Zagađenje okeana: Zašto ne možemo da vidimo plastiku u morima

Naučnici su otkrili do sada najveće zabeležene nivoe mikroplastike na dnu mora.

Zagađenje je pronađeno u sedimentima izvučenim sa dna Mediterana, blizu Italije.

U analizi, koju je predvodio Univerzitet u Mančesteru, pronađeno je i do 1,9 miliona komadića plastike po kvadratnom metru.

U te predmete su najverovatnije spadala vlakna iz odeće i drugih sintetičkih tekstila, kao i sićušni delovi iz krupnijih predmeta koji su se vremenom raspali.

• Da li je zabrana plastike zapravo štetna po životnu sredinu
• Mikroplastika u vodi ima „minimalni rizik po zdravlje“
• Ljudi žele da koriste plastične flaše, kažu iz Koka-kole

Istrage koje su sproveli istraživači navele su ih da zaključe kako su mikroplastiku (manja od jednog milimetra) na konkretnim lokacijama na okeanskom dnu koncentrisale snažne podvodne struje.

„Ove struje stvaraju nešto što se zove naneseni talozi – zamislite samo podvodne peščane dine“, objasnio je doktor Ijan Kejn, koji je predvodio međunarodni tim.

„Oni mogu da budu dugi desetinama kilometara i visoki stotinama metara. Oni su među najvećim akumulacijama sedimenata zna Zemlji. Prevashodno su napravljeni od veoma finog mulja“, rekao je on za BBC Njuz.

Izračunato je da u okeane svake godine, uglavnom preko reka, uđe četiri do 12 miliona tona plastičnog otpada.

Naslovi u medijima bili su usredsređeni na velike mase otpada koje plutaju u virovima ili budu izbačene na obalu u plimama.

Ali smatra se da to okom vidljivo đubre predstavlja samo jedan odsto morskog plastičnog kontingenta. Tačna lokacija preostalih 99 odsto je nepoznata.

Nešto od toga gotovo sigurno su unela u sebe morska stvorenja, ali mnogo veći deo se možda raspao i naprosto potonuo.

Tim doktora Kejna već je uspeo da dokaže da rovovi i okeanski kanjoni u dubokom moru mogu u sedimentima da sadrže visoku koncentraciju mikroplastike.

I zaista, simulacije u vodenim tankovima pokazala je koliko efikasno strujanja blata, peska i mulja može da povuče sa sobom i premesti vlakna u još veće dubine.

• Severni beli nosorozi: Odvažan plan koji bi mogao da spase ove veličanstvene životinje
• Šta (ni)smo uradili da sačuvamo planetu
• Može li svet da se odrekne palminog ulja da bi spasao prašume

„Samo jedna od tih podvodnih lavina („zamućene struje“) može da prenese ogromnu količinu sedimenta stotinama kilometara preko okeanskog dna“, rekao je doktor Florijan Pol sa Univerziteta u Daramu.

„Tek počinjemo da shvatamo na osnovu skorašnjih laboratorijskih eksperimenata kako ovi tokovi prenose i ukopavaju mikroplastiku.“

Nema ničeg atipičnog u vezi sa oblašću studije u Tirenskom basenu između Italije, Korzike i Sardinije.

Mnogi drugi delovi planete imaju snažne duboke podvodne struje koje pokreću temperatura i kontrasti u salinitetu.

• Najvećem koralnom grebenu na svetu preti ozbiljna opasnost
• Bogati su najveći krivci za klimatske promene, pokazuje istraživanje
• Kako emisije o prirodi skreću pažnju na ugrožene vrste

Razlog za zabrinutost mogao bi da bude taj što ove struje nose i kiseonik i hranljive materije stvorenjima iz morskih dubina.

I tako, prateći istu putanju, mikroplastika bi mogla da se spušta u žarišta biodiverziteta, povećavajući šansu da će je u sebe uneti morske biljke i životinje.

Profesorka Elda Miramontes sa Univerziteta u Bremenu, u Nemačkoj, koautorka je studije iz časopisa Sajens koji opisuje ovo otkriće u Mediteranu.

Ona kaže da isti napor koji je uložen u borbu protiv virusa korona sada mora da se primeni i protiv pošasti zagađenosti mora plastikom.

„Svi ulažemo veliki trud da unapredimo našu bezbednost, svi ostajemo kod kuće i menjamo svoje živote – menjamo naš radni život ili čak prestajemo da radimo“, rekla je ona za BBC Njuz.

„Radimo sve što možemo da ljude ne bi pogodila ova bolest. Na isti način moramo da razmišljamo i kad štitimo naše okeane.“

Roland Gejer je profesor industrijske ekologije iz Brenove škole ekološke nauke i menadžmenta, sa Kalifornijskog univerziteta u Santa Barbari.

On je predvodio istragu i opisao tokove otpada preko kojih plastika stiže u okeane.

On je to prokomentarisao ovako: „I dalje veoma slabo znamo koliko se ukupno plastike nataložilo u okeanima. Čini se da se polako javlja naučni konsenzus da većina plastike ne pluta na površini okeana.“

„Mnogi naučnici sada smatraju da je vrlo verovatno da se većina plastike sada nalazi na okeanskom dnu, ali vodeni stubovi i plaže vrlo verovatno takođe sadrže velike količine.“

„Svi bismo istinski morali najpre potpuno da se usredsredimo na to da uopšte sprečimo ulazak plastike u more.“