Vimbldonsko finale: Kako je Novak utišao Henmanovo brdo i ceo kompleks

Najduže finale u istoriji, prvo sa taj-brejkom na 12:12… Da, bili smo svedoci meča koji će se dugo pamtiti i prepričavati. Evo kako je sve izgledalo „iznutra“.

Svi na Henmanovom brdu su izvadili telefone.

Federer je prethodno neverovatnim servisom došao na 40:15, što su svi shvatili kao gol u devedesetom. Toliko su se radovali.

• Vimbldon finale: Novak peti put šampion
• Finale Vimbldona: Glamur, Federer, Đoković i – Nino iz Mostara

Peti je set, a semafor pokazuje 8:7 u gemovima za Švajcarca.

Zato kamere na telefonima sad snimaju – žele da uhvate trenutak u kojem Federer dve meč lopte pretvara u deveti vimbldonski trofej.

Zašto sam ja među njima, a ne na tribinama Centralnog terena, duga je priča i stići ćemo do nje.

„Let’s go, Roger, let’s go (Idemo, Rodžere, idemo)“, čuje se svuda oko mene.

Novak spasava prvu meč loptu.

Kamere su se na trenutak spustile, čisto da se snimanje prekine i opet počne pred novi Rodžerov servis. Jer, to je to, nema šta, kraj samo što nije.

Đoković je i tu meč loptu spasao, a onda i vratio brejk.

Četrdesetak minuta kasnije na Henmanovom brdu je bila tišina.

Jeste, neki su aplaudirali, ali većina je samo ustala i počela da pakuje ćebad, čipseve, vodu i sve ostalo što su doneli.

U pozadini, na velikom ekranu, Đoković je uz osmeh svetu pokazivao vimbldonski pehar.

Tu negde sam bio i ja… Doduše, u predinfarktnom stanju.

„Žao nam je, ali…“

A dan nije počeo baš najbolje.

„Znate, nažalost, nismo uspeli da vam obezbedimo mesto na meču“, rekla mi je pola sata pred početak fina gospođa koja novinarima uručuje akreditacije.

Mislim, uručuje inače, ovog puta ne.

„Veoma nam je žao“, dodala je ističući ko sve zbog čega može i ne može da uđe na Centralni teren.

• Koliko bi vas koštalo da gledate Đokovića na Vimbldonu
• Kviz: 10 stvari koje morate znati o Vimbldonu (i pet apsolutno nebitnih)
• Novakov trening „iza scene“: Sam na dvojicu i vimbldonsko boćanje

I šta ću – vratio sam se u pres centar, prilično utučen, razmišljajući kako da se, kao početkom turnira, nekako umuvam na tribine.

Ta opcija ovog puta zaista nije bila moguća, pa sam se, kada su ostali novinari otišli na meč, uputio ka Henmanovom brdu.

E, sad, fora sa Henmanovim brdom je da što ranije zauzmete pol poziciju, naročito za važnije mečeve – poput, hm, finala Vimbldona.

Stigao sam tamo tik pred početak, uspevši ipak da se uz dosta izvinjavanja, pardoniranja i provlačenja nekako uglavim na stepenicama.

„Idemo, Rodžer“, odmah se čulo negde iz mase, čim je Federer prvi put prebacio lopticu preko mreže.

„Idemo, Novače“, odgovorila je žena iza mene.

Henmanovo brdo je suštinski veliki piknik, samo što se i gleda tenis – dakle, ćebad, sendviči, grickalice, alkohol, sunčanje…

Ispred mene su, na primer, bile dve starije gospođe koje su sve vreme nešto ćaskale, desno grupa Azijata obučenih u švajcarsku zastavu, a levo grupa mladih sa pintama piva u rukama.

„Da li neko tamo sedi“, pitao je masu proćelavi muškarac, pokazujući na neobično mali prostor pored mene i brže bolje mi se smestio u krilo, sa sve sinom od pet-šest godina.

Za to vreme na Centralnom terenu vodila se rovovska borba – Federer je poveo 4:3 u gemovima.

„Neverovatno je da i dalje igraju na tom nivou, počeli su mnogo pre nego što si ti uopšte rođen“, čuo sam kako muškarac iz mog krila objašnjava dečaku.

Meč je ubrzo otišao u taj-brejk, u kojem je Đoković bio bolji – 1:0.

„Idemo, Novače“, ponovila je žena iza mene, jedna od retkih koja nije bila za Federera, pa sam morao da joj priđem.

Kaže, zove se Sandra i iz Engleske je.

„Jednostavno mi se on sviđa“, kratko odgovara na pitanje zbog čega navija za Đokovića.

„Autsajder je, iako je prvi teniser sveta, pa možda zato. Rodžer igra odlično na ovom turniru, ali jednostavno mi se više sviđa Đoković.“

Mica Ubica

Prvi set je gotov i delovalo je da sve ide po planu, ali nisam mogao da se smirim.

„Prvi turnir sa kojeg izveštavam, Vimbldon… Novak stigao u finale, a ja ne mogu da gledam meč uživo“, prolazilo mi je kroz glavu, uz još neke dodatke o kojima nećemo sad.

Dok su Federer i Đoković odmarali, uputio sam se ponovo ka pres centru, iako mi nije bilo lako da napustim teško osvojeni kutak Henmanovog brda.

A tamo kao kod nas u pošti ili opštini – dvadesetak novinara stoji pred modernom verzijom starog, dobrog šaltera.

„Nema reda, samo prozivaju“, kaže mi jedan od njih.

„Sa čega prozivaju?“

„Pa sa spiska“, odgovara mi, misleći se verovatno ko je ovaj što je zalutao ovde.

Dakle, postoji izvesni spisak prijavljenih novinara za Centralni teren – što nije isto kao ono gde su me već odbili za akreditaciju – pa oni sad čekaju da ih prozovu.

Suštinski je sve isto kao pred šalterom, samo što umesto Mice Ubice sedi gomila mladih i svi su baš fini prema svima.

„Mogu ja vas sada da dodam na spisak, ali toliko ljudi već čeka, prijavili su se odavno… Sigurno nećete stići na red“, kaže mi jedan od nadležnih.

Zato sedam na najbliži sto, na mesto rezervisano za novinara Sandej tajmsa, da barem malo gledam tenis i razmislim šta dalje.

A imam i šta da vidim – Federer u drugom setu već napravio dupli brejk.

• Vimbldonska bajka: Kako je tinejdžerka Koko Gof oduševila svet
• Vimbldonska priča o Goranu Ivaniševiću – teniskom heroju koji nije odustao
• Italijanski „Not too bad“ novinar za BBC: Novak mi je i dalje dužan

Levo od mene sedi tip u kariranoj košulji i nonšalantno jede salatu, kao da se ništa ne dešava. Koji tren kasnije vidim da je reč o novinaru Tajmsa.

„Alesandro“, viču u pozadini ime nekog srećnika, on dobija narukvicu i brzo odlazi ka Centralnom terenu.

Rekao sam mu svašta u sebi, iako nije on čovek ništa kriv.

Za to vreme na ekranu nimalo ne sluti na dobro… Federer lako dolazi do 5:1, pa osvaja set.

Moram otići odavde, ne vredi, mislim se.

Ali gde?

Keks

Znam gde ću – u BBC boks na Centralnom terenu, možda tamo bude mesta da gledam na miru.

Reč je o prostoriji koja gleda direktno na teren, a u kojoj su komentatori i novinari koji uživo izveštavaju, ili su jednostavno deo te redakcije.

Šifru za ulaz znam još od prvog dana turnira, što je ne bih iskoristio.

„Šta se desilo vašem momku u drugom setu“, pita me kolega Džonatan uz osmeh čim sam ušao.

„Ma, nemam pojma“, odgovaram mu. „Mogu da sednem ovde da gledam?“

„Hm, možeš, ali ne znam šta će biti kad se devojka koja tu sedi vrati“, kaže mi.

Treći set je počeo i Federer vodi 1:0, ali Đoković servira. Konačno gledam meč uživo, ali iza tako debelog stakla da se sa terena ništa ne čuje.

Tek nakon nekog Federerovog dobrog poteza, kad publika skoči, malo atmosfere stigne i do nas.

Desno od mene devojka žustro kuca za BBC blog uživo, a u čitavoj prostoriji se osim toga čuje još samo glas sportskog komentatora.

„Kako Rodžer servira u ovom meču, samo linije pogađa“, kaže on.

• Vimbldon: Sva lepota „malih mečeva” i kako sam predahnuo
• Kako jastreb Rufus čuva vimbldonsko nebo
• Pet saveta za „preživljavanje“ reda na Vimbldonu

Gledam u tribine… Među velikim brojem ljudi kojima u odevnoj kombinaciji neobično nedostaje monokl, primećujem i dvadesetak praznih mesta.

Njihovi vlasnici se u tom trenutku verovatno negde švrćkaju, traže piće ili toalet, dok se na terenu vodi velika borba.

Treći je set uveliko u toku, a Đoković je i dalje bez brejk lopte. Sve je isto kao u prvom setu, rovovski.

„Hoćeš keks“, pita me stariji novinar u prolazu i pruža kutijicu.

Ma kakav te keks sad spopao, mislim se, ali ipak uzimam jedan.

Federer onda dolazi do brejk lopte i publika skače kao da je gol. Novak uspeva da to reguliše i odlazi se opet u taj-brejk.

„Odlična razmena koju Đoković dobija, blizu je osvajanja drugog seta“, piše devojka pored mene u blogu koji tren kasnije.

Tako je i bilo – 2:1.

„Ko će pobediti“, pitam je.

„Oh, ne znam. Trenutno mi deluje da će Đoković“, kaže.

„Ima još da se igra, ništa nije gotovo“, uključuje se komentator, kao da čuje.

Čelendž

Postoji jedan mali problem sa finalima – nije ih lako igrati. Ni ona u parkiću, a kamoli ona vimbldonska.

A nije ih lako ni gledati.

Otišao sam iz BBC boksa na kraju trećeg seta – ne mogu mirno da sedim i ćutim, a i ta devojka na čijem mestu sam sedeo bi se uskoro vratila.

Izlazim sa Centralnog terena, kad na jednom ekranu vidim natpis: „Teren broj 3 je pretvoren u gledalište finala – ulaz je besplatan i ima dosta mesta“.

Ok, što da ne.

Brzo odlazim tamo i vidim da stotinak ljudi na tribinama prati meč na dva semafora.

Atmosfera je prilično opuštena, ali odmah je jasno da je i taj teren svim srcem uz Federera.

„Nakon što je Đoković u prošlogodišnjem finalu bez mnogo problema došao do pobede nad Andersonom, možda je i pravedno da sad gledamo klasik u pet setova“, navodi komentator.

Tu je već bilo jasno šta će se desiti u četvrtom setu – Federer je imao dupli brejk.

Doduše, Đoković je ubrzo, posle dva sata i 47 minuta igre, uspeo da konačno brejkne Švajcarca, ali to nije bilo dovoljno.

Ne mogu ni tu da sedim, ne sviđa mi se – imam pundravce, rekli bi neki.

• Upoznajte Kineza koji bodri Đokovića širom sveta
• Prvi dan Vimbldona – Đoković pobedio, Krunić poražena, a ja se izgubio
• Belo je ponovo u modi: Počinje Vimbldon – pet stvari na koje treba obratiti pažnju

Ma, idem nazad na Henmanovo brdo da gledam peti set, zaključio sam u razgovoru sam sa sobom.

Tamo, naravno, mog mesta odavno nema, pa stajem negde na kraj stepenica, nadajući se da me redari neće pomeriti.

„Krećite se, nema stajanja tu“, ponavljaju oni na svakih minut-dva, da neko kojim slučajem ne bi zakrčio prolaz.

Zelena linija na kraju stepenica označava granicu iza koje sme da se sedi ili stoji i ja sam stao baš na nju, tako da su mi pete bile u zabranjenoj zoni.

Čelendž je odlučio da to ipak nije aut, pa me niko nije dirao.

Mogao sam na miru da gledam i gubim živce.

Muk

U petom setu ponovo egal.

„Ne može da namesti taj bekhend nikako“, čujem iza sebe kako neko priča na srpskom i okrećem se, ali ne vidim od koga je to došlo.

Ma, nema veze.

Đoković u tom trenutku ponovo ima brejk lopte i to dve, ali Federer se nekako vadi iz toga – oduševljenje na Henmanovom brdu.

Prvi teniser sveta onda pravi brejk, ali Federer se uskoro vraća u meč.

Skočili su svi i na trenutak je atmosfera gotovo ličila na neku fudbalsku utakmicu.

„Idemo, Đoković“, viče muškarac levo od mene, u dresu Kajla Laurija.

„Idemo, Federer“, odgovara mu žena koja je odmah iza njega.

Njih dvoje će se do kraja meča – znači još oko sat vremena – kao dva petogodišnjaka, takmičiti čija će biti zadnja.

Na svako „Đoković“, usledilo je jedno „Federer“ i obrnuto, pa ko duže izdrži.

Za to vreme, iako je drama odavno počela, neki se i nisu baš nervirali. Na primer, gospođa ispred mene je sve vreme na tabletu pratila finale Svetskog prvenstva u kriketu.

Federer potom pravi brejk – oduševljenje, ali se Novak spasava dve meč lopte i – muk.

Redari tada već više ne obraćaju pažnju na to da li neko stoji na stepenicama.

Eto, dotle je došlo.

„Ja sam za Đokovića“, kaže mi jedan od njih, videći da ću uskoro verovatno umreti.

„Želim da on pobedi, ne znam šta je sa svim ovim ljudima“, dodaje.

Želja mu se, izgleda, ispunila.

Kraj

Na kraju smo svi ostali bez reči.

Vratili smo se u pres centar, izgrlili se i u neverici ćutali.

Nikome nije bilo jasno kako je Đoković dobio finale – Federer je bio bolji po svim parametrima, ukupno je čak osvojio više poena od Novaka.

Jedno je bilo jasno – prisustvovali smo istorijskom momentu. Dobro, neki su bili tamo, a neki smo gledali na Henmanovom brdu, ali ni to više nije bitno.

Kako se uopšte piše tekst u ovom stanju, pomislio sam kad sam seo pred prazan word dokument.

Teško.

Skoro je pet po londonskom vremenu, što znači šest u Srbiji, kad završavam ovaj tekst. Uskoro će da svane, ali nema veze.

Prvi Grend slem je gotov. Nisam više siguran ni kada je šta bilo – prvi meč kao da je bio i pre dva dana i pre dva meseca, tako se sve pomešalo.

Ali pamtiće se, zbog mnogo čega.

Vimbldon, čoveče.