Zaječar, istorija i muzika: Šanko si Bonka zalibi - Istinita timočka balada o tragičnoj ljubavi dvoje mladih

„Šanko si Bonka zalibi. Libija Šanko, grlija, godina i polovina...".

Ovim stihovima počinje jedna od najtužnijih ljubavnih balada po istinitoj priči sa istoka Srbije, iz druge polovine 19. veka, kako neki kažu - timočkoj verziji Šekspirovog dela Romeo i Julija ili opere Karmen Žorža Bizea.

Pesmu je napisao njen protagonista - Šanko Dišković, koji je prema kazivanju podlegao strastima i navodno na insistiranje njegove Bonke, usmrtio nevestu na dan njenog venčanja u Velikom Izvoru, selu nadomak Zaječara, kada je trebalo da pođe za drugog, ugasivši tako ljubavni plamen zanavek.

„Robijajući u požarevačkom zatvoru spevao je baladu i opisao čitav događaj, od toga kako su se zavoleli i kako je došao da svira, do trenutka kada ga je pozvala da se oproste, da ga daruje i kako ju je ubio.

„On je taj vlastiti usud i trenutak krajnje slabosti, nosio do kraja života", govori za BBC na srpskom Irena Jović Stanojević, autorka knjige Šanko si Bonka zalibi i bivša novinarka iz Zaječara.

• Kad se digla kuka i motika: Timočka buna protiv vlasti Milana Obrenovića
• Zaječarski bastioni – Od vojnih utvrđenja iz 19. veka do pašnjaka za stoku
• Karmen - od tragične junakinje do feminističke ikone

Pored knjige i pesme ispevane na autentičnom velikoizvorskom jeziku, nedavno se pojavila ideja i za ekranizacijom i scenskim oživljavanjem ove tragične romanse, čime bi na još jedan način uspomena na događaj bila sačuvana.

Bonkina i Šankova romansa

Ljubavna priča dvoje mladih iz Velikog Izvora kraj Zaječara počinje krajem sedme decenije 19. veka.

Šanko Dišković je bio samouki violinista i poticao je iz siromašne porodice.

Irena Jović Stanojević kaže da u pojedinim istorijskim izvorima piše da je bio Rom, dok neki istoričari, pak, tvrde da je pripadao zajednici jermenskih doseljenika.

Šankova večna ljuba Bonka, dolazila je iz bogate velikoizvorske porodice.

Oboje su znali da je njihova strastvena ljubav zabranjena, pa su se zbog toga, kad god bi im se ukazala prilika, tajno sastajali, prema narodnom kazivanju, ispod „šam duda".

Romansu je prekinuo Šankov odlazak u Srpsko-turske ratove koji su trajali od 1876. do 1878, posle kojih je Srbija na Berlinskom kongresu stekla nezavisnost.

Pozivajući se na istorijske spise, Jović Stanojević kaže da se iz rata vratio kao heroj u oslobođenu Srbiju i u do temelja porušeni Zaječar i Veliki Izvor.

„I mislio je da su sada ravni - Bonkini roditelji koji su izgubili dosta toga i on koji nije imao ništa, ali je došao sa priznanjima i odlikovanjima iz rata", priča autorka knjige.

Međutim, hrabrog ratnika dočekalo je neprijatno iznenađenje.

Ne bi li se spasili bede koja ih je snašla, lepoticu Bonku su njeni obećali bogatom trgovcu iz Negotina.

Ali, nevesta nije želela taj brak i po svaku cenu je htela da ostane sa Šankom, sa kojim je bila u ljubavnoj vezi godinu i po dana pre njegovog mobilisanja.

„Prema mojim istraživanjima i zapisima, pokušala je da izmoli od roditelja da je ne daju izvesnom Osmanu.

„To nije urodilo plodom, pa je njen uslov da pođe za trgovca bio da im na svadbi svira Šanko, što je on nerado prihvatio", govori nekadašnja novinarka, danas vlasnica knjižare u Zaječaru.

• Recept za slomljeno srce
• Kada ljubav ne može preko državne granice
• 'Započeo sam život iznova na Arktiku... potom se zaljubio'

Postoje mnoga predanja o ovom događaju, a jedno od njih, po mnogima najverodostojnije, kaže da je violinista tog kobnog dana po dogovoru došao u Bonkin dom.

Krišom je ušetao u njenu sobu gde ga je nevesta pozvala da se oproste.

Umesto pozdrava, navodno ga je dočekala molba da je ubije nožem koji je nosio sa sobom, kako bi sprečio njenu udaju za čoveka koga nije volela.

Prema jednoj verziji opevanoj i u njegovoj baladi, Šanko je vođen emocijama potegao nož i usmrtio devojku, dok u narodu provejava i priča da je ona sama privukla njegovu ruku u kojoj je bilo sečivo.

„To je zločin iz strasti, ona je toliko bila očajna da je tražila od njega da je ubije jer on nije bio ubica, niti zločinac, već ratni heroj i dobra duša što utvrđujemo iz kasnijeg perioda tumačeći njegov karakter", ističe Jović Stanojević.

Tačna verzija događaja nije nikada potvrđena što bi, dodaje, moglo da se promeni ako se jednog dana dođe do sudske presude, ukoliko je sačuvana.

Šanko je posle počinjenog zločina pobegao, ali su ga ubrzo uhvatili zaječarski žandarmi i priveli sudu.

Dobio je 20 godina robije u požarevačkom zatvoru.

„To nam govori da je imao olakšavajuće okolnosti, zato što je bio ratni heroj i zato što ovo nije bilo ubistvo s predumišljajem, za koje se po tadašnjem kaznitelnom zakoniku određivala smrtna kazna ili doživotna robija", tvrdi autorka knjige.

Preko balade do pomilovanja

U požarevačkom kazamatu proveo je svega nekoliko godina.

Robijajući tamo stalno je svirao violinu, iz čega se izrodila legendarna pesma Šanko si Bonka zalibi, prevedeno sa velikoizvorskog jezika na srpski - Šanko si Bonku zavole.

Prema podacima do kojih je Jović Stanojević došla u požarevačkom arhivu, Šanko je imao status slobodnjaka - zatvorenik kome je bilo dozvoljeno da izlazi tokom vikenda.

„To znači da je zaista bio mirne naravi i kao dobar svirač privukao je pažnju stražara i upravnika zatvora, pa su ga puštali da svira u lokalnim kafanama ili kod nekih viđenijih Požarevljana, naravno u pratnji žandarma", ističe Zaječarka.

Uzimao je, dodaje, i dobar bakšiš za to.

Pažnju nije privukao samo zaposlenima, već i prvom novovekovnom kralju Srbije - Milanu Obrenoviću, koji ga je prilikom jedne posete zatvoru navodno čuo kako svira njegovu baladu, što ga je, između ostalog, navelo da ga pomiluje.

Šanko se u Zaječar vratio pre izbijanja Timočke bune 1883. godine, narodnog ustanka na istoku Srbije protiv nameta vlasti i kralja Milana.

O tome svedoče i zapisi Dragutina Ilića, delovođe (pisara) Prekog suda, čije su sudije u Zaječaru izricale presude pobunjenicima - smrtne kazne, tešku robiju u okovima ili zatvorsku kaznu.

„On u posebnom poglavlju njegove knjige Zaječarska buna na vrlo dirljiv način opisuje kako su sudije preko dana donosile smrtne presude, a uveče u gostionici kod Lugumerskog uživali u Šankovom muziciranju", objašnjava Jović Stanojević.

• Žene na selu u Srbiji - od neplaćenih radnica do preduzetnica
• Listala udžbenik iz istorije - našla dedu
• Borba za pravo glasa - kada su žene izjednačavane sa „sumanutim licima“

Po povratku iz zatvora oženio se izvesnom Maricom, sa kojom je imao šestoro dece, ali mu je, prema mnogim svedočenjima, Bonka zauvek ostala u srcu i za života je patio za njom.

Nekadašnja novinarka i urednica tvrdi da je čitavog života pokušavao da se iskupi za taj zločin čineći dobra dela.

„Novac koji je zarađivao od violine, uglavnom nije donosio kući - ili je ostajalo u kafani, ili je delio sirotinji, pomagao je sirotište, a stavio se na raspolaganje vlastima i kada se gradsko groblje uređivalo."

Nastavio je da svira širom Srbije, kao i u susednoj Bugarskoj, sve do smrti februara 1928.

Misteriozni pradeda

U porodičnoj kući koju je Šanko za života izgradio u Prizrenskoj ulici, u Zaječaru, odrastao je i njegov praunuk Svetislav Dišković.

Deo zgrade je njegov stric prodao, pa se tu sada nalazi kafić, dok je on, iako ne živi više na toj lokaciji, u sećanje na „deda Šanka" sačuvao ostatak objekta.

Pošto se rodio 20 godina posle smrti pradede, o njemu je tokom detinjstva slušao uglavnom od babe, ali su ga, seća se, pominjali i mnogi sugrađani.

„Kad sam bio mali, njegova muzika i pesme i dalje su se čule u većem broju zaječarskih kafana, pa kad prođem pored uvek su govorili - e onaj mali je Šankov praunuk", govori Svetislav Dišković za BBC na srpskom.

Njegov deda po kome nosi ime, bio je najstariji i jedan od trojice sinova koji su poginuli u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.

Šanka su nadživeli ćerka, čiji potomci žive u Kruševcu, i najmlađi sin koji je uzeo prezime Nikolić, koje nose i njegovi praunuci iz Zaječara.

Jović Stanojević kaže da je prilikom istraživanja nailazila na podatak da je i Šanko bio upisan pod tim prezimenom, za koje tvrdi da je preuzeo od oca.

Takođe, postoje i određene polemike oko njegovog pravog imena, za koje potomci tvrde da je bilo Aleksandar, kako stoji uklesano pored slike na nadgrobnoj ploči.

„Prepliću se prezimena Dišković i Nikolić, dok mu je pravo ime bilo Aleksandar, a Šanko mu je bio nadimak, zato se moj otac isto zvao Aleksandar", tvrdi praunuk Svetislav.

• Petar Prvi Karađorđević - mondenska mladost, kraljevska starost
• Šta je bila Crna ruka i ko je bio Dragutin Dimitrijević Apis
• Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf - srpskoj vojsci je jedini bio put

Mesto rođenja ovog misterioznog violiniste je isto predmet sporenja, pa je po mnogima on rođen u Velikom Izvoru, dok Jović Stanojević, pozivajući se na popis iz 1863, tvrdi da se rodio u Zaječaru.

Sedamdesetpetogodišnji praunuk kaže da pojedini potomci nikada nisu priznavali da im je Šanko predak i da su ga se stideli.

Na osnovnu priča koje je slušao kao dete, Svetislav ima samo pozitivno mišljenje o pradedi, bez obzira na to što je počinio zločin.

„Po tome što sam ja slušao kao mali, smatram da je bila velika ljubav i da ona nije želela drugog, nego samo njega, a on je kasnije mnogo propatio", zaključuje praunuk.

Pesma kao čuvar priče od zaborava

Jednu od prvih verzija Šankove balade na ploči, snimio je Stojan Dimitrijević Zaječarac 1927, da bi dve godine kasnije snimio još jednu verziju.

Pesmu su kasnije uglavnom prenosili muzičari, čuvajući je od zaborava, pa se tako i u zaječarskim kafanama svirala do sedamdesetih godina 20. veka, tvrdi Jović Stanojević.

Obrađivali su je i prepevali, između ostalih, čuvena Izvorinka Milošević, braća Teofilović, mnogobrojni horovi, a pre četiri godine im se pridružila i mlada umetnica Tamara Ristić Kezz.

„Ta pesma je meni u pet omiljenih narodnih pesama i nekako sam nju uvek pevala u društvu sa prijateljima, kada neko traži da otpevam neku tradicionalnu pesmu", govori rođena Kikinđanka, koja danas živi u slovenačkoj prestonici Ljubljani za BBC na srpskom.

Ova kompozicija, koja je urađena u modernijem aranžmanu, na albumu se našla sasvim slučajno.

Ne nadajući se da će uopšte da zapeva stihove Šankove pesme, Ristić je prvo uradila muzičku podlogu, koja se umnogome oslanja na elektronski zvuk.

„Kada je trebalo da dođe do toga da počnem da pišem tekst, meni je samo došla ta izvorna pesma i bukvalno posle nisam mogla ništa drugo da smislim nego se ona sama tu pojavila", objašnjava muzičarka.

Dodaje da joj nije bilo nimalo lako da je otpeva jer je pesma, kako vokalno, tako i emotivno, izuzetno zahtevna.

Pre nego što ju je snimila, bacila se i u istraživanje.

„Meni je to jedna od najtužnijih ljubavnih pesama, jako se lako čovek poveže na tu emociju, tu slikovitost kojom je ona ispevana, a kroz tekst može da se zamisli cela ta priča", dodaje.

Kaže da verovatno zbog bremena tragedije koje je Šanko nosio kroz čitav život, ali i iskrenosti, pesma i danas živi.

„Da nije postojala ta velika ljubav među njima, ne verujem da bi pesma i danas imala toliko odjeka, posle toliko godina", zaključuje Kezz koja se u njenom muzičkom radu bavi osavremenjavanjem tradicionalnog zvuka.

• Zaječarska gitarijada - od lokalnog muzičkog takmičenja do jednog od najstarijih rok festivala u Evropi
• Kada je muzika politički nepodobna
• Najbolje od „desetih“: Muzička scena u Srbiji u prethodnih deset godina

Pored muzičara i pesama, sećanje na ovu ljubavnu priču, sedamdesetih godina prošlog veka pokušao je da sačuva i zaječarski glumac Nenad Ciganović napisavši dramu o zaljubljenom paru koja je ipak ostala u rukopisu.

Irena Jović Stanojević je 1995. napravila dokumentarnu reportažu koja je emitovana na Radio Zaječaru, a kasnije i na televiziji, a pre četiri godine je objavila i knjigu Šanko si Bonka zalibi u izdanju njene knjižare.

Te godine je u produkciji Radio-televizije Srbije emitovan i istoimeni polučasovni televizijski dokumentarni film novinarke Vanje Čolić.

Prema pisanju medija, Narodni muzej u Zaječaru je isto 2017. godine trebalo da preda zahtev da se ova balada uvrsti na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

Muzička predstava i ekranizacija na pomolu

Posle skoro vek i po od kada je balada skovana u mračnim ćelijama požarevačkog zatvora, došlo se na ideju da ova nesvakidašnja priča o nesrećno zaljubljenom paru iz Velikog Izvora dobije scensku verziju i da se ekranizuje.

Radovi su u začetku i tek je nedavno objavljen promotivni spot, odnosno pilot epizoda.

„Sam događaj je izuzetno potentan i inspirativan, prava ljubavna priča sa jedne strane, a sa druge Šankov život koji je velika filmska priča, idealna za scenski mjuzikl, ali i ekranizaciju", govori reditelj Vladimir Lazić za BBC na srpskom.

Rođeni Zaječarac kaže da je zamisao takva da se radnja ne zaustavi kod tragičnog događaja, već da nastavi da prati „antičku sudbinu glavnog junaka" i njegov buran život.

Želja mu je i da prikaže Zaječar i Srbiju tog vremena, grad i zemlju na istorijskoj raskrsnici koje za Šankova života potresaju brojni važni događaji - od Timočke bune (1883) i Srpsko-bugarskog rata (1885), preko smene kraljevske dinastije Majskim prevratom (1903), do Balkanskih (1912-1913) i Prvog svetskog rata (1914-1918).

Za sada je, dodaje Lazić, u planu da se uradi muzička predstava - mjuzikl, iz čega može da se izrodi i serija od dvadesetak epizoda, kao i celovečernji film.

Međutim, za takav poduhvat potrebna im je finansijska sigurnost i podrška.

Reditelj televizijske serije Sinđelići i mjuzikla Cigani lete u nebo koji se u Pozorištu na Terazijama igra više od 10 godina, kaže da je polovina scenarija napisana, ali da još uvek razgovara sa producentima i drugim filmadžijama.

O potencijalnim glumcima ne želi još uvek da govori, ali je siguran da će biti mlađi od 30 godina, a možda čak i iz inostranstva.

„Nadamo se da će neko ozbiljnije da uđe u to jer je bilo dosta dobrih i zanimljivih razgovora.

„Ljudi su spremni, ali je potrebno da i oni imaju neku sigurnost i država da stane iza toga nekim novcem", zaključuje reditelj.

Pogledajte video o legendi romske muzike Šabanu Bajramoviću

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]