Ukrajina, Rusija i kriza: „Vratio sam se u rodno mesto na ruskoj liniji fronta" - život u oblastima pod kontrolom pobunjenika

Malo vesti stiže iz dve oblasti pod kontrolom pobunjenika u istočnoj Ukrajini koje se nalaze u središtu ruskog vojnog spora sa Zapadom.

Ovo je priča o jednom stanovniku, prisiljenom da napusti Donjeck kad je zauzet 2014. godine, koji se sada vratio u njega u kratku posetu.

Ne objavljujemo njegovo ime radi njegove bezbednosti.

Nekada je između centralne stanice u glavnom gradu Ukrajine Kijevu i Donjecka saobraćao voz sa udobnim kušet kolima, ali sada taj put morate da pređete u neobeleženom minibusu.

Putovanje može da potraje i do 27 časova - koliko i putovanje iz Evrope do Novog Zelanda, a mnogo je manje udobno.

• Napetosti u Ukrajini - NATO u pripravnosti, Kremlj odgovara: „Histerija sa Zapada"
• „Putin je manijak, on je ubica" - kažu neki Ukrajinci dok Rusija odmerava snage sa Zapadom
• Gladomor u Ukrajini: Deset činjenica o tragediji velike gladi koja je ubila milione ljudi

Nemam dozvolu da uđem direktno iz Ukrajine na teritoriju koju pod kontrolom drže pobunjenici podržani od Rusije, tako da moram da putujem obilaznim dužim putem kroz Rusiju.

Tehnički je protivzakonito građanima Ukrajine da odu ovim putem, tako da kad naš minibus stigne do ruske granice, vozač nas savetuje da kažemo kako idemo na venčanje u obližnji ruski grad.

Da bismo prešli u oblasti pod kontrolom pobunjenika u Ukrajini prebacujemo se u drugo vozilo.

Njegove registarske tablice izdaje takozvanog Donjecka Narodna Republika, ili DNR, koju spoljni svet ne priznaje.

Vozač nam govori da je za volanom već 24 časa.

Kad stignemo do granice, uspevam da je pređem sa mojim „internim" ukrajinskim pasošem, zato što sam i dalje prijavljen na adresu u Donjecku.

• Putin: Rusofobija je prvi korak ka genocidu
• Rusija upozorava NATO: Evropi preti košmar oružanih sukoba
• Može li američka „Srebrna lisica“ da nadmudri Vladimira Putina

Oduzimaju nam pasoše i uskoro ih vraćaju svima sem meni.

Zamoljen sam da izađem iz kombija da odgovorim na neka pitanja.

Odvode me u baraku sa radnim stolom i starim kompjuterskim monitorom na njemu, a ja se trudim da ne budem nervozan.

Nude mi da sednem, dok me učtivi čovek u kožnoj jakni detaljno ispituje.

Pita me koliko godina imam, gde radim i da li putujem često u DNR.

Uskoro dobijam dozvolu da se pridružim ostalim putnicima u minibusu.

Prelazimo granicu i sad nam preostaje da pređemo još samo 120 kilometara pre nego što stignemo do mog starog grada.

Nadomak sam kuće, ali Donjeck nije dom koji prepoznajem.

Pre samo deset godina, Donjeck je bio ključno mesto za održavanje Evropskog prvenstva u fudbalu u Ukrajini i Poljskoj.

U sklopu priprema za prvenstvo, Donjeck je doživeo ogroman preobražaj.

Izgrađen je novi aerodrom, popravljeni su putevi, a vrata su otvorili blistavi novi hoteli.

Tokom trajanja Eura 2012, grad je bio prepun engleskih, francuskih, španskih i portugalskih navijača.

Delovao je kao razdragani evropski grad.

• Kako se Kijanu Rivs godinama krio u ukrajinskom udžbeniku
• Čuvari napuštenih pasa Černobilja

Sada, početkom 2022. godine, moj grad je promenjen do neprepoznatljivosti.

Velelepna staljinistička zgrada u centru grada sedište je poreskog ministarstva pobunjeničke republike.

Zgrada je u dobrom stanju i okružena je uredno održavanim cvetnim lejama.

Ali mnoge obližnje prodavnice i kafići su zatvoreni, a njihovi izlozi prekriveni daskama.

Prazno dečje igralište zaraslo je u korov.

Na otvorenim teniskim terenima obližnjeg sportskog centra može da se primeti još znakova propadanja; tamošnje žbunje je moje visine.

Ogromni tržni centar „Beli labud" nekada je bio prepun kupaca.

Ali tamo gde ste nekada mogli da nađete sve moguće radnje, od prodavnice cipela do nakita, sada je samo napuštena zgrada.

Pogledajte video o Čerobilju

Ne bi bilo tačno reći da je čitav Donjeck lišen života.

U drugom delu gradskog centra, mnogi restorani i kafići su puni gostiju.

Lokalna pozorišta prikazuju predstave gostujućih ruskih trupa i rečeno mi je da su sva mesta uvek rasprodata.

Ali ako se malo udaljite od centra, na severoistok, ulica su tu prepune napuštenih stambenih blokova, neki od njih vidno oštećeni granatama i mecima.

Ova oblast bila je teško pogođena tokom bitke za aerodrom u Donjecku u septembru 2014. godine.

Neke stambene zgrade blizu centra su renovirane, ali su mnoge druge ostavljene da i dalje propadaju.

Tokom dana mnoge ulice Donjecka jednako su prometne kao što su bile pre rata, ali noću su skoro potpuno prazne.

Svi žure da stignu kući pre noćnog policijskog časa koji traje od 23:00 do 05:00.

On se strogo sprovodi i čujem priče o ljudima koje zatvaraju preko noći samo zato što su izašli da bace smeće.

Nekoliko kilometara od centra nalazi se bivši gradski centar za savremenu umetnost.

„Izolacija" je bio odgovor mog grada na londonski Tejt Modern.

Sada se, prema tvrdnjama ljudi koji su ga preživeli, u ovoj zgradi nalazi ozloglašeni zatvor.

Radnje međunarodnih robnih marki kao što su Beneton, Najk, Zara ili Adidas, koje su tu postojale pre rata, sve su sada zatvorene.

Da bi kupili odeću, obuću ili kućanske aparate, mnogi meštani moraju da pređu granicu u Rusiju.

Oni koji ne mogu da priušte sebi da putuju, odlaze na pijacu ili u manje radnje, gde je ponuda ograničena.

Police supermarketa dobro su opremljene alkoholom i grickalicama, ali su proizvodi boljeg kvaliteta skupi.

Odmah pored flaša viskija uvezenih iz Tenesija, nalazi se nešto što se zove „Crveni Denijels", koji košta manje od desetine iste cene.

Jedne od mojih poslednjih večeri pre nego što napuštam Donjeck, dogovorio sam se da se nađem sa starim školskim drugom i odlazim do kafića na Lenjinovom trgu.

Nakon što je Mekdonalds zatvorio restorane u Donjecku u proleće 2014. godine, tri ogranka su se otvorila pod novim imenom „Don Mek".

Naručujemo hamburgere, pomfrit i kafu, ali ne mogu da ne primetim da je ukus potpuno drugačiji od uobičajene brze hrane.

„Tako je sa svime ovde", žali se moj prijatelj ogorčeno.

„Sve što smo nekada imali zamenjeno je nekvalitetnijom kopijom!"

„Živimo u distopiji u kojoj ljudi jedva sastavljaju kraj s krajem, ali se slogani na ulicama razmeću tvrdnjama o blistavoj budućnosti."

Pitam se da li će Donbas ikada uspeti da se vrati pod okrilje Ukrajine.

Moj prijatelj na to sleže ramenima, ističući da većina meštana sada ima ruske pasoše, a od 2014. godine rođena je nova generacija dece.

„Svako ko radi u vladi DNR-a ili državnoj službi neće želeti da se vrati u Ukrajinu.

„Sa svakom novom godinom koja prođe, verujemo da je povratak sve manje moguć."

Možda će vas zanimati i ovaj video: Di-džej nastup u Černobilju

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]