Ukrajina i Rusija: „Hajde da sačekamo septembar“ – kako ruska propaganda priprema stanovnike Luganska za „referendum“

Svako jutro počinje isto – čitam nove vesti o nama. Čitam ih kako na lokalnim izvorima novosti, tako i na nacionalnim.

Vesti su iste, no prikaz situacije se, kao u sosu veštog šefa kuhinje, značajno razlikuje.

Sudeći prema mesnim luganskim medijima, zatrpani smo ruskom humanitarnom pomoći. Svaki dan su pristizale tone.

Moja porodica i porodice svih mojih poznanika verovatno žive na nekoj drugoj planeti.

Mi nismo videli niti dobili te tone pomoći.

Čak i nemamo pojma kuda one idu.

Kada se radi o bolnicama, svaka hospitalizacija se plaća iz mog novčanika.

U školama nema udžbenika, pa smo i televizor za učionicu i antiseptike kupili sami.

Čak nas i „državna“ sportska sekcija košta 500 rublji mesečno.

Možda u našem životu i nema nečeg što humanitarna pomoć pokriva?

Uopšte uzev, naš stvarni život i život koji prikazuju mesne proruske vesti se toliko razlikuju kao da se radi o drugim planetama, crnoj i beloj, stvarnoj i bajkovitoj.

• Šta znamo o otcepljenim ukrajinskim oblastima Donjeck i Lugansk
• Kako je Rusija pustila vodu iz Dnjepra u Krim i kakav rizik to nosi sa sobom
• „Gde ste bili pre osam godina” i „nije sve tako jednostavno”: Kako i zašto Rusi pravdaju rat u Ukrajini

U snimcima na lokalnom televizijskom kanalu prikazuju situaciju kao su naši luganski „borci“ čitav život samo maštali o ratovanju.

Čak i kad izgube ruke i noge, vraćaju se u stroj.

U stvarnosti se žena koja sedi pored mene u autobusu žali nekome preko telefona: „Mog muža su danas pozvali na sastanak – njihovo preduzeće nije ispunilo plan mobilizacije.“

Ruske vesti javljaju da su od „LNR-DNR“ ostale samo ruševine.

Možete zamisliti moje zaprepašćenje kada sam videla autobus „Donjeck-Jalta“ kojim su ljudi išli na odmor, a ne bežali od granatiranja.

Čak ni Lugansk ne odgovara uglačanoj slici sa ruskih vesti.

Ponešto u gradu se popravlja, ali to nije tako rasprostranjeno kako nam prikazuju u vestima.

Stanje škole koja je oštećena još 2014. godine nastavlja da se pogoršava.

Još jedino razlika između mnjenja i stvarnosti obeshrabruje – naši poznanici u Rusiji misle da nas je humanitarna pomoć razmazila i da će Lugansk uskoro postati kao Grozni, grad raskoši i sjaja koji pleni maštu novim građevinskim tehnologijama.

Međutim, isti ti ruski prijatelji se žale da se sve to dešava zahvaljujući njihovim porezima i da se nama daje samo najbolje.

„U humanitarnoj pomoći su samo nove stvari“, kažu oni.

I ti razgovori nas vraćaju na retoričko pitanje: „Gde je sva ta pomoć?“.

Skoro uvek kao odgovor na svoja pitanja čujemo tajanstvenu frazu: „Hajde da sačekamo septembar.“

Radi se o takozvanom „referendumu“ koji Rusija planira.

Svi znaju da je to samo formalnost, ali uprkos tome zabrinuto čekaju promene – u cenama nekretnina, u isplatama penzija i pomoći, životnom standardu itd.

Niko i ne pomišlja da „referendum“ može imati i drugačije rezultate glasanja ili da se on neće ni održati.

I upravo se pod parolama „referenduma“ otvaraju nekakvi dečiji centri koji imaju fiktivni sadržaj, ali blistavu formu, odnosno veoma pompezne prikaze u medijima.

Ceo grad je pun bilborda i reklama s jednom te istom porukom: Rusija je dobra.

Ljudi pričaju o predstojećem „referendumu“ uzgredno, kao o vremenskom dobu.

Kao o nečemu što je izvan polja tvoje želje ili raspoloženja.

• Kako Rusija menja prvi grad koji je zauzela u Ukrajini
• Putin se uporedio sa ruskim carom Petrom Velikim koji je „vraćao teritorije“
• Cena istine u Rusiji: Život u strahu ili zatvoru

Posebna stranica novog života je ekshumacija poginulih kao rezultat „ukrajinske agresije“ i njihovo ponovno sahranjivanje.

Nejasno je kako posle osam godina rata mogu da se nađu tragovi ukrajinske agresije u ostacima, ali se o tome redovno izveštava u medijima.

Raskopavaju se improvizovane grobnice i pokušavaju se naći uzroci smrti.

Svaka identifikovana osoba dobija status žrtve zločinačkih dejstava Ukrajine.

Oni koji nisu identifikovani dobijaju krst sa brojem na novim grobljima.

Muž moje poznanice je nestao još 2014. bez traga i glasa.

To je bila dobra porodica čije je sve planove srušio rat.

Ta žena je tražila muža pet godina ne gubeći nadu.

Tek posle nekog vremena je njen muž pronađen u jednoj masovnoj grobnici zahvaljujući DNK analizi.

Bilo bi suvišno reći da je pet godina nade i potrage imalo katastrofalno dejstvo na tu ženu.

Paralelno sa sveprisutnim reklamiranjem Rusije kreira se i krajnje negativna slika Ukrajine.

Kad bi se zlo moglo obeležiti na karti, verovatno bi to bila Ukrajina, sudeći prema objavama.

Sva granatiranja, pogibije ljudi, zločini, nemoralni postupci i besmislene odluke pripisuju Ukrajini.

I to čine tako uverljivo i metodično da počinješ da veruješ u to, jer te od jutra do večeri ubeđuju u vestima da svi problemi nastaju zbog Ukrajine.

U svetlu toga, naravno, sve što se tiče Rusije je dobro.

Rusi se samopožrtvovano bacaju pod tenkove, osuđuju homoseksualnost i vole svoju zemlju.

Iz nekog razloga, iako shvataš da tobom manipulišu, počinješ da veruješ u sve to.

Veruješ i bojiš se Ukrajine.

Život je ovde trenutno toliko čudan i nemoguć da ti se ponekad čini da si kupio kartu za voz iz kog ne može da se izađe do poslednje stanice.

I može samo da se posmatra kroz prozor šta se dešava, čudeći se sve više i više.

Napomena: Autor članka koristi pseudonim radi zaštite lične bezbednosti.

Pratite nas na Fejsbuku,Tweets by bbcnasrpskom
i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk