BBC News na srpskom
Svetsko prvenstvo u fudbalu: Kako je Pele, najveći igrač svih vremena, zacementirao status legende na Mundijalu 1970.

07:35, 5. 12. 2022.

Svetsko prvenstvo u fudbalu: Kako je Pele, najveći igrač svih vremena, zacementirao status legende na Mundijalu 1970.

U serijalu o ikonama svetskih prvenstava, BBC Sport piše o Peleu i njegovoj ulozi u spektakularnoj igri na Mundijalu 1970. godine

Dok se brazilski tim probija kroz ulice Meksiko Sitija na putu ka Stadionu Acteka na kojem će biti odigrano finale Svetskog prvenstva 1970, igrači veselo oponašaju zvuke sambe.

Po svakoj dostupnoj površini, bilo da su to kišom isflekani prozori, krov ili nezauzeta sedišta.

Sve je predstavljalo instrument.

Glavni bubnjar je bio „Uragan" Žairzinjo, strelac na svakoj od pet utakmica koje je njegov tim odigrao na turniru do tog trenutka.

U svim tim mečevima, Brazil je bio pobednik.

Njemu se pridružio Roberto Rivelinjo, elegantni ofanzivni igrač sredine terena i strelac prvog od ukupno 15 golova koje su postigli na putu do finala.

Karlos Alberto Tores, sjajni i nepokolebljivi kapiten koji je pomogao da se savlada Engleska, branilac titule, u grupnoj fazi takmičenja; Žerson, Tostao, Klodoaldo i ostale super zvezde ovog neprevaziđenog tima, svi oni na putu ka besmrtnosti.

Buka je prevelika da bi iko čuo udarac jedne zvečke o pod, igrači previše zaokupljeni pesmom i snovima o slavi da bi obratili pažnju na čoveka koji je namerno ispustio.

Pele, najveći fudbaler na svetu, talisman ovog tima, čučao je, krijući se, dok su mu suze lile niz lice.

Edson Arantes do Nasimento, u svetu poznatiji kao Pele, znao je samo za uspehe tokom prvih osam godina svoje međunarodne karijere.

Imao je samo 16 godina kada je dao prvi gol za Brazil 1957, ni manje ni više nego protiv Argentine.

Za manje od godinu dana, dao je dva gola u finalu protiv domaćina Švedske, na prvenstvu na kojem je Brazil osvojio prvu titulu prvaka sveta.

Četiri godine kasnije, u Čileu, povreda je ograničila njegove mogućnosti, ali ne i status legende jer je Brazil odbranio titulu na najvećoj svetskoj fudbalskoj smotri.

U tom trenutku je svakako bio najbolji igrač na svetu - brz, snažan, spretan, inteligentan, snalažljiv i nesebičan.

Bio je svetska zvezda, zbog njega su se ljudi okupljali ne bi li gledali kako igra.

Obožavao je fudbal, ali je i fudbal obožavao njega.

Ipak, takav status nije stigao bez svoje cene.

Postao je obeležen i tokom leta 1966. shvatio je da drugi ljudi u sportu nisu spremni da tolerišu njegovu genijalnost.

Na Gudisonu, domu Fudbalskog kluba Everton, desilo se da je veliki deo njegove ljubavi prema fudbalu iščileo. Bukvalno.

Portugalski defanzivac Žoao Moraeš je bio samo poslednji u nizu grubijana zaduženih za zaustavljanje Pelea na bilo koji način tokom Svetskog kupa.

Njegov najbrutalniji nasrtaj, sa dve noge, ostavio je brazilskog napadača nemoćnog da pomogne timu u porazu od 3:1.

Tim rezultatom Brazil je eliminisan posle grupne faze takmičenja i tako je završeno njihovo osmogodišnje posedovanje trofeja Žila Rimea na jedan strašan način.

„Apsolutni i sramotni neuspeh" - tako je Pele kasnije opisao ovu epizodu u autobiografiji.

Dodao je: „Svi su mislili da ćemo sa lakoćom osvojiti titulu. Ali naše pripreme nisu obavljene sa istom odmerenošću kao 1958. i 1962.

„Počeli smo da gubimo i pre nego što smo kročili u Englesku".

Pobeđen, povređen i potpuno razočaran, okrenuo je leđa međunarodnim utakmicama.

Pele is comforted by Portugal's Eusebio in 1966 — Euzebio, fudbaler Portugalije, na Gudison parku teši Pelea koji je na zemlji u bolovima

Bio je to težak udarac za Brazil.

Peleova moć je dosezala mnogo dalje od onog što je on umeo da pokaže na terenu.

Bio je ujedinjujuća snaga za veliku multikulturalnu zemlju sa ogromnim siromašnim predelima iz kojih je i sam vodio poreklo.

Bio je simbol nade.

Bio je čovek za kojeg je neko napisao da predstavlja „nacionalno blago koje se ne može otuđiti" posle hitne sednice Kongresa sazvane pošto su klubovi iz Italije krenuli u lov za njegovim potpisom još dok je bio tinejdžer.

Njegova važnost kao vođe je samo rasla tokom vremena nestabilnosti i neizvesnosti, dok je zemlja bila pod vojnom upravom posle državnog udara 1964.

Gubitak titule prvaka sveta je bio težak udarac.

Gubitak Pelea je bio nezamisliv.

Vreme leči sve, baš kao i pogled na svet.

Pele je utehu pronašao tokom narednih par godina i kada je javnost ponovo počela da se bavi novim prvenstvom sveta, on je bio neko sasvim drugačiji od onog čoveka koji je očajavao nakon iskustva u Engleskoj.

Postao je otac što mu je pomoglo da zaboravi na razočaranje fudbalom, dok mu je turneja po Africi sa Santosom omogućila da bude svedok ogromnih gužvi i velikog broja ljudi koji su ga obožavali - njega, crnog čoveka - i to mu je dalo novi pogled na važnost toga da postane pravi uzor.

Stekao je i novo samopouzdanje posle nekoliko dobrih sezona sa klubom, tokom kojih je postigao i njegov hiljaditi gol u karijeri, što je predstavljalo trenutak epskih proporcija u Brazilu.

Naslovne strane novina su tih dana imale samo dve vesti: njegovo istorijsko dostignuće i sletanje Apolo 12 letelice na Mesec.

Pele nije bio imun na taj strah koji imaju svi elitni sportisti - da će karijeru završiti kao gubitnik.

Nagovorili su ga da se vrati u nacionalni tim obećanjima Brazilske komisije za sport o unapređenju uslova i zahvaljujući novim merama za suzbijanje pogibeljne igre uvođenjem žutih i crvenih kartona pred Svetski kup u Meksiku.

Peleova odluka je prethodno bila potvrđena sjajno odigranim kvalifikacionim utakmicama.

Postigao je šest od 23 gola za reprezentaciju koja je staloženom i blistavom igrom ostvarila šest pobeda u isto toliko utakmica, predvođena selektorom Žoaom Saldanjom.

I pored toga, samopouzdanje i mir su uskoro bili ugroženi haosom, upravo sa nepredvidivim Saldanjom u centru zbivanja.

On je odlučno krenuo da poništi sve postignuto obračunavajući se sa medijima, primenjujući sumnjive strategije, što je naročito bilo vidljivo prilikom poraza od Argentine, i svetogrdnim upitima o potrebi da Pele uopšte bude deo tima.

Njegova najproblematičnija bitka je bila ona koju je započeo sa generalom Emilijom Garastazuom Medićijem, vođom vojnog režima u Brazilu, kojem se nije svidelo to što mu je bilo rečeno da se kloni nacionalnog tima.

Saldanja je ubrzo bio otpušten, ali nije pristao da ode tiho.

Usmerio je žestoke kritike upravo prema broju 10 tvrdeći da je kratkovid (što je tehnički bila istina, ali ne ona koja bi uticala na njegovu igru).

Sukob je eskalirao neosnovanim optužbama da nije bio fizički spreman i da je bolovao od „teške bolesti", što je nateralo zabrinutog Pelea da od doktora reprezentacije zatraži uverenje da je zdrav.

I dok Pele nije imao nikakve probleme na samom terenu, van njega su stvari izgledale drugačije.

Bio je popularan u Meksiku.

Tokom njegovog prethodnog boravka u Gvadalahari, skoro da je zatvorio ceo grad - posteri kojima su bile oblepljene ulice su nosili natpis na kojem je pisalo:

„Danas je neradni dan, idemo da gledamo Pelea".

Ali zemlja je u to vreme, u leto 1970, bila nestabilna.

Hapšenje grupe gerilaca obučavanih na Kubi, dovelo je i do otkrića o potencijalnom kidnapovanju brazilske zvezde pred sam početak turnira.

Kao rezultat toga, u nedeljama pored početak turnira Brazil je trenirao u obezbeđenom kampu kojim je policija danonoćno patrolirala i koji su nadgledali naoružani stražari, dok je Pele sve vreme bio pažljivo čuvan.

Za to što sve ovo nije imalo štetan uticaj po tim, delimično je zaslužno detaljno planiranje i odigravanje prijateljskih utakmica u Meksiku još od 1968, kao i troipomesečne pripreme koje su predviđale i 21 dan proveden na visokim nadmorskim visinama.

Kada je na red stigla prva utakmica protiv Čehoslovačke na stadionu Halisko, sve je došlo kao olakšanje, ne samo za odlučnog Pelea, već i za usredsređenu i željnu utakmica ekipu, kao i za 96 miliona zahtevnih navijača u domovini.

Meksiko 1970. je bio eksplozija boja, a nijedan tim nije na raspolaganju imao tako bogatu paletu kao Brazil.

Turnir je prvi put bio prenošen uživo i u punom tehnikoloru publici širom sveta koja je samo godinu dana ranije svedočila hodu po Mesecu Nila Armstronga.

Baletski pokreti i prefinjeni stil igrača odevenih u jarko žuto i kobaltno plavo, predstavljali su ogroman skok u hrabri i novi fudbalski svet.

Osnaženi nezavisnošću i inteligencijom, kao i vođstvom Saldanjinog naslednika Marija Zagala, bivšeg Peleovog saigrača iz '58. i '62, demonstrirali su fudbal čija je glavna orijentacija bio napad.

Blagosloven desetkom koja je mogla sve, Zagalo je našao način da sve igrače postavi na pravo mesto - Žearzinjo i Rivelinjo su špartali krilnim pozicijama, Tostao je bio lažna devetka, a Gerson je igrao nešto povučenije na sredini terena.

U centru svega je bio Pele, magnet za loptu, obdaren očima koje su pokrivale ceo teren, igrač kojem je svaki dodir lopte bio smislen, a svaki trk potentan i izveden sa jasnom namerom.

Njegova igra se zasnivala na kontroli, ritmu, snazi i viziji.

Kombinacija ovih elemenata je bila sjajno sinhronizovana i vremenom je postajala sve savršenija, u skladu sa njegovim napredovanjem.

Prvo je 1958. bio sirov, pa je zatim 1962. bio povređen, 1966. sputan, ali je 1970. konačno bio iskusan, fizički spreman, slobodan i koncentrisan.

Bio je to izbrušeni, besprekorni Pele, koji je sijao kao nikada do tada.

Prva utakmica je bila svirepo razuveravanje svih onih koji su ga otpisali, među kojima i češki trener Jozef Marko čiji je tim poveo na početku meča, ali je potom bio ostavljen na milost i nemilost napadača opisanog kao ,,potrošenog".

Drsko probacivanje lopte kroz noge Ivana Hrdličke je bio samo nagoveštaj za ono što je usledilo, prvo posle slobodnog udarca Rivelinja koji je Brazilu doneo izjednačenje.

Prave stvari su tek usledile.

Sat vremena posle početka, broj 10 se uzdigao u kaznenom prostoru i savršeno uštopovao 50 metara dugačak pas Gersona, spustio loptu i uputio je u mrežu.

Žearzinjova dva gola pred kraj meča su samo obezbedila pobedu od 4:1.

Ipak, ono čega se mnogi najviše sećaju sa tog meča, nije bio gol koji je Pele postigao, već onaj koji nije - nečuveni lob sa sopstvene polovine koji je prevario čehoslovačkog golmana Ivu Viktora, ali je ipak za nekolio centimetara prošao pored njegove stative.

Preplavljen samopouzdanjem stečenim totalnom kontrolom igre, on je kasnije priznao da je sve bilo unapred planirano i osmišljeno nakon što je uočio da evropski golmani imaju tendenciju da odlutaju sa svog gola.

Jedino mu je bilo žao što ovaj potez nije sačuvao za nekog ozbiljnijeg protivnika, kao što je bio onaj sa kojim se Brazil uskoro sastao.

Engleska je predstavljala vrhunac fudbala u Meksiku 1970. godine - oni su branili titulu i svi su smatrali da su u protekle četiri godine, otkako su je osvojili titulu prvaka sveta na svom terenu, postali još jači.

Za Brazil je ovo bilo 'finale pre finala'. Za Pelea, bila je to još jedna emocionalna prepreka koju je trebalo savladati.

Engleska je slavila u leto 1966, dok je Pele sedeo kod kuće, lečeći izmučeno telo i ponos.

Simbolično, ovo je bio meč u kojem je konačno mogao da izleči sve svoje frustracije i da zaboravi prethodne četiri godine.

Pele nije razočarao tokom ovog ekstremno kvalitetnog, ali i žestokog meča koji je u najvećoj meri bio sveden na brazilsku napadačku raskoš kojoj je bila suprotstavljena engleska defanzivna žestina.

I Englezi su znali da igraju fudbal, ali su Brazil i njegov talisman bili u stanju da bolje kombinuju.

Alan Maleri, čovek čiji je zadatak bio da čuva Pelea, priznao je da je u početku žestoko udario napadača u pokušaju da ga uzdrma, ali da je ovaj bio i mentalno i fizički spreman za sve izazove.

U autobiografiji Nobi Stajls, koji je tog dana meč pratio sa klupe, napisao je:

„Bilo je potpuno obeshrabrujuće gledati lakoću kojom se Pele oslobađao čuvara. Malers je konstantno pokušavao da mu oduzme loptu. Konstantno nije u tome uspevao".

Ipak, Pele je samo dva puta uspeo da potpuno pobegne Maleriju - prvi put je to rezultiralo verovatno jednom od najboljih odbrana svih vremena, dok je drugi beg odlučio pobednika.

Odbrana Gordona Benksa je danas deo folklora u engleskom fudbalu - njegov skok kojim je loptu prebacio preko prečke sa zamišljene gol linije je prkosio zakonima fizike.

Na drugoj strani terena, brazilski golman Feliks je mogao samo da mu aplaudira.

Sam Pele je ovu intervenciju nazvao „odbranom ovog i svih drugih prvenstava kojih mogu da se setim".

To što je tu loptu ka golu glavom uputio najveći igrač na svetu, samo je zacementirala status ovog legendarnog poteza.

Žairzinjo je dao gol za pobedu Brazila, ali za njega su najzaslužniji bili Tostao koji je pre centaršuta predriblao trojicu engleskih defanzivaca i vizija Pelea koji je u jednom momentu u zgusnutom prostoru napravio fintu kao da će da šutira, ali je loptu samo ćušnuo na desno i savršeno pronašao strelca gola.

„Kada je Brazil postigao pobedonosni gol, videli smo još jedan aspekt Peleove igre - odmerenost", nastavio je Stajls.

„Ona se najbolje mogla videti u shvatanju potreba tima. Pele je prevario dvojicu engleskih odbrambenih igrača i jednostavnim pasom pronašao Žearzinja. Bio je to čisti Pele".

„Njegova predstava u Meskiku je sasvim sigurno bila njegova životna uloga - tu smo videli talenat koji je potpuno bio u službi pobede tima.

Ukoliko bi jednostavan pas bio najbolje rešenje za ekipu, on bi ga i odigrao.

On bi se samo pod pritiskom i u slučajevima kada ne bi bilo druge opcije, upuštao u individualne egzibicije.

Bio je i lokomotiva i duša Brazila, ali i savršeni primer osećaja za igru kompletne nacije".

Kapiten Engleske, Bobi Mur, čovek koji je pehar Žila Rimea podigao četiri godine ranije, odao je Peleu apsolutnu počast kada je sa njim razmenio dres, kao i čuveni zagrljaj.

Pele and Bobby Moore after Brazil v England at the 1970 World Cup — Pele i Bobi Mur u zagrljaju posle utakmice Brazila i Engleske na stadionu Halisko u Gvadalahari

Brazil je tako skinuo taj simbolični skalp, ali nije pristao da na lovorikama tog uspeha izda svoje principe.

Pobeda od 3:2 nad Rumunijom - Pele je postigao dva gola, jedan iz slobodnog udarca, drugi odmerenim udarcem po zemlji - Brazilu je osigurala prvo mesto u grupi i prvi susret u nokaut fazi takmičenja protiv Perua.

Bilo je to četvrtfinale za sva vremena, susret sličnih južnoameričkih reprezentacija koje se bore sa velikom strašću.

Peruanci su imali insajdersku prednost u Didiju, nekadašnjem Peleovom saigraču sa prvenstava iz '58. i '62. godine.

Na kraju se ispostavilo da Brazilci imaju moćniji napad, pa su uz pobedu od 4:2 igrom ponovo pokazali veliko jedinstvo koje vlada u timu.

Bio je to ujedinjeni Brazil, porodica.

Van terena su izvodili noćne rituale koje je predvodio posvećeni katolik Pele.

Igrači su se okupljali u molitvu - za bolesne, za siromašne, za žrtve rata u Vijetnamu, ali nikada za pobedu.

To su morali sami da zasluže.

A da bi to uradili, morali su da savladaju demona iz prošlosti.

Pele je imao samo devet godina kada je Brazil izgubio od Urugvaja koji je oduvek bio jedan od najvećih rivala, u finalu prvenstva odigranog 1950. na domaćem terenu.

Ono što je na početku tog dana odisalo nadom i radošću - zemlja je oživela pod petardama i radio aparatima podešenim na najjače - završilo se u tišini i očaju.

Po povratku sa uličnog fudbala koji se igrao sa loptom načinjenom od hartije uvezane kanapom, Pele je zatekao oca uplakanog.

Dondinjo je bio talentovani poluprofesionalni fudbaler koji je sinu usadio ljubav prema fudbalu i od kojeg je Pele nasledio tehniku i mudrost.

Sada je konačno sin video šansu da ocu nečim uzvrati.

U očevoj sobi je na zidu visila Isusova slika.

Pele je pogledao i rekao: „Da sam bio tamo, ne bih dozvolio da Brazil izgubi", izjavio je on.

„Da sam bio tamo, Brazil bi pobedio".

Dvadeset godina kasnije, ispunio je obećanje.

Nije dobro počelo.

Posle 20 minuta Urugvaj je vodio u polufinalu Svetskog prvenstva.

Sredinom prvog poluvremena, Brazil je počeo da igra i samo nekoliko minuta pre odmora Klodoaldo je izjednačio svojim debitantskim golom za reprezentaciju.

Pele je do tog trenutka bio relativno neprimetan, ali onda je njegov uticaj na igru počeo da raste.

Njegov fantastičan trk je prvo bio zaustavljen grubim startom, zatim je prvi udarac na gol zaustavio hitri urugvajski golman, dok je sledeći otišao tik pored stative.

Umorni Urugvaj koji je imao probleme i sa povredama igrača, naročito nakon produžetaka protiv Sovjetskog Saveza u četvrtfinalu, poklekao je kada je Žearzinjo doveo Brazilce u vođstvo 15 minuta pre kraja utakmice.

Nemilosrdni Pele je namestio gol Rivelinju u završnim trenucima utakmice. Bilo je još uvek vremena i za još jedan, završni dragulj broja 10.

U sudijskoj nadoknadi vremena, Tostaova lopta upućena Peleu je naterala urugvajskog golmana Ladislava Mazurkijeviča da krene po nju, ali je Pele, umesto da ga zaobiđe, varkom tela propustio loptu koja je prošla i pored njega i golmana.

Pošto je morao da ode u stranu i da do lopte stigne pre urugvajskog defanzivca, Peleov udarac je otišao nedaleko od gola.

Rezultat meča je predstavljao ispunjenje obećanja koje je Pele dao svom ocu i tako je Brazilu ostala još samo jedna utakmica do slave.

Sa suzama na licu i uz ritmove batukade (samba svirana bubnjevima) u ušima, Pele je smirivao sebe.

Ovo nije bilo vreme za sumnjičavost.

Bio je najpoznatiji od svih brazilskih igrača, dvostruki šampion sveta, lider.

Kada je već prešao toliki put, sada više nije smeo da posustane.

Podigao je svoju zvečku, još jednom se uzdigao na noge i ponovo se pridružio mobilnom orkestru koji se probijao kroz ulice Meksiko Sitija.

Nekoliko sati kasnije, jedan fotograf je zabeležio sliku brazilskog i italijanskog tima postrojenih na sredini terena na stadionu Acteka pred sam početni udarac i sa 100.000 gledalaca kako vrište sa svih strana ovog užarenog kotla u glavnom gradu Meksika.

Na njoj su lica skoro svih igrača fokusirana i sa pogledom unapred, a svaka žila na telu zategnuta u pokušaju da se uzburkani nervi obuzdaju.

Jedino Pele gleda ulevo, pravo u sočivo kamere, sa izgledom potpune mirnoće i samopouzdanja.

U uvodnim minutima susreta, Italija je zatvorila sve prilaze golu, a njihov 'katenaćo' je obavljao svoj posao.

Ali u 18. minutu utakmice ukazala se prva šansa.

Rivelinjo je uputio upotrebljiv centaršut ka daljoj stativi.

Pele je u trku prestigao Tarkizija Burgniča i skokom osigurao poziciju za precizan udarac glavom.

Pele je zatim ponovo skočio, ali ovog puta u zagrljaj Žearzinju, sa rukama u vazduhu od oduševljenja.

Pred kraj poluvremena, stiže problem. Greška odbrane Brazila, Roberto Bonisenja se pojavljuje usred pometnje u odbrani, samo da bi otkotrljao loptu u nebranjenu mrežu.

Tokom pauze nema panike. Brazil deluje svežije nakon maratonskog polufinala koje je Italija imala protiv Zapadne Nemačke četiri dana ranije.

Brazilci poseduju talenat i taktički plan da ponovo preuzmu inicijativu.

Pele za nekoliko centimetara propušta centaršut Karlosa Alberta, Rivelinjo pogađa prečku iz slobodnog udarca.

Igra se 66. minut kada Gerson oduzima loptu na ivici kaznenog prostora i šutira pored leve ruke golmana Enrika Albertozija, a lopta odlazi u mrežu.

Nešto kasnije, na Gersonov pas Pele reaguje glavom - još jednom je iza sluđenog Burgniča, kao da ima opruge u kopačkama - i loptu prosleđuje Žearzinju koji kompletira statistiku da u svakoj utakmici na prvenstvu postigne po gol.

Italijanski izazov s kraja prvog, poništen je za 6 minuta drugog poluvremena.

Sledećih 15 minuta promiču u magnovenju, tokom kojeg družina u žutim dresovima kao da pleše oko utučenog protivnika.

Italijani jedva čekaju poslednji zvižduk, ali pre njega Tostao, koji se vratio na svoju polovinu, osvaja loptu i polaže je kao na tacni Vilsonu Pjaci koji je zatim prosleđuje Klodoaldu koji se nalazi na sredini terena.

Ovaj slalomom prolazi pored četvorice Italijana, a zatim pronalazi Rivelinja čiji pas sustiže Žearzinja na levoj strani terena.

On loptu šalje Peleu koji je prosleđuje Karlosu Albertu, a njegova lopta pogađa dalji ugao italijanskog gola.

Umetnost na delu. Perfekcija. Gol koji predstavlja oličenje onog što je Brazil u fudbalu - timska igra, veština, improvizacija, preciznost i strategija. Zagalo je uvideo da postoji rupa u italijanskoj odbrani, ali čak ni on nije mogao da zamisli da će njegova uputstva tim izvesti sa tako nemilosrdnom egzekucijom.

Ponovo je glavni akter bio Pele, a njegova asistencija toliko jednostavna, pa ipak precizna. Savršen primer njegove nesebičnosti.

Fotoreporteri su zakoračili na teren ne bi li pronašli savršen ugao. P

o završetku utakmice, oduševljeni navijači istrčavaju na teren i grle brazilske fudbalere, skidaju njihove dresove i šorceve.

Pele je samo jedan od mnogih bez dresa koji je sam skinuo da mu ga neko neko ne bi strgao sa ramena.

U svlačionici, ponovo traži samoću i sklanja se od karnevala koji se odigrava oko njega.

Mir pronalazi u tuširanju tokom kojeg se moli.

Završio je svoju međunarodnu karijeru i sada želi da se zahvali za svu slavu koja mu se ukazala.

Ali mir ne traje dugo.

Jedan novinar se probija u svlačionicu i kleči ispred Pelea tražeći oprost povodom članka koji je objavio pred početak prvenstva i u kojem je sumnjao u njega.

Pele ga diže na noge.

„Samo Bog oprašta", kaže mu. „A ja nisam Bog".

Nešto kasnije, kada se prašina slegla na Meksiko 1970. i kada je Peleov podvig već počeo da se pretapa u legendu, Burgnič, čovek koji je bio zadužen da ga čuva tokom finalne utakmice, odgovarao je na pitanja novinara o utakmici.

„Rekao sam sebi još pre početka utakmice: 'I on je od krvi i mesa, baš kao i ja', prisetio se.

„Nisam bio u pravu".

U tekstu korišćeni izvori: