Uragan Lora: Kako nastaju uragani i zašto su toliko česti u Americi, Meksiku i na Karibima?

Uragani su najveće i najjače oluje na planeti.

Svake godine, između juna i novembra, oni pogađaju Karibe, Meksički zaliv i istočnu obalu Sjedinjenih Američkih Država, ponekad ostavljajući veliku pustoš za sobom.

Na Tihom okeanu poznati su kao cikloni. U Indijskom okeanu i južnom Pacifiku poznati su kao tajfuni.

• Korona virus i klimatizacija - zašto ne idu zajedno
• U fotografijama: Kako se Iračani hlade na 50 stepeni
• Kako izgleda život na „najvrelijem mestu na Zemlji“

Sve su to tropske oluje, ali ih samo u zemljama oko severnog dela Atlantika i severozapadno od Pacifika nazivaju uraganima.

Kako nastaju, zašto su toliko česti u ovim delovima sveta i kakav im je uticaj?

Uragani su energetske bombe

Mnogi uragani koji nastaju na Atlantiku su rezultat atmosferskog fenomena koji se naziva tropski talas.

Talas počinje kao vrsta atmosferske struje koja formira pojas niskog vazdušnog pritiska, što se naročito često dešava tokom jula na zapadu Afrike.

Ako se svi uslovi sklope, niski vazdušni pritisak počinje da se pomera najviše uz pomoć pasatnih (istočnih) vetrova.

• Princ Vilijam i Dejvid Atenboro pokreću nagradu za spas planete
• Za nama je najtopliji septembar od kada se meri temperatura

Kad stigne do Atlantika, tropski talas ima potencijal da postane uragan - ali da bi se to desilo mora da ima dovoljno energije u obliku toplote i vetra.

Štaviše, neophodan mu je debeo sloj tople vode, sa površinskom temperaturom vode iznad 27 stepeni Celzijusa.

Potrebna su mu i prava polja vetrova - rotacija horizontalnog vetra i slabo ili malo vertikalno smicanje vetra. Visoko smicanje vetra prekinulo bi dotok toplote i vlage koji omogućavaju nastanak uragana.

Na kraju, potrebna je određena koncentracija kišnih oblaka i visoke vlažnosti u datoj oblasti.

Sve to mora da se desi na pravom mestu - obično između 10. i 30. stepena geografske širine na severnoj hemisferi, gde rotacija Zemlje pomaže da se vetrovi susreću i podižu u oblasti niskog vazdušnog pritiska.

Kad tropski talas naiđe na sve ove elemente, oni počinju međusobno da dejstvuju u oblasti širokoj između 50 i 100 kilometara.

„Kretanje tropskog talasa je okidač za oluju", kaže Horhe Zaval Hidalgo, generalni koordinator meksičke Nacionalne meteorološke službe.

A oluja je katalizator - tada započinje ples toplote, vazduha i vode.

Oblast niskog vazdušnog pritiska hladi vlažni, topli vazduh koji se diže sa okeana, a on ispunjava oblake.

Kondenzacija ovog vazduha otpušta vrelinu, koja još više spušta pritisak, privlačeći još vlage iz okeana i tako nastaje oluja.

Vetrovi se susreću i dižu u oblastima niskog vazdušnog pritiska, obrćući se suprotno od smera kretanja kazaljki na satu, dajući uraganu njegov prepoznatljivi oblik.

• Koliko vode treba piti dnevno
• Vremenska prognoza i Marko Čubrilo - Kamenko Katić 21. veka

I dok oluja postaje sve snažnija, tzv. „oko uragana" - središnja oblast široka najmanje 10 kilometara - ostaje relativno mirno.

Oko njega se diže gusti zid od oblaka i najjačih vetrova - tzv. zid „oka".

Preko toga su spiralna zakrivljenja oblaka, koja se nazivaju kišni pojasevi i gde je koncentrisan najveći deo kiše.

Brzine vetrova određuju trenutak u kom ovu pojavu možemo da nazovemo uraganom.

U trenutku nastanka, on je tropska depresija. Kad stekne snagu, postaje tropska oluja. A kad brzina vetra dostigne više od 118 kilometara na sat, to je onda uragan.

Međutim, uragani mogu da budu klasifikovani u pet kategorija u zavisnosti od stalnih brzina vetrova. Na Atlantiku, koristi se Safir-Simpsonova skala vetrova kako bi se izmerila njegova destruktivna snaga.

Vetrovi jednog uragana mogu da proizvedu oko polovine svetskog potencijala za proizvodnju električne energije, pokazuju podaci Nacionalne okeanske i atmosferske uprave (NOAA).

Međutim, najveći krivci za razaranja i gubitke ljudskih života nisu vetrovi, već olujni udari i poplave koje izaziva kiša uragana.

U SAD-u, na primer, olujni udar koji su izazvali tropski cikloni na Atlantiku bili su zaslužni za skoro polovinu smrti u uraganima između 1963. i 2012. godine, prema tvrdnjama Američkog meteorološkog društva.

„Šteta ili opasnost povezana sa tropskim ciklonom ne odgovara nužno njegovoj kategoriji. Na primer, oluja najvišeg stepena neće nužno značiti više kiše", kaže Hidalgo za BBC Mundo.

Najviše pogođeni Meksiko, SAD i Karibi

Ovaj deo sveta najskloniji je uraganima, uglavnom zato što tropske geografske širine u Atlantskom okeanu imaju savršenu temperaturu za njihov nastanak tokom mnogih meseci u godini.

Tu su i kretanja velikih vazdušnih struja.

Istočni ili pasatni vetrovi, koji kruže oko Zemlje blizu ekvatora, kreću se s istoka na zapad i guraju uragane ka Karibima, Meksičkom zalivu i jugu Sjedinjenih Američkih Država. Na njihov pravac utiče Zemljina rotacija - pod nazivom Koriolisov efekat, koji ih tera da blago naginju ka severu.

I tako, dok uragani putuju Atlantikom, oni neznatno skreću ka severu, a kad stignu do geografske širine od 30 stepeni severno, obično se susretnu sa Pretežno zapadnim vetrovima, još jednim globalnim sistemom vetrova - on čini da uragani zaokrenu ka istoku.

Kad na svom putu nalete na Bermudsko-azorski anticiklon, on određuje da li će uragan krenuti u pravcu Meksičkog zaliva ili SAD-a.

Anticikloni su oblasti visokog atmosferskog pritiska, sa suvim vazduhom i manje oblaka.

Na severnoj hemisferi, vetrovi kruže uz anticiklone suprotno smeru kretanja kazaljki na satu. Bermudski anticiklon postaje prepreka, tako da, da bi nastavili dalje, uragani moraju da ga zaobiđu.

Veličina i položaj anticiklona može da odredi pravac kretanja tropskog ciklona.

Ukoliko je anticiklon slabiji i kreće se ka istoku, uragani ga zaobilaze i polaze na sever, udaljujući se od Kariba.

Ako je, sasvim suprotno, anticiklon jači i nalazi se na jugoistoku, tropski ciklon će se uputiti ka Meksičkom zalivu ili Floridi.

Položaj anticiklona varira u odnosu na doba godine i godišnje doba, a može da se promeni za svega nekoliko dana.

„Zbog ovih varijacija, uragan sledi veoma drugačiju putanju od one koju će slediti svega tri ili pet dana kasnije", kaže Horhe Zavala Hidalgo iz meksičke Nacionalne meteorološke službe.

Isto tako, anticikloni i drugi tipovi vazdušne mase mogu da promene putanju uragana ka istoku - to se desilo sa uraganom Sendi 2012. godine.

Nakon što je stigao do kopna na Kubi, uragan Sendi je počeo da se kreće ka severoistoku, ali su mu se na putu isprečili anticiklon na Grenlandu i hladni front. To je poguralo Sendi nazad ka američkoj istočnoj obali, gde je poharao Njujork i Nju Džersi.

Manje uragana stigne do kopna u istočnoj pacifičkoj zoni nego u Severnom Atlantiku, uprkos tome što je to aktivniji region.

Zašto ima manje uragana u Južnoj Americi?

I dok sever Atlantika nudi idealne uslove za nastanak uragana, ispod ekvatora situacije je drugačija.

„Jug Atlantika je mirniji zato što nema tropskih talasa - ta pojava je mnogo uobičajenija na severnoj hemisferi i ima više varijacija u brzini i pravcu vetrova, što sprečava nastanak uragana", kaže Barns.

Takođe, tropski cikloni ne nastaju dalje od 500 kilometara od ekvatora, zato što je efekat Koriolis tu suviše slab i ne menja pravac vetrova i ne pretvara ih u uragane.

Ali iako uragani nisu uobičajeni u Južnoj Americi, nastajali su na južnim obalama Brazila. Tropski ciklon Katarina je 2004. godine izazvao 11 smrti i raseljenje više od 30.000 ljudi.

Kakav je uticaj klimatskih promena?

„Klimatske promene zagrevaju temperaturu površine okeana i debeli okeanski sloj, što predstavlja problem. Imamo teorije prema kojima topliji okeani čine snažnije i žešće oluje", kaže meteorolog Geri M. Barns.

Takođe, postoje nagoveštaji da su oblasti u kojima cikloni nalaze savršene uslove za opstanak sve veće, kaže Horhe Hidalgo.

„Moguće je da broj ciklona neće rasti, nego da će se promeniti preraspodela kategorija. Mogli bismo da doživimo više uragana više kategorije a manje onih iz niže."

U čemu je razlika između vremena i klime?

Oba naučnika se slažu da je prerano da se izmeri uticaj klimatskih promena na nastanak i pravac uragana.

„Postoji mogućnost da će oluje polako postati žešće, ali trebaće nam mnogo podataka da bismo dokazali da globalno zagrevanje izaziva jače uragane. Možda ćemo imati više dokaza za 25 godina", kaže Barns.

Uz zahvalnost Hozeu Manuelu Galvezu iz Nacionalne okeanske i atmosferske uprave (NOAA).

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]