Zaječar, gradski prostor i deca: Za dečija udruženja više nema mesta u gradskim prostorima

Velika dvorišna bina za predstave, šivaće mašine za rad osoba sa Daunovim sindromom, zidna ogledala za balet i karate, bubnjevi za probe i kičice za slikanje.

Svi ovi predmeti i oprema mogli bi da se nađu „pod vedrim timočkim nebom" jer su lokalne vlasti naložile trenutnim, višegodišnjim korisnicima - udruženjima Dečiji centar i L-Down, da se isele iz prostorija u vlasništvu grada, u centru Zaječara, do 9. juna.

Tako bi osmesi sa lica nekoliko stotina zaječarske dece i mladih - članova i korisnika programa ovih organizacija, mogli da nestanu gubitkom ovog, po rečima mnogih njihovih sugrađana, jedinstvenog kutka za druženje, obrazovanje i igru.

„Ja sam u jednom momentu rekla mojoj ćerki da ću da odustanem od udruženja i od svega, a ona mi kaže: ,Mama ja sam jedino tamo srećna'.

„I šta ja na to da joj kažem?", gotovo plačući govori za BBC na srpskom Mirjana Đorđević, predsednica upravnog odbora organizacije L-Down i majka ćerke sa Daunovim sindromom.

BBC je više puta zatražio komentar od lokalnih vlasti o ovom slučaju, ali do objavljivanja teksta odgovori nisu stigli.

• Trenutak kad sam saznala da mi dete ima Daunov sindrom
• Prodao auto i novac dao za malog Gavrila - upoznajte Marka
• Kako da pomognete deci sa smetnjama u razvoju u vreme korona virusa

Kroz dvorište ovog inkluzivnog mesta, prošlo je nekoliko hiljada dece i mladih iz opšteg stanovništva i sa smetnjama u razvoju i različitim vrstama invaliditeta.

Od 2013. godine, kada su se u udruženja uselila u ove gradske prostorije, organizovane su predstave, radionice, treninzi, edukativni programi, festivali i mnogi drugi događaji za uzraste od tri do 19 godina, ali i starije.

„Trudimo se da radimo nešto što treba grad da radi, ne bunimo se i zato bismo volele da nas puste da nastavimo da radimo za dobrobit svih", vidno potresena govori Selena Ristić Vitomirović za BBC na srpskom, glumica i osnivačica Dečijeg centra.

Šta se desilo?

Početkom maja udruženjima Dečiji centar i L-Down stiglo je obaveštenje od gradske uprave.

U dokumentu u koji je BBC imao uvid, pravobranilaštvo Grada Zaječara obaveštava udruženja da su „obavezani da se sa svim licima i stvarima" isele iz gradskih prostorija u Hajduk Veljkovoj ulici broj 17.

Tako je presudom Osnovnog suda u Zaječaru od januara 2019, koja je potvrđena presudom Višeg suda u Zaječaru novembra prošle godine, usvojen „tužbeni zahtev tužioca Grada Zaječara".

Prema ovoj pravosnažnoj presudi, udruženja treba da se isele u roku od 30 dana od dobijanja obaveštenja - 9. juna, te da „poslovni prostor predaju u državinu tužiocu (gradu)", odnosno da ga vrate.

Radi se o dvema poslovnim zgradama od 221 i 38 kvadratnih metara sa velikim dvorištem u centru Zaječara, nedaleko od zgrade Gradske uprave.

Selena Ristić Vitomirović i Mirjana Đorđević tvrde da im je po tadašnjem ugovoru takozvana ,,kuća doktora Gruje", gde je prethodno bio vrtić, data na korišćenje na deset godina bez naknade, počevši od 2013.

Međutim, u ugovoru je bila tačka koja je omogućila njegov jednostrani raskid na osnovu čega je gradska uprava i dobila sudsku presudu.

Voditeljke udruženja se nisu nadale toj „zamci" jer im je prilikom potpisivanja rečeno da im je time data „šansa da raskinu ugovor" ukoliko prestanu da rade.

• Pet saveta kako da odgajate dete sa autizmom u Srbiji
• Magične pošiljke koje mame osmeh deci sa smetnjama u razvoju
• Kako roditelji teško bolesne dece dobijaju otkaze

Ovaj član u ugovoru omogućio je da već 2017, posle ponovnog dolaska nekadašnjeg gradonačelnika Zaječara Boška Ničića na čelo grada, na adresu udruženja stigne prvo obaveštenje gradske uprave kojim je naloženo da napuste prostorije.

Usledili su tužba grada, suđenje i presuda u njihovu korist.

Žene iz udruženja su uputile žalbu Apelacionom sudu, a obratile su se i zaštitniku građana 2019. koji se zatim godinu dana bavio njihovim slučajem.

Ristić Vitomirović kaže da je ranije komunicirala i sa Ministarstvom državne uprave i lokalne samouprave, dok je povodom najnovijih događaja pisala predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i ministarstvima za rad i ljudska i manjinska prava tražeći sastanke.

Osim potvrde da su upoznati sa situacijom, drugih informacija od viših instanci još nema.

Kao zvaničan razlog iseljenja, govori glumica, navodi se potreba grada za kancelarijskim prostorom gde bi trebalo da budu smeštene finansijske službe.

„Jer im je blizu i mogu da dele vajfaj iz opštine", dodaje.

Iz gradske uprave do objavljivanja teksta nisu stigli odgovori na pitanja koja će biti buduća namena ovih prostorija, kao ni koji su razlozi naloženog iseljenja i zašto je zatražen jednostrani prekid ugovora.

Takođe, nismo dobili odgovore ni na pitanja da li je bilo razgovora između gradskih čelnika i predstavnica udruženja Dečiji centar i L-Down.

U kratkom telefonskom razgovoru jedino je potvrđeno da su udruženjima ranije nuđeni drugi prostori.

Šta je ponuđeno?

Grad je ponudio nekoliko drugih prostora koji, kažu iz udruženja, nisu bili odgovarajući za njihove aktivnosti.

Dečijem centru je jednim telefonskim pozivom ponuđena kuća supruge pevača Željka Vasića, tvrdi Ristić Vitomirović.

Dodaje da je naknadno saznala da je to zapravo sprat kuće sa nekoliko omanjih prostorija, dok u prizemlju žive stanari.

Glumica je dobila još jedan poziv gde se govorilo o nedovršenim bungalovima na Kraljevici, park-šumi u Zaječaru.

Takva ponuda je za nju bila neprihvatljiva jer bi se tako, smatra ona, civilni sektor sklonio iz grada, a deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju postala bi nevidljiva.

Udruženje L-Down je pozvano na sastanak gde se govorilo o ustupanju petog sprata zgrade od 250 kvadratnih metara u Dositejevoj ulici. u centru, prekoputa osnovne škole Ljuba Nešić.

„Stavila sam primedbu da visoki sprat nije za osobe sa smetnjama, posebno ne za decu i mlade sa mentalnim problemima jer mogu da se uspaniče i da dožive šokove, posebno ako nestane struja ili se neko dete zaglavi u liftu", prepričava Đorđević.

Tvrdi da je na tom sastanku sa gradskim čelnikom, u prisustvu njene ćerke dobila „vulgaran odgovor" koji je glasio: „Stavićemo im rešetke ako su ludi".

Druga ponuda koju su imali bila je Zadužbina Nikole Pašića, muzejski prostor, takođe u centru grada.

„Sa tim smo se saglasili ali pod uslovom da nam naprave još jedan toalet i da sredimo kuhinjicu kao ovde što imamo jer mi našu decu učimo da se osamostale - da sami čiste iza sebe, peru sudove, kuvaju i spremaju, što se lakše uči u društvu."

Tu se priča se završila, tvrdi Đorđević.

Vremenom je komunikacija u potpunosti zamrla.

Ristić Vitomirović ističe da je pokušala da stupi u kontakt sa gradskim vlastima, ali da u tome nije uspela.

Predložena medijacija je takođe odbijena, kao i pokušaj direktora Mreže organizacija za decu Srbije - MODS, čiji je Dečiji centar član, da razgovara sa gradonačelnikom.

„Zvanično ništa nije postojalo, ni mejl, ni prepiska da nam je nešto nuđeno da pogledamo", dodaje glumica.

Reči roditelja

Penzioner Dragomir Veljković se pre tri godine iz Beograda vratio u rodni Zaječar sa sinom Milanom, 41-godišnjakom sa smetnjom u mentalnom razvoju.

Milan se ubrzo priključio L-Down organizaciji i tamo prošao mesto za razonodu i druženje sa novim prijateljima.

Njegov otac Dragomir kaže da ga je saznanje da će udruženje možda morati da se seli zabrinulo i uplašilo, ali da zbog toga nije patio.

„Ali bi bio veoma nesrećan i teško bi podneo ako bi se na neki način zaustavilo druženje i njihov boravak tamo, jer ta inkluzija njemu predstavlja život", govori stariji Veljković za BBC na srpskom.

• Šta je Montesori metod obrazovanja i gde se primenjuje u Srbiji
• Učiteljica Milena zbog koje su i roditelji poželili da se vrate u školske klupe
• U kojim godinama je najbolje učiti jezik

Pre pandemije korona virusa, Milan je odlazio u „doktor Grujinu kuću" na popodnevna druženja četiri, pet puta nedeljno po nekoliko sati.

Najviše su ga radovale zajedničke proslave rođendana, spremanja za brojne manifestacije i pripreme poklona za Dan žena - 8. mart koje su potom prodavali na tezgi u gradu.

„Najmanje je to bio boravak gde se samo sedi i juri po dvorištu, uvek je imalo neki smisao i sadržinu", ističe otac Veljković.

Zbog toga misli da bi ukidanjem „idealnog mesta" koje udruženje ima u centru grada, njegov sin bio „lišen prava na, za njegove uslove i njega, normalan život".

Takođe smatra da bi lokalna samouprava „morala mnogo veću pažnju" da posveti tom pitanju u Zaječaru, što, čini mu se, do sada nije bio slučaj.

„Trebalo bi da se pronađe adekvatno rešenje da ta deca imaju makar približno iste uslove kao što ih imaju ovde.

„U suprotnom bi značilo da grad Zaječar apsolutno ne zanima ta vrsta problema, što ne bi bilo u redu", zaključuje Veljković.

Dečiji centar i L-Down

Dečiji centar je osnovan početkom 2013. godine.

„U cilju je da grad Zaječar promovišemo kao grad kulture, ali pre svega jednakih mogućnosti za svu decu", naglašava Ristić Vitomirović koja se od devedesetih bavi društveno-angažovanim teatrom.

Dečiji centar je, dodaje, jedino inkluzivno udruženje u Timočkoj krajini.

Ideja je da se na jednom mestu okupe deca iz opšte populacije i osobe sa smetnjama u razvoju i invaliditetom koja će kroz glumu, muziku, igru ili neki sport izraziti njihov kreativni potencijal.

U njihovim prostorijama se održavaju razne vrste programa, predstava, radionica, probe, treninzi, ali i festivali, od kojih su posebno ponosni na Art zonu za sve.

To je međunarodni inkluzivni festival dečjeg i omladinskog stvaralaštva čiji je dugoročni cilj „stvaranje klime otvorenosti i saradnje sa naglaskom na različitost i individualne potencijale" dece i mladih sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.

Kroz festival je za četiri godine održavanja prošlo više od 2.000 dece i mladih iz opšte populacije i sa smetnjama u razvoju i invaliditetom sa Balkana.

Država je takođe prepoznala njegov značaj pa ministarstvo kulture novčano pomaže festivla, dok su za grad manifestacija i njeni učesnici ostali "nevidljivi", ističe Ristić Vitomirović.

Pored glumačkih aktivnosti i rada na predstava koji su najzastupljeniji u Dečijem centru se organizuju časovi baleta, slikanja i bubnjeva, kao i Montesori obrazovni program za najmlađe.

Pre korone su imali i kurs karatea za decu predškolskog uzrasta.

Veliki broj volontera i učesnika njihovih programa dolazi i iz srednjih škola sa kojima imaju protokol o saradnji.

Trenutno je u njihovim prostorijama aktivno oko stotinak dečaka i devojčica.

• Studenti kao prijatelji dece bez roditeljskog staranja
• Vezivanje dece sa invaliditetom: „Moderno ropstvo“ traje godinama
• Kako svađe roditelja utiču na decu

Veza sa udruženjem L-Down sa kojim dele adresu je gotovo neraskidiva, pa tako njihovi korisnici učestvuju i zajednički nastupaju u većini programa.

Saradnju su započeli još pre nego što su se doselili u sadašnji prostor, a planiraju da je nastave zajednički rad čak iako budu morali da se razdvoje.

„Bila nam je lako omogućena inkluzija, mogli smo da povezujemo decu i da mlađa deca stvaraju sliku o tome kako osobe sa smetnjama nisu nikakav bauk i da ih se ne plaše", navodi Đorđević.

Njeno udruženje je formirano 2005. godine i danas broji oko trideset aktivnih članova.

Pored dece sa Daunovim sindromom njihovu organizaciju posećuju i druge osobe sa smetnjama u razvoju.

Zbog nedostaka finansija i nemogućnosti uvođenja dnevnog boravka, druženja se odvijaju uglavnom u popodnevnim satima i vikendima u njihovoj dvorišnoj kući.

Nju su opremili i renovirali sredstvima od projekata, konkursa i donacijama građana, udruženja i firmi.

Unutra se nalaze i šivaće mašine na kojima njihovi korisnici, među kojima je i Mirjanina ćerka Irena Milkić, mogu da rade.

Aktivnosti kojima se bave su još i edukacija dece za samostalan život, zaštita zdravlja i formiranje eventualnih partnerstava kakva već postoje u svetu uz podršku društva i rođaka.

Mladi se takođe pripremaju i na neke teže životne situacije, poput gubitka roditelja i kako voditi život posle toga.

„Neki od njih mogu dosta toga da nauče zato je jako značajno da se druže sa ljudima koji mogu da im budu prijatelji i podrška i da se pored njih uče kako da se druže, kako da se ponašaju, jednostavno da se osećaju ljudima u ovom gradu", ističe Đorđević.

„Druga majka"

Pavle Janković je deo Selenine glumačke družine od njegove šeste godine.

„Odrastao sam sa njom i doživljavam je kao drugu majku.

„Verujte mi, za neke stvari se pre obratim Seleni nego rođenoj majci", kroz osmeh govori 17-godišnji gimnazijalac za BBC na srpskom.

Kaže da mu je polazak u školu glume tokom detinjstva dosta pomogao da „usmeri energiju" jer je kao mali bio „brzoplet".

„Prvo je krenula saradnja, onda i druženje, kasnije i prijateljstvo sa mojim ocem i majkom da bi na kraju je preraslo i u naše prijateljstvo", ističe Pavle.

Nastavio je da glumi i po osnivanju Dečijeg centra, igrajući u velikom broju predstava koje je ona režirala.

Neke od njih su osvajale i nagrade, a u sećanje mu se posebno urezala predstava „Zlatno srce" u kojoj su glumili i njegovi drugovi iz L-Down udruženja.

Mnogo toga je, naglašava, naučio „od nje i sa njom" u Dečijem centru, zbog čega ne krije da mu je mnogo teško palo kad je saznao da je naloženo njihovo iseljenje.

„Znali smo mi da je imala probleme, ali da će doći do ovoga ne - niko nije mogao da pretpostavi, jednostavno me je šokiralo", navodi Pavle.

Njegov mlađi brat Lazar je takođe bio učesnik programa koji su organizovani u Dečijem centru, ali se umesto glume, opredelio za slikarstvo.

„Dešavalo se da naša deca od sedam dana u nedelji, tamo provedu pet ili šest, u zavisnosti kakve aktivnosti imaju", priča za BBC na srpskom Mirjana Janković, Pavlova i Lazareva majka.

Kaže da su njena deca, posebno stariji Pavle, ovih dana vidno potresena i uznemirena.

„Naša deca su priznata gde god da odu, dobijaju i nagrade, osvajaju prva mesta, a to se ne primećuju u Zaječaru i sada ih još i teraju iz jedne kuće koja im je potrebna za rad.

„Tamo gde su išli, nisu predstavljali Selenu i Dečiji, već Zaječar i to je stvarno žalosno da ih grad ne podrži ni u jednom projektu, da im ne izađe u susret i ne pruži nešto, a vidi se kako deca rade i kako se bore", ističe 46-godišnja tekstilna konfekcionarka, trenutno nezaposlena.

Bez obzira na krajnji ishod, naglašava da će podržati njihovu decu i udruženja i da će se boriti da, ukoliko Dečiji centar isele sa sadašnje adrese, pronađu novi prostor.

Njen sin Pavle je optimističan.

Ne gubi nadu, pozitivno razmišlja i veruje da će se doći do rešenja problema.

„Druga kuća"

Deo Selenine glumačke trupe od malena je i Pavlom vršnjak Rade Spasić, učenik druge godine Ekonomsko-trgovinske škole u Zaječaru.

Iako boluje od cerebralne paralize, ravnopravno učestvuje na festivalima i glumačkim takmičenjima, recituje na priredbama i prisustvuje brojnim drugim događajima sa njegovim vršnjacima.

„Sve mogućnosti koje ima iskazao je kod Selene tokom tog rada i glume i sada ako treba da se prekine biće veoma teško jer njegovo slobodno vreme on jedino tu može da utroši sa nekom voljom i elanom", objanjava za BBC na srpskom njegova hraniteljka Ruška Anđelković.

Vest o iseljenju Dečijeg centra veoma teško prihvata, dodaje.

Ona se trudi da ga uteši svaki put kada brizne u plač, ali čitava situacija, ponajpre zbog njenog štićenika, i njoj izuzetno teško pada.

„Nije tu samo gluma već i učenje pripadnosti, druženju humanosti… Za nas je to druga kuća", ističe Radetova hraniteljka.

U Dečijem centru takođe vlada prava vršnjačka sloga.

Drugovi se uzajamno podržavaju i pomažu, pa kada neko pogreši negde svi zajedno ga motivišu da ne gubi volju i dobronamerno kritikuju, zapaža Anđelković, majka četvoro dece i baka šestoro unučadi.

„Takvog tipa nešto u Zaječaru ne postoji i zato je mnogo bitno da ovo opstane i ne ugasi se", dodaje.

I Radetova hraniteljka smatra da su deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nevidljiva i neprepoznatljiva za grad.

„Jednostavno neko beži od te dece jer im ona uglavnom dođu kao teret, a ona nisu to, ona mogu mnogo, samo treba da im se pruži ruka spasa i nema nikakvih problema", zaključuje 63-godišnja Ruška Anđelković.

Šta dalje?

Udruženja su planirala mnoge događaje za naredni period, ali je neizvesno hoće li do njihove realizacije doći jer dogovora još uvek nema, a 9. jun se bliži.

Pre nekoliko dana su kao jedan od poslednjih poteza pokrenuli i peticiju na internetu.

Ristić Vitomirović naglašava da su spremne da prihvate i neki drugi prostor, samo da ispunjava njihov osnovni uslov - prizemna kuća sa dvorištem.

„Ti zidovi nisu suština, već ono što mi radimo i naša ideja i ne bismo imali stvarno ništa protiv da to bude neki drugi prostor, još bolje ćemo da ga oplemenimo i uradimo istu stvar", ističe glumica.

Njena koleginica Mirjana Đorđević kaže da nemaju „fizičku snagu da se nose sa jačima od sebe".

„Veliko poverenje građana je tu i oni koji su davali, nisu to činili da se sada rastura, već da služi generacijama", ističe ona.

Iako iz opštine još nisu dobili novu ponudu, niti poziv na razgovor, u njihovom slučaju, nada ipak još ne umire.

Stoga željno očekuju da će u narednim danima ipak biti nekog dijaloga.

„Ovaj kraj je možda novi početak", gorko se osmehujući zaključuje Ristić Vitomirović.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]