Šta se dešava kad suviše ostarimo da bismo bili „od koristi“ - život u zlatnom dobu

„Redovno sam ubijao starice. Umirale su sve, tamo kraj velike reke. Obično nisam čekao da skroz umru da bih ih zakopao. Žene su me se plašile."

Nije ni čudo. Ovo je ispovest čoveka iz Ačea, starosedelačkog plemena iz istočnog Paragvaja, kako ju je on preneo antropolozima Kim Hil i Magdaleni Hurtado.

On je objasnio da su bake pomagale oko kućanskih poslova i čuvanja dece, ali kad bi suviše ostarile da bi bile od koristi, više niste smeli da budete sentimentalni.

• „Umerenost i što manje sekiracije - recept za dugovečnost"
• Penzioner iz Niša šampion u atletici u 83. godini
• Baka poželela stripera sa „velikim bicepsima“, dom joj ispunio želju

Uobičajen brutalni metod bio je sekirom u glavu. Starcima su običaji Ačea diktirali drugačiju sudbinu. Oni su proterivani - i govoreno im je da se više nikad ne vrate.

Kakve to obaveze mi imamo prema našim starijima? Ovo pitanje staro je koliko i samo čovečanstvo.

A odgovori su naširoko varirali, makar ukoliko je preživljavanje u tradicionalnim društvima bilo kakav pokazatelj.

Kako ističe jedan drugi antropolog, Džared Dajmond, Ače teško da su izuzetak. Među Kualonzima, na Papui Novoj Gvineji, kad umre ženin muž, svečana obaveza njenog sina je da je zadavi.

Na Arktiku, Čukčiji su podsticali starije da se ubiju uz obećanje nagrade u zagrobnom životu.

Ali mnoga druga plemena imala su vrlo drugačiji pristup: ona su bila gerontokratije, u kojima su mladi radili onako kako im stariji kažu.

U nekima se čak od odraslih očekivalo da unapred sažvaću hranu za ostarele i bezube roditelje.

Ono što se čini da je uobičajeno jeste očekivanje da ćemo, sve dok nas naša tela potpuno ne iznevere, mi nastaviti da radimo. To više nije tako.

Mnogi od nas očekuju da kad zađu u određene godine počnu da dobijaju penziju - novac od države ili naših bivših poslodavaca, ne u zamenu za današnji rad već kao priznanje za minuli.

Penzije za vojnike datiraju unazad makar do starog Rima - reč „penzija" potiče od latinskog za „isplata".

Ali tek se u 19. veku ona proširila dalje od vojske. Prva univerzalna državna penzija pojavila se u Nemačkoj 1890. godine, zahvaljujući naporima nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka.

Ali pravo na pomoć u starosti i dalje je daleko od globalnog.

Skoro trećina starijih osoba na svetu nema penziju, a za mnoge druge koji ipak dobijaju neki novac, penzija nije dovoljna da bi se od nje živelo.

U mnogim zemljama, međutim, čitave generacije su odrasle pretpostavljajući da će biti zbrinute pod stare dane.

Danas je sve veći izazov ispuniti to očekivanje.

A stručnjaci za ekonomsku politiku godinama upozoravaju na krizu koja tinja u penzionom sistemu.

Problem je demografske prirode. Pre pola veka, u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), klubu bogatih nacija, prosečna 65-godišnja žena mogla je da očekuje da živi još oko 15 godina. Danas, može da očekuje najmanje 20.

U međuvremenu, prosečna porodica se smanjila sa 2,7 dece na 1,7 - izvor buduće radne snage polagano presušuje.

Sve to ima mnogo implikacija, od kojih su neke dobre a neke nisu.

Ali što se penzija tiče, situacija je jasna - biće više penzionera za izdržavanje a manje radnika koji plaćaju porez za njihovu pomoć. Šezdesetih, svet je imao skoro 12 radnika na svaku stariju osobu. Danas je to ispod osam - a do 2050. godine, biće samo četiri.

Sada i državni i privatni penzioni sistem deluje skupo. Poslodavci se upinju da njihov bude manje velikodušan. Pre četrdeset godina, većina američkih radnika bila je na takozvanim planovima „definisanih beneficija", koje su bile konkretne po pitanju toga šta dobijate kad odete u penziju. Danas to važi za manje od jedan na svakih deset slučajeva.

Nova norma, šeme „definisanog doprinosa", konkretizuju šta vaš poslodavac uplaćuje u vaš penzioni fond umesto koja primanja ćete vi moći da izvučete iz njega. Takve penzije logički ne bi trebalo da budu jadnije od šema definisanih beneficija - ali obično jesu, i to često u ogromnoj meri.

Lako je razumeti zašto se poslodavci oslobađaju definisanih beneficija - ume da bude skupo održavati obećanja penzije.

Uzmite za primer slučaj Džona Džejnveja, koji se borio u američkom Građanskom ratu.

Njegova vojna penzija podrazumevala je beneficije za preživelu suprugu kad on bude umro. Kad je Džejnvej imao 81 godinu, oženio se 18-godišnjakinjom. Vojska je i dalje isplaćivala Gertrudi Džejnvej njenu penziju za udovice 2003. godine, skoro 140 godina od okončanja rata.

Ekonomisti vide velike nevolje na vidiku - gomila radnika približava se penziji a penzije sa njihovog radnog mesta mogle bi da vrede manje nego što su oni očekivali. Zbog toga vlade širom sveta pokušavaju da ubede pojedince da više štede sami kako se budu približavali starosti.

Ali nije lako ubediti ljude da se usredsrede na daleku budućnost. Jedna anketa pokazuje da su mlađi od 50 godina upola manje skloni od starijih od 50 godina da tvrde da im je penzija glavna finansijska briga.

Kad štedite za prvu kuću ili odgajate mladu porodicu, možda ne osećate preku potrebu da izdvajate za stariju osobu koja ćete jednog dana postati. I zaista, možda će vam biti teško da zamislite tu buduću stariju osobu kao sebe.

Bihevioralni ekonomisti su smislili neke pametna rešenja, kao što je automatsko prijavljivanje ljudi u penzione šeme na radnom mestu i odbijanje većih ušteđevina od budućih povišica. Ovi „podsticaji" rade prilično dobro - mogli bismo da ih se odreknemo, ali umesto toga štedimo kroz puku inerciju.

Ali to ne rešava suštinski demografski problem.

Nema te štednje koja će promeniti činjenicu da će nam uvek biti potrebni sadašnji radnici da bi se generisao novac koji će podržati sadašnje penzionere - bilo da je to kroz plaćanje poreza, iznajmljivanje prostora u vlasništvu penzionera ili rad za kompanije u kojima su penzioni fondovi glavni deoničari.

Neki misle da će nam biti potrebna radikalnija promena u našem stavu prema starosti. Govori se o potrebi da se sama penzija „penzioniše". Možda će se, kao u slučaju naših predaka, od nas očekivati da radimo dok god to možemo.

Ali raznovrsni običaji drevnih društava trebalo bi makar da nas nateraju da zastanemo i dobro razmislimo, jer čini se da su se ona razvila kao reakcija na neke neprijatno realistične kompromise.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]