majkl Tavinor, koji je kasnije postao starešina katedrale u Herefordu.

„U znak zahvalnosti za njegovu požrtvovanost, pomoć i podršku u poslednjim godinama, Milica je poklonila jedinu vrednost koju je imala, a to je bio portret njenog oca“, kaže Joksimović.

Katedrala u Herefordu smatra se jednom od najznačajnijih u engleskoj crkvi i u njoj je čuvana Mijatovićeva slika tri decenije.

Nedavno je Tavinor, prilikom odlaska u penziju, ponudio ambasadi da otkupi sliku i to je urađeno uz pomoć advokata Petra Orlića.

Ambasadorka je vrlo ponosna što je portret u njihovoj kolekciji, jer predstavlja deo kulturnog i istorijskog nasleđa.

„Sa velikim zadovoljstvom skrenemo pažnju na taj portret“, kaže Joksimović.

Ove godine se navršilo 185 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Velike Britanije.

Kolika je tu Mijatovićeva uloga i dalje je za mnoge nepoznanica i na ostrvu i u Srbiji.

Nataša Kočiš, koja u Velikoj Britaniji živi već 30 godina, kaže da dugo nije znala za lik i delo Čedomilja Mijatovića, kao donedavno ni mnogi članovi srpske zajednice.

Dok razgovaramo sa police pokazuje glavni izvor saznanja o njemu – Markovićevu knjigu Grof Čedomilj Mijatović.

Odatle je, kaže, naučila koliko je on zapravo doprineo da se promeni percepcija o Srbiji.

„Za razliku od 1990-ih kad je bila loša slika o Srbiji, krajem 19. i početkom 20. veka, Srbija je bila vrlo nebitan faktor, a on i njegova supruga su uradili neverovatne stvari da se za Srbiju čuje i da to bude u dosta pozitivnom svetlu.

„Oni su nas kao zajednicu jako zadužili i baš mi je žao što veliki broj naših ljudi koji žive u Ujedinjenom kraljevstvu nije čulo za njega“, kaže Kočiš, koja se tamo preselila da studira i ostala da živi.

Danas je jedna od direktorki Srpskog siti kluba u Londonu.

Kako kaže, raslojenost srpskih doseljenika u Britaniju, koji su dolazili u talasima tokom 20. veka, ali nisu se međusobno zbližavali i sarađivali mahom zbog političkih razlika, doprinela je tome da Mijatović bude nepravedno skrajnut.

„Enciklopedija Britanika, koja je imala možda jedan pasus o nama, promenjena je njegovim rečima, on je promenio sliku Srbije, to je neverovatno.

„To su kolosalne promene bile, pokazuju koliko su njega poštovali Britanci, on je bio pravi anglofil, ali i oni su prema njemu imali jedno veliko uvažavanje i poštovanje i to je ogromna stvar“, kaže Kočiš.

„Zbog toga je još veća nepravda što ne zna širi auditorijum za njega“, zaključuje Kočiš.

Možda će vas zanimati i ova priča

Pratite nas na Fejsbuku,Tweets by bbcnasrpskom
i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk