Srbija i jezik: Šta psovke govore o srpskoj kulturi

Od šire i uže familije, preko sunca, boga, slona, miša, pa sve do semena i plemena – psovke su nekad sočne, nekad odvratne, ali neosporno maštovite.

Lingvisti se slažu da je srpski izuzetno bogat psovkama u odnosu na druge slovenske jezike, a stav prema psovanju je u Srbiji dosta relaksiran.

„Osobenost naših psovki zapravo je raznovrsnost, koju ne možemo naći na drugim slovenskim prostorima“, kaže Danko Šipka, profesor slovenskih jezika i primenjene lingvistike na Državnom univerzitetu Arizone, za BBC na srpskom.

• Od „bolu me noge“ do „dis’ ti poš’o“ – različitosti obogaćuju srpski jezik
• Zašto se osećamo dobro kad psujemo
• Koliko (ne) znamo o Vuku Karadžiću
• Dositej Obradović: Prosvetitelj i „bek-peker“ iz 18. veka

Prigodna psovka postoji gotovo za svaku priliku – tužnu i srećnu, ali i sve između, kako za živo, tako i za neživo, a u srpskom ih do sad niko nije prebrojao.

Iako mogu da budu smešne i kreativne, psovke su „često apsurdne“, primećuje profesor Predrag Krstić sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i autor knjige „O čemu govorimo kada govorimo o psovanju“.

„To su parčići smisla, koji prenose emociju, ali sami po sebi ne znače ništa“, dodaje.

Čemu služi psovanje

Psovke igraju čitav dijapazon uloga, uvreda do komplimenta – kontekst je sve.

„Mogu da budu ventil za frustraciju kad nam nešto ne ide ili da uvredimo nekoga“, kaže profesor Šipka.

Podseća da p**** ti materina „ima jedno značenje kad ga uputimo šrafu koji neće da se odvrne, drugo kad je uputimo nekome ko nas je uvredio, a treće kada razgovaramo sa dobrim prijateljem“.

Psovke ponekad i zbližavaju ljude.

„Kada se koriste kao izrazi prisnosti, polazi se od ideje da ste s nekim toliko bliski da možete sve da mu kažete, dok biste se s nekim drugim kurtoazno razgovarali“, primećuje profesor Krstić.

Dodaje da je psovanje neretko i način za oslobađanje od frustracija.

„Savremeni psiholozi kažu da je zdravo psovati, umesto da iznutra kipti bes, ali za mene je bolno što kao da nemaju u vidu opsovanog“, primećuje Krstić.

Dodaje da, iako psovke mogu da budu izraz prisnosti, „nije im to osnovna delatnost u jeziku“.

(Be)smisao psovki

Većina psovki „nema nikakvog logičkog smisla“, kaže Krstić.

„Pitanje otkud ideja da izgovaramo ne samo ružne reči, nego reči uzalud, ima i filozofsku pozadinu“, ocenjuje.

Dodaje da ljudi ne razmišljaju o značenju kada psuju.

„Za mene je najfascinantija psovka marš u p**** materinu, zato što je to najgora stvar koju nekome možete poželeti“.

Pojašnjava da se time izražava želja da se opsovani nikada nije ni rodio.

„Takoreći je kletva, možda najstrašnija od pamtiveka, i zbog toga me je ova psovka posebno dirnula“, kaže profesor.

Kult i magija

Opscene reči su jako stare, a korene vuku iz praindoevropske i praslovenske starine, pojašnjava profesor Šipka.

„Imaju veze sa magijskim ritualima – one su, makar u svom osnovnom poreklu, vrsta vračanja“, kaže.

Ruski semiotičar Boris Uspenski smatrao je da je u osnovi psovke mit o svetoj svadbi neba i zemlje, koja vodi oplođenju, navodi se u knjizi „Mitološki aspekt ruske ekspresivne frazeologije“ iz 1994. godine.

Akteri psovki su Bog Neba – Gromovnik i Majka Zemlja, a udar groma u zemlju smatran je činom oplođenja.

Proučavajući slovensku etnografiju, Uspenski je utvrdio je psovka kod starih Slovena bila deo raznih obreda – kako svadbi i proslava, tako i rituala vezanih za zemljoradnju, i raznih magijskih radnji za teranje nečistih sila.

Prema ruskim izvorima iz 18. veka, učenje dece psovkama spadalo u sastavni deo vaspitanja, i doživljavalo se kao uvođenje u svet odraslih.

S vremenom, psovke su prestale da budu deo kulta, a postale način izražavanja osećanja u svakodnevnom životu.

• „Slično, pa ni nalik“ – koliko su zaista srpski i ruski jezik slični
• Kako jezik utiče na naše snalaženje u vremenu i prostoru
• Priča o Kusundama: Kako zvuči jezik na kojem je nemoguće reći „ne“
• Zadivljujući južnoafrički jezik koji se govori u 45 kliktaja

Šta psovanje otkriva o kulturi

Psovke pokazuju šta se u kulturi vrednuje, a šta osuđuje, ali otkrivaju i stepen konzervativnosti društva.

Mnogo je psovki u kojima se pominju uža i šira familija, primećuje Krstić.

„A to je zato što otac, majka, sestra i ostali članovi porodice predstavljaju nešto važno, dragoceno, gotovo sveto“.

U Srbiji se često psuje bog, a u Španiji neretko i crkveni predmeti, dodaje profesor.

„A to nam govori da religija u ovim društvima igra važnu ulogu“, kaže Krstić.

Profesor Šipka ocenjuje da srpske psovke „oslikavaju patrijarhalnu prirodu zajednice“.

„Najveću snagu imaju, najviše se osećaju uvredljivim, one psovke koje sadrže majku i sestru, dakle dve uloge koje treba da u patrijarhalnoj kulturi budu zaštićene“, dodaje.

Patrijarhat podrazumeva da je žena u podređenom položaju u odnosu na muškarca, a zajedno sa seksizmom predstavlja neke od stubova tradicionalnog društva, kažu sociolozi.

U Srbiji, patrijarhalna orijentacija među mladima je u padu tokom poslednje dve decenije, a između 2003. i 2018. godine, došlo je do njenog „postepenog opadanja“, navodi se u istraživanju iz 2019. godine.

• „Seksistička“ kontrola odevanja žena na sportskim terenima
• Šta bi se desilo kad bi internetom upravljale žene

Šipka smatra da su srpske psovke „u velikoj su meri seksističke“.

„Seksualne preferencije i ponašanje žene sasvim različito tretiraju od istog ponašanja muškarca.

„Dok za promiskuitetnog muškarca postoji svega nekoliko negativno konotiranih određenja, tipa kurvar, za žene ih ima bezbroj – radodajka, ku*va, fa*fulja, laka ženska„, navodi Šipka.

Smatra da je korišćenje psovki kod Srba „odraz opšte relaksiranosti društva“.

„Nama nije ništa lepše nego kad čujemo da dete opsuje, a postoje i specifične psovke tipa j**** ti miša, koje se koriste u obraćanju deci“, navodi.

Regionalne razlike na Balkanu

U različitim delovima Balkana raznoliko se i psuje.

Najmanje psovki čuje se u Sloveniji, kaže profesor Šipka.

„Oni sami kažu da, kad treba da psuju, koriste ili italijanski ili srpskohrvatski“, dodaje.

Ima i primera kada psovka postane varijacija na temu.

Šipka primećuje da svuda na Balkanu „može da nas j*** otac“, kao u primeru j*** te tvoj ludi ćaća koji te je napravio.

Ali, kako dodaje, samo ponegde, kao u Crnoj Gori, „možemo mi da j***** oca onome kojem psujemo“.

„Za razliku od majke, koju možemo da j***** posvuda“, kaže profesor Šipka.

• Zašto vrištimo iz zadovoljstva
• Zašto nas hvataju napadi smeha

Krvavost psovki

Jedna od specifičnosti srpskih psovki je što se u njima često pominje krv, navodi se u istraživanju Marije Mandić i Ljubice Đurić sa Balkanološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Kako pojašnjavaju, često se koristi j**** ti krv, koja služi za psovanje članova porodice, odnosno ljudi sa kojima je opsovani u krvnom srodstvu.

„Svetski folklor obiluje motivima savezništva potvrđenog krvlju, od Indije do Evrope.

„Krv predstavlja samu ličnost, i zato bilo koji čin s njom dovodi do duhovnog i krvnog srodstva“, navodi se.

Reč krvav može da se uparuje sa čitavim nizom reči – sunce, bog, bogorodica, otac, majka, ali i sa bilo kojom drugom koja se nađe pri ruci.

Međutim, ništa slično gotovo da ne postoji u drugim slovenskim jezicima, navode autorke.

Nema ih ruskom i ukrajinskom, ali ni u češkom, dok je u poljskom preostala samo jedna staromodna psovka – pasja krv, koja se smatra blagom.

Nema ih ni u bugarskom, dok Makedoncima ume da se omakne krv da ti e***, i to „verovatno pod srpskim uticajem“, navode autorke.

Pogledajte video: Ima li mesta rodno osetljivom jeziku u Srbiji

Pratite nas na Fejsbuku,Tweets by bbcnasrpskom
i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk