U poslednjih nekoliko godina čuli smo brojne ideje o izmenama Ustava zbog reforme pravosuđa, ali predlog državnog sekretara Ministarstva pravde Radomira Ilića da bi „kao u Francuskoj, predsednik Aleksandar Vučić mogao da bira sudije" izazvao je ogromnu pažnju.

Vučić je ubrzo potom rekao da „niti postoji takva inicijativa, niti je to njegova želja". Ipak, opozicija i deo stručne javnosti su Ilićeve reči protumačili kao potencijalno kršenje Ustavom zagarantovanog načela o podeli vlasti.

Zašto je podela vlasti tako osetljivo pitanje?

Šta ona predstavlja i zašto je bitna?

• „Tijanin zakon“: Treba li Srbija da uvede doživotnu robiju
• Zašto se sada menja Zakon o referendumu
• O Karadžiću nema ko da piše

U 100 reči

„Podela vlasti" predstavlja koncept raspodele nadležnosti između tri grane vlati - zakonodavne, izvršne i sudske. Poenta je sprečiti da pojedinac ili grupa ljudi donosi zakone, odlučuje o njihovoj primeni i na osnovu njih i sudi.

U Srbiji je Narodna skupština nosilac zakonodavne, a vlada - sastavljena od premijera i ministara - izvršne vlasti. Mreža sudova čini treću granu vlasti.

Između njih bi trebalo da postoji ravnoteža i međusobna kontrola. Po Ustavu Srbije, sudska vlast je nezavisna.

Zato jedan čovek ne može istovremeno biti i poslanik i ministar i sudija. Može da ima samo jednu od ovih funkcija.

Tvorac ove ideje je francuski filozof Šarl Monteskje.

Podela vlasti u 500 reči

U gotovo svim državama, prvi politički organ je ili predsednik, ili vlada sa parlamentom.

Parlament je upućen na vladu koju bira, smenjuje i kontroliše, a vlada ima pravo da raspusti skupštinu.

Sudovi i ustavni sud kontrolišu izvršnu i zakonodavnu vlast time što mogu da ukinu njihove zakone i druge akte koji su neustavni ili nezakoniti.

„Bez podele vlasti imali bismo neograničenu i nekontrolisanu moć u jednom organu vlasti - diktatoru, apsolutisti, sultanu ili nekakvom komitetu", kaže za BBC profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu Slobodan Orlović.

On kaže da podela vlasti ne bi trebalo da bude samo horizontalna - na parlament, vladu, šefa države, sud ili ustavni sud - već i vertikalna. Takvom podelom, nadležnosti su podeljene između institucija države, regiona ili pokrajina i lokalne samouprave.

Većina država ima ustave kojima je propisano kako se deli vlast u zemlji, ali često je to „samo fasada koja služi autokratskoj vlasti kao izgovor za legitimisanje poretka kao demokratskog", ocenjuje profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Krstić.

„Dobar primer predstavljaju brojne postsovjetske republike u kojima je vlast formalno podeljena, ali je suštinski u rukama svemoćnih šefova država koji su tokom višedecenijske vlasti, uzurpirali sve poluge moći", navodi Krstić za BBC.

Zašto je Ilić uzeo primer Francuske?

U Francuskoj predsednik, zaista, ima velika ustavna ovlašćenja.

„On ima pravo imenovanja ljudi na neke od najvažnijih pozicija u zemlji. Neke funkcionere postavlja samostalno, poput predsednika i tri člana Ustavnog suda, za druge je potrebno da odluku donese vlada", napominje Krstić.

U Ustavu Francuske stoji da Visoki savet sudstva predlaže sudije, a predsednik države ih imenuje, dodaje.

„Treba praviti razliku između imenovanja i izbora. Inače, ova procedura imenovanja je prilično složena i neretko izaziva konfuziju u tumačenju i realizaciji", zaključuje Krstić.

Šta bi bilo da nema podele vlasti?

„Nepostojanje podele vlasti čini politički sistem nedemokratskim. U takvom sistemu, vlast koja ima najveću silu, može da čini sve što joj je po volji, počev od toga da ukida i krši osnovna ljudska prava do toga da uzurpira nadležnosti drugih organa, čak i da goni i sudi samovoljno a ne po zakonu.

„Takvo stanje, pokazalo se, nije održivo jer takvu vlast svrgava sam narod, pre ili kasnije", dodaje Orlović.

Monteskje: Vlast podeljena između kralja, parlamenta i vlade

Monteskje je u delu O duhu zakona razradio koncept podele vlasti čiji je cilj sprečavanje tiranije i očuvanje slobode pojedinca, ali takvih ideja bilo je i ranije.

Važnost ovog koncepta, kaže Krstić, uviđamo kod samog Monteskjea.

„Kako se vlast ne bi mogla zloupotrebiti, potrebno je da, rasporedom samih stvari, jedna grana obuzdava drugu", kaže on.

Orlović napominje da je Monteskje zapravo zaokružio model podele vlasti opisujući Britansku imperiju iz 18. veka.

„U njoj je podela vlasti, kakvu i danas imamo, po prvi put uvedena između kralja, parlamenta i vlade, dok je sudska vlast ostala izvan politike", dodaje on.

Da li je podela vlasti oduvek postojala?

Evropske države počele su da uvode podelu vlasti posle Francuske revolucije 1789. godine.

Međutim, u nekim zemljama koje su ustavom propisale da će vlast biti podeljena, bilo je perioda u kojima ove podele u stvarnosti nije bilo ili je nije bilo dovoljno da vlast bude kontrolisana i ograničena, navodi Orlović.

„U socijalističkim državama podela vlasti je bila proklamovana, a zapravo je sva vlast bila u rukama političke stranke ili njenog vođe. U totalitarnim sistemima - nacističkim i fašističkim - nije čak bila ni proklamovana."

Tamo su vođe oponašale nekadašnje careve i imale neograničenu moć.

„I kasnije, završetkom Drugog svetskog rata Frankova Španija i Salazarov Portugal su u izmenjenim okolnostima održavali taj duh", dodaje Krstić.

A šta je najveća opasnost po podelu vlasti danas?

Moć vladajuće političke stranke, odgovara Orlović.

„Ona preko ministara i poslanika stvarno upravlja i vladom i parlamentom, a to znači da parlament niti može niti želi da kontroliše i ograniči vladu", upozorava on.

Krstić kaže da je podela vlasti ugrožena u svim autoritarnim režimima.

„Pa čak i onim koji slove za demokratije, ali su na vlasti partije i pojedinci koji u svrhu „nacionalnog jedinstva" oduzimaju nadležnosti institucijama, poput Poljske i Mađarske", navodi on.

Gde nema podele vlasti?

U Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskoj Arabiji, kao i u nekim afričkim državama u kojima praktično, i pored ustava, postoje diktatorski režimi, kaže Orlović.

Slučaj: Saudijska Arabija

Zemlje poput Saudijske Arabije ili Severne Koreje predstavljaju tipičan primer odsustva podele vlasti, smatra i Krstić.

„Takav tip autoritarne vlasti se može označiti kao sultanizam, a karakteriše ga neograničena vladavina, vladavina straha, poistovećivanje ličnosti vladara i države".

Kao ilustrativan primer toga navodi slučaj Saudijske Arabije koja nosi naziv po vladajućoj dinastiji.

„Takva uređenja u praksi pogoduju jedino vladajućoj dinastiji i uskom krugu ljudi oko vladara, što na duže staze dovodi do potpune destabilizacije. To smo imali prilike da vidimo u pojedinim bliskoistočnim državama poput Iraka i Avganistana", navodi Krstić.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]