Svetski dan dece obolele od raka: „Ako mogu oni da se bore, mogu i ja“

„Planina Kilimandžaro“, piše žutim slovima na braon tabli, oko koje nema ničeg osim golog kamenja i neba bez ijednog oblaka.

„Čestitamo, trenutno ste na vrhu Uhuru u Tanzaniji, na 5.895 metara“, nastavljaju slova.

Ispred table je momak u plavoj jakni i narandžastoj kapi. U blizini se vijori srpska zastava.

„Ćao svima“, izgovara u kameru. Zove se Ivan Stevanović, ima 31 godinu i iz Mladenovca je.

Vetar duva, a on veoma teško diše.

„Uhuru vrh, krov Afrike“, jedva dodaje, nakon čega uspeva da skupi snagu.

„Ovu pobedu posvećujem deci oboleloj od raka, pošaljite SMS na 7175 i pomozimo im da dođu do svog cilja“.

Momak nakon toga oblači belu majicu, na kojoj je humanitarni SMS broj udruženja „Uvek sa decom“, a već koji tren kasnije krenulo je spuštanje.

Zamislite, nema baš mnogo zadržavanja na visini od 5.895 metara.

„U jednom trenutku, pred sam kraj uspona, pao sam na kolena… Da odmorim, dođem do daha… Prišao mi je vodič, zakačio me po nozi i rekao ‘ajde, ustaj, ako sad ne ustaneš, tu ćeš da ostaneš'“, kaže Stevanović za BBC na srpskom.

Šta sve (ne) izaziva rak

Šta nikako ne treba da kažete nekome ko boluje od raka

• Danas je Svetski dan dece obolele od raka, pa se nešto više priča o borbi koju neki mališani svakodnevno vode protiv teške bolesti.
• Koliko dece u Srbiji ima rak nije poznato, jer ne postoji nacionalni registar.
• Međutim, Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka (NURDOR) ima neke „nezvanične i grube brojke“.
• Nurdor je zbog toga za danas organizovao čitav niz humanitarnih skupova širom Srbije, apelujući na građene da se priključe njihovoj kampanji „I ja se borim“.
• „Ove godine borimo se zajedno za novu Roditeljsku kuću u Beogradu, kao najvećem dijagnostičkom i terapijskom centru pedijatrijske onkologije u Srbiji, sa istovremeno najvećim brojem dece koja dolaze na lečenje“, navodi se u saopštenju Nurdora.
• Jedan na koji građani mogu da pomognu Nurdoru je uplaćivanje sredstava slanjem SMS poruke na broj 1150.
• Pomoć udruženju „Uvek sa decom“ građani mogu da upute preko humanitarnog SMS broja 7175

Šamar

Ipak, postoje oni koji su za nešto ekstremnije. Ivan se, eto, popeo na Kilimandžaro.

„Jedan dan sam došao na ideju da izađem iz šablona, te neke ušuškanosti i da uradim nekakav izazov“, kaže on za BBC na srpskom.

Pomislio je da bi to moglo da bude i dobro delo, pa se raspitivao kako da dođe do sponzora, koji bi novac dali u humanitarne svrhe.

„Kondicione treninge za uspon na Kilimandžaro sam imao u kik-boks klubu i tamo mi je jedan momak rekao da bi to moglo da bude decu obolelu od raka, udruženje ‘Uvek sa decom’… Rekao sam samo da će mi biti čast“.

• Kilimandžaro je najviša planina Afrike.
• Nalazi se u severoistočnoj Tanzaniji, na granici sa Kenijom.
• Čine ga tri vulkana, a najviši vrh, Uhuru, nalazi se na 5,895 metara nadmorske visine.
• Prvi put je osvojen 1889. godine.
• Naselje Moši na južnom podnožju je polazno mesto za uspone.
• Kilimandžaro je sa 4,600 metara od podnožja najviša samostojeća uzvisina na svetu.

Međutim, kada je počelo osvajanje najvišeg vrha Afrika, niko nije znao za njegov plan.

„Stalno sam šerovao svašta i ljudima je bilo zanimljivo da gledaju kako izgleda taj uspon. Svi su pratili, svakog dana je bilo nešto novo, objave su imale oko 5.000 pregleda.

„Hteo sam da ih zainteresujem da me zaprate, pa da na kraju, kad obučem majicu, bude jedan šamar kolektivnog buđenja – da se osveste i pomisle na male borce“.

Međutim, nije bilo lako.

„Pred završni uspon sam imao ogroman teret na leđima. Stalno mi je bilo u glavi šta ako ne uspem, šta ako ne izdržim, dobijem visinsku bolest…

„A onda sam stigao do vrha. Odmah su krenule suze, jedva sam se uspeo da izgovorim sve što treba na onom snimku.

„Pritom, nisam imao kiseonika, pa mozak na toj visini baš i ne radi kako treba“.

Kako se popeti na Kilimandžaro

Stevanović navodi da uspon „i nije bio baš toliko težak“, ali da su problemi počeli sa velikom nadmorskom visinom.

„Krenuli smo sa 3.700 na 4.700 metara i tu smo pešačili nekih sedam-osam sati. Sve korak po korak, korak po korak.

„Kad smo stigli do poslednjeg kampa imali smo baš malo vremena da odmorimo – spakuj opremu, večeraj i u krevet na spavanje dva sata.

„Onda je u 12 sati noću, po velikoj hladnoći, počeo taj završni uspon do 5.850 metara“.

U grupi koja je išla sa njim bilo je 22 ljudi, plus dva vodiča.

Većina ljudi je bila iz Srbije, nekoliko Splićana, nekoliko Slovenaca, a jedan od vodiča je bio iz Hrvatske, kaže Stevanović.

„Nekoliko njih, sa kojima sam se baš zbližio, znalo je da ću ja gore da obučem majicu sa SMS brojem, ali se to posle pročulo.

„Međutim, na polovini tog uspona sam imao dosta problema sa kiseonikom – ne sa bolom u glavi, snagom ili mučninom, jednostavno sam bio preumoran i baš mi se spavalo.

„A to ne možeš da kontrolišeš, hoćeš da zaspiš“.

Otpisani

Kako navodi, bilo je nemoguće disati i kretati se po stenama – i po mraku – a šlag na torti bila je ledena temperatura.

„Kada je napolju -5, a ti si bez kiseonika, onda imaš osećaj da je -20 stepeni“, ističe Stevanović.

Njega su tu, kaže, faktički već otpisali.

„U takvim situacijama nema pomoći, ne može niko da ti pomogne, svako gleda da samo izdrži do gore.

„Ipak, našao se jedan dečko, Beograđanin iz Gorske službe spasavanja, koji mi je pomogao – merio mi plus i grejao mi ruku jer su prsti krenuli da mi se mrznu“.

Stevanović kaže da je u tim trenucima samo razmišljao o tome kako da na vrhu Afrike postavi srpsku zastavu i obuče majicu koju je poneo.

„Malo po malo, nekako sam sebi davao snage, psovao se i govorio sebi ‘ajde kreni’.

„Ljudi koji su se već popeli, pa su krenuli nazad, nisu mogli da veruju kad su me videli da i dalje guram“.

Na kraju je uspeo.

„Te emocije ne mogu da opišem rečima. Ta noć će mi definitivno ostati nešto najteže što sam u životu uradio.

„Tada sam sebe slomio i psihički i fizički, pa na kraju uspeo da pobedim samog sebe.

Tada se, kaže, setio dece koja se bore protiv raka i napora njih i njihovih roditelja.

„To mi je dalo dodatnu snagu da izdržim. Kad mogu oni, onda mogu i ja, ali veruj mi da nije bilo lako“.

Flašica vode

A koliko takve situacije promene čoveka?

„Nije me samo taj uspon promenio, već i oblačenje majice, a kad sam video kako ljudi tamo žive naučio sam da cenim običnu flašicu vode, a kamoli hranu i obuću.

„Svako ko ima imalo srca bi se promenio – mislio sam da mi teško živimo, ali ono je stvarno… Pa, stvarno treći svet“.

Govoreći o budućim planovima, Stevanović kaže da mu je ideja da animira sponzore.

Kako kaže, po njegovom usponu na Kilimandžaro su „videli šta i kako, da nije šala“.

„Finansiraću put koliko budem mogao, a ako mi trebaju neke specijalne čizme, neka to kupi jedna firma, a ostalih deset nek uplate sve humanitarno, a ja ću njihovu zastavu raširiti gde god da odem – to će im biti reklama.

„To je način da firme uplaćuju za decu obolelu od raka, ili ako bude neki alarmantan slučaj bolesnog deteta, kakav se pojavljuje sa vremena na vreme, pa da njemu pomognemo.

„Osetio sam neki poziv da to radim“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom
. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk