Srbija i migracije: Kako je selo na istoku Srbije ušlo u Evropu, a da to ni Brisel, ni Beograd ne znaju

Ako na putovanju kroz Istočnu Srbiju, vozeći od Negotina do Kladova, skrenete desno ka Dunavu, naići ćete na dobar drum pored kojeg je uredno posađen drvored, a potom i na tablu na kojoj piše „Dobro došli u evropski Ljubičevac“.

Dok se pitam šta povezuje Evropu i Ljubičevac, prilazim centru sela kroz nekoliko uskih, uređenih i čistih ulica, pored kojih se uzdižu visoke mesingane ograde, koje u susretu sa junskim suncem odbijaju zaslepljujuću svetlost.

Iza njih se neuspešno kriju stotine kvadratnih metara ogromnih modernih kuća na dva, tri ili četiri sprata, a na nekim od njih su postavljene kamere i gipsani čuvari domaćinstava na vrhovima kapija.

Kriju se i meštani, samo dosta uspešnije, pomislih posle pređenih nekoliko stotina metara na kojima nisam sreo nikoga, ali onda nailazim na starijeg Ljubičevčanina sa kačketom na glavi, koji mi pokazuje put do centra sela.

Tamo zatičem desetine meštana koji su prisustvovali službi povodim seoske slave Sveta trojica, ali ovo nije uobičajena slika, pošto su u selo pristigli radnici iz inostranstva, objašnjava meštanka Gordana Vasiljević, koja sa suprugom drži jedinu prodavnicu u selu.

„Od novembra do marta ovo je mrtvo selo, mladih nema, jer su svi otišli uglavnom u inostranstvo“, kaže trgovkinja, čiji su sinovi takođe napustili Ljubičevac.

• Kako dijaspora uči srpski
• Dijaspora u Austriji: Koliko vas opisuje prezime na „-ić“
• Čudesan život Jovice Jovića, najpoznatijeg romskog harmonikaša u Italiji

U Ljubičevcu je 2011. zvanično živelo 364 ljudi, pokazali su podaci popisa stanovništva te godine, ali danas onih koji celu godinu provode u selu ima „oko 100″, a domaćinstava više od 300, kaže za BBC na srpskom Miloš Božanović, predsednik mesne zajednice.

Meštani su sami finansirali izgradnju puteva i uređenje sela: Božanovićev prethodnik Ljubomir Gušatović pokrenuo je tu inicijativu, a on je i proglasio Ljubičevac „evropskim“ zbog velikog broja meštana koji rade u inostranstvu, kaže sadašnji prvi čovek sela.

Kako se Ljubičevac preselio u Evropu

Od kraja Drugog svetskog rata do 1991, u selu je bilo više od 1.000 stanovnika, a najviše (1.562) ih je bilo tokom popisa 1981.

Najdrastičniji pad zabeležen je između 1991. i 2002, kada je od 1.366 stanovnika sela, njih čak 908 napustilo ovo mesto, prema zvaničnim podacima.

Tada ih je ostalo 458, a u narednih 10 godina još gotovo 100 meštana je otišlo iz sela.

Međutim, podaci ne odgovaraju realnoj slici današnjeg Ljubičevca, kažu meštani.

Pravo stanje najbolje ogole zima, sneg i mraz, kada u ovom mestu nadomak Kladova ostaju samo oni koji nemaju drugu adresu, kaže Gordana Vasiljević.

Dok u mesnoj zajednici procenjuju da oko 100 meštana provodi čitavu godinu u Ljubičevcu, Gordana tvrdi da ih je manje.

„Zimi nas nema više od 60 u selu, svi su otišli i retko ko mi i uđe u radnju.

„Imali smo pre dve devojke koje su otišle u Kladovo i dolaze ponekad vikendima, pa sada mladih više uopšte nema“, priča ova 55-godišnjakinja.

I njeni sinovi krenuli su istim putem – jedan se odselio u Kladovo, a drugi u Dansku.

„Zimi se okuplja u prodavnici nas desetak, malo se družimo, spremamo hranu i to je to“, prepričava.

Razgovor nakratko prekidamo pošto je neko na vratima prodavnice.

Ispostaviće se da je to Bratislav, Gordanin suprug, pa nastavljamo priču utroje.

Na pitanje kako je zimi u Ljubičevcu, ovaj čovek sede brade kaže da ga „niko ne bi primetio da go prošeta po selu“.

Objašnjava da ranije nije bilo tako, iako su Ljubičevčani još tokom 1960-ih počeli da odlaze u pečalbu.

„Osamdesetih su postojale četiri prodavnice i tri kafane, tada su ovde dolazili da rade iz Ukrajine i Rumunije, a sad je ostala samo ova prodavnica“, kaže Bratislav.

Kako je „evropski Ljubičevac“ obnovljen evrima i danskim krunama

Zvanična valuta u Ljubičevcu je srpski dinar, ali u neformalnim razgovorima meštani češće spominju evro ili krunu, valutu u Danskoj, zemlji u kojoj žive mnogi rodom iz ovog sela.

Ispred prodavnice srećem Iliju Belegića, 72-godišnjeg penzionera, dok u gepek malog zelenog automobila pakuje piće koje je upravo kupio.

Živi u Austriji duže od 40 godina, a leta često provodi u rodnom Ljubičevcu, priča on.

Ilija objašnjava da iza izgradnje puteva i infrastrukture stoje stanovnici sela koji žive u inostranstvu.

„Davali smo svi po 350 evra, svako domaćinstvo, i napravili smo puteve na predlog tadašnjeg predsednika mesne zajednice Ljubomira Gušatovića“, objašnjava on.

Priseća se da je pre pola veka, kada je sa porodicom živeo u Ljubičevcu, bilo mnogo više ljudi, ali i daleko manje sredstava za pristojan život, pa je četiri člana njegove porodice „spavalo u 10 kvadrata“.

Danas je situacija drugačija – kuće su velike, moderne i bogate, ali u stotinama novoizgrađenih kvadrata ne spava niko.

Leti, kada je Ilija uglavnom tu, dolaze gastarbajteri na odmor, pa je slika nešto veselija, tvrdi on.

„Mi iz Austrije uglavnom dolazimo u junu, iz Danske najviše u julu, a ovi iz Francuske pretežno u avgustu“, objašnjava Belegić raspored povratnika u „evropski Ljubičevac“.

Dok razgovaramo, nailazi krupniji sedi čovek, zaputio se u prodavnicu, ali staje da se nakratko pozdravi i porazgovara sa meštanima.

Kaže da se zove Dragiša Tunić, a iz sela je otišao 1977. u Dansku, gde je radni vek proveo kao profesionalni vozač.

Sada leta često provodi u Ljubičevcu, gde gradi porodičnu kuću u koju će se možda jednog dana preseliti sa suprugom.

„Uglavnom sam sa majstorima oko kuće, radim, gradim – još godinu, dve i završiću je“, priča ovaj 66-godišnji penzioner, pa rukom pokazuje na okolna dvorišta i kuće.

„Sve ove lepe i velike kuće su od gastarbajtera, oni koji nisu otišli nemaju, a uglavnom dobijaju novac od porodica iz inostranstva.

„Celo mesto živi od gastarbajtera, majstori ulaze i izlaze iz sela, pa od novca iz inostranstva žive i radnici iz drugih mesta“, pojašnjava Tunić.

Ljubomir Gušatović, bivši predsednik mesne zajednice proglasio je pre nekoliko godina Ljubičevac „evropskim“.

Na izlasku iz sela nalazi se plava tabla sa zlatnim zvezdicama, kao asocijacija na Evropsku uniju.

Ispred zgrade mesne zajednice vijore se zastave Srbije, Ljubičeva i Evropske unije.

U ovom mestu se tradicionalno održava i Sabor dijaspore, a ove godine biće organizovan 8. jula.

Na pitanje šta je Gušatovića navelo da Ljubičevac „uvede“ u Evropu, Ilija Belegić mi kaže da je to zbog činjenice da više Ljubičevčana živi i radi u inostranstvu nego u samom selu.

Novca ima, posla nema

Vasiljevići su pre nekoliko godina otvorili prodavnicu iz nekoliko razloga, iako nemaju veliku finansijsku korist, prepričava Bratislav.

„Žena je ostala bez posla, a putovanje u obližnji Miroč je komplikovano, posebno zimi kada su putevi pod ledom i snegom.

„Zato držimo ovu radnju, najviše da bi ženi išao staž, pošto nema posla u okolini, a i da bismo svi iz sela imali gde da se opskrbimo namirnicama“, dodaje ovaj meštanin Ljubičevca.

Nedaleko od prodavnice, u prostorijama crkvene uprave, nailazim na Milisava Okanovića.

Meštani se spremaju za proslavu seoske slave, Svete Trojice, a 75-godišnji Milisav, predsednik crkvene uprave, jedan je od glavnih organizatora.

Nudi me hranom i pićem, a kada mu kažem da nisam došao na proslavu, već da bismo pričali o stanju u selu, posle kratkog oklevanja, prihvata.

Kaže da nije napuštao selo zbog rada u inostranstvu, ali mu ćerka, zet i unuci žive u Nemačkoj.

Nije služio vojsku u bivšoj Jugoslaviji zbog sitne građe, pa mu je privremeno oduzet pasoš i nije mogao da ide da radi u inostranstvu.

„Ovde smo ostali samo mi stari, najviše se bavimo poljoprivredom, ali slabo može da se živi od toga ovde – zaradite 12 ili 13 hiljada mesečno“, priča Okanović, jedan od najstarijih meštana.

Pored obrađivanja zemlje, gaji svinje i kokoške, a pre nekoliko godina shvatio je da „nema računicu“ za krupniju stoku.

„Pre smo imali i krave, ali smo videli da nemamo kome da prodamo telad, pa smo odustali“, pojašnjava.

Novac koji stiže od porodice iz Nemačke njemu i supruzi pomaže da opstanu, jer mogućnosti da zaradi u rodnom mestu nema mnogo.

„Zavisimo od ćerke, ona nam šalje kad ima i tako se snalazimo“, dodaje Okanović.

• Zašto se ljudi u Srbiji sele iz grada u selo i šta rade u Vrmdži
• Kako u Srbiji do kuće na selu
• Stara Planina: Kako je selo Dojkinci dobilo šansu za novi život
• Svadbena zvona u selu na Staroj planini posle skoro pola veka

Povratak u penziji ili „u sanduku“

Šetajući kroz Ljubičevac, srećem desetine ljudi, ponajviše oko crkve, pošto se ovih dana slavi seoska slava, pa su i mnogi iz inostranstva došli na odmor.

Međutim, ne uspevam da opazim nikog mlađeg, a Bratislav Vasiljević, vlasnik prodavnice, objašnjava mi zašto je tako.

„Deca više neće da se vraćaju u Ljubičevac, pogotovo ona koja su rođena u inostranstvu – znaju odakle su poreklom, ali su poprimili njihov mentalitet“, smatra Vasiljević, čiji sin živi u Danskoj.

Kaže da se zbog toga pre nekoliko godina zatvorila i seoska škola, a umesto dece, u dvorištu se danas mogu videti samo otpad i stari nameštaj.

Ima i starijih koji ne žele da provedu penzionerske dane u Ljubičevcu, a među njima je Ilija Belegić.

„Vratiće me zauvek samo u sanduku“, kaže ovaj 72-godišnjak, razvlači osmeh, pa objašnjava zbog čega Austriju neće zameniti Srbijom.

„Ja sam zdrav, ali je mojoj supruzi često potreban lekar, organizovano zdravstvo – to sve ima tamo, a ovde nema.“

Dragiša Tunić gradi novu kuću u selu, ali se njegova porodica još dvoumi da li će u njoj provoditi samo letnji odmor ili će ona postati njihov dom na duži period.

„Planiram da se vratim i nadam se tome, ali sumnjam da će to da bude, pošto se žena i ja ne slažemo oko te ideje“, kaže.

Tunićeva porodica je navikla na život u Danskoj, gde je „sve regulisano“, dok se u Srbiji, kaže, „nervira zbog raznoraznih gluposti.“

„Ovde je jedino sunčanije i toplije, a sve ostalo…“, zastaje Dragiša i razočarano sleže ramenima.

Doznake: Više od 200 miliona ljudi bližnjima šalje više od 600 milijardi dolara

Više od 200 miliona radnika koji imaju posao van domovine šalje novac bližnjima, a procenjeno je da oko 800 miliona članova njihovih porodica prima sredstva iz inostranstva, navodi se na sajtu Ujedinjenih nacija.

UN su 2018. godine ustanovile Međunarodni dan doznaka, koji se obeležava 16. juna.

Doznake su „transferi relativno malih suma novca van granica zemlje, od jednog lica ka drugom“, definisali su u UN.

Tokom 2021, ukupan iznos doznaka poslatih u zemlje sa niskim i srednjim dohotkom stanovništva dostigao je 605 milijardi dolara, a ove godine se očekuje rast od 4,2 odsto i ukupan iznos od oko 630 milijardi dolara, podaci su Svetske banke.

Ne drugom kraju sela srećem Vlastimira Minića, koji razmišlja drugačije, pa je rešio da se vrati u selo i tu provede starost.

Ovaj vitalni 68-godišnjak je krenuo biciklom do centra, kako bi se našao sa prijateljima i kasnije prisustvovao proslavi slave.

„Živim ovde, u penziji sam već 19 godina i od tada sam tu, a od 1969. sam bio u Danskoj“, kaže Minić.

Na svakih nekoliko meseci se vrati u Dansku, ali ne zadržava se više od nedelju ili dve, pa se vraća rodnom Ljubičevcu.

„Idem tamo na svakih nekoliko meseci, provedem desetak dana i vraćam se“

Na pitanje kako mu je u selu, pogotovo tokom meseci kada nema gastarbajtera, Vlastimir se smeje i kaže da je „dobro, iako ima manje ljudi nego u selima u kojima nema mnogo pečalbara“.

To ga nije obeshrabrilo da planira budućnost u ovom mestu nadomak Kladova.

„Ma ne može ništa bolje da bude od ovog – imam prijatan vazduh i selo, ne treba mi više“, zaključuje Vlastimir, maše, okreće pedale i odlazi u pravcu crkve.

Možda će vam i ova priča biti interesantna:

Pratite nas na Fejsbuku,Tweets by bbcnasrpskom
i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk