Tinejdžerka koja se na sudu izborila da igra hokej sa dečacima

Za većinu ljudi koji vide zvanični logo Velnes centra Džastin Blejni, nazvanog prema njihovoj kiropraktičarki, stilizovani hokejaški štap koji predstavlja slovo J, referenca je na omiljeni kanadski sport.

On to, naravno, i jeste, ali za sve one koji malo bolje poznaju dr Blejni, kao i njenu izuzetnu biografiju, ovaj štap predstavlja nešto mnogo više.

Džastin Blejni je 1981. godine zaslužila mesto u timu dečaka koji su igrali u Gradskoj hokejaškoj ligi Toronta (MTHL), ali joj nije bilo dozvoljeno da igra.

Od njene dvanaeste godine, a zatim i kroz njen tinejdžerski period, ona je vodila napornu pravnu bitku kroz pet različitih sudskih slučajeva, da bi na kraju kulminirala saslušanjem u Vrhovnom sudu Kanade 1987. godine.

• „Ne stidim se što sam različita", kaže interseksualna atletičarka Kaster Semenja za BBC
• „Bila sam prva fudbalska sutkinja na svetu“
• Kako praćenje menstrualnih ciklusa pomaže ženama u sportu

Sada, više od 30 godina kasnije, Blejni (50) i njeni najbliži otkrivaju detalje te priče u trodelnoj podkast seriji Frozen aut u okviru Neverovatnih sportskih priča BBC-jevog Svetskog servisa.

'Mogu da igram, ali da li smem?'

Proleće je 1985. godine, a 12-godišnja Džastin je kod kuće u Torontu i piše pismo.

„Ja mogu da igram, ali da li smem? Pripremne utakmice pre početak takmičenja u ligi počinju danas, a ja ću ponovo čuti istu priču: „Da, dovoljno dobro igraš. Želeli bismo da igraš za nas. Ali ti si devojčica".

Džastin nabraja razloge zbog kojih želi da igra sa dečacima. Ženski hokej na ledu ima samo dva nivoa takmičenja i samo polovinu utakmica u odnosu na broj mečeva koje igraju dečaci.

Još jednom naglas čita pismo zajedno sa njenom mamom, Kerolajn, dok njen brat Dejvid napolju vežba razne hokejaške tehnike sa prijateljima.

Kerolajn, samohrana majka sa dvoje dece, slaže se da je pismo spremno da bude poslato.

Ovo pismo će dovesti do toga da se Džastin suoči sa jednom od najmoćnijih organizacija u kanadskom hokeju na ledu.

Njegov put od maminog kuhinjskog stola pa sve do Vrhovnog suda, od nje će napraviti heroja za jedne, ali i zlikovca za neke druge.

'Ona ne može na led, nemamo tampone'

Džastin je hokej igrala od sedme godine.

Njena porodica je očekivala da će se ona baviti onim što su oni smatrali 'ženskim' sportovima - umetničkim klizanjem i gimnastikom - dok će Dejvid trenirati neke muškije sportove - kao što je hokej na ledu.

Međutim, nije prošlo mnogo vremena pre nego što je Džastin shvatila da je njoj potrebno nešto više.

To je primetila i njena mama.

„Njoj je umetničko klizanje uskoro postalo prilično dosadno", kaže Kerolajn za BBC.

„Rekla mi je: 'Dali su mi da vežbam određene figure na ledu. Mislim da ih radim savršeno i radim ih već mesecima'. Da, ona će da uradi ono što joj se kaže. Ali neće to da radi zauvek, ukoliko joj to dosadi".

Kada je Kerolajn upitala šta bi radije radila umesto toga, Džastin je odgovorila kao iz topa.

„Želim da igram hokej, baš kao i Dejvid".

Kerolajn je isprva rekla da to ne može, jer devojčice ne igraju hokej na ledu.

To se Džastin nikako nije svidelo.

„Kukala sam i kukala i stalno se žalila", kaže ona.

„Na kraju su pristali i pronašli mi ženski hokejaški tim".

Džastin se pridružila Lisajd Divljim mačkama, timu koji se takmičio u novoformiranoj Ženskoj hokejaškoj asocijaciji Ontarija (OWHA).

„Posle učenja kako se kliza u umetničkom klizanju, sada sam počela da učim kako se kliza u hokeju na ledu", kaže ona.

„Ja mogu da budem brza na ledu, ali sam bila užasna sa pakom. Nisam znala ni pravila, ali mi je brat vrlo brzo pomogao da ih savladam".

„Kada smo se trkali, sve sam ih pobeđivala. Bila sam nešto viša od ostalih, dosta sam dobro klizala, ali čim bi mi dodali pak, stizala bih poslednja.

„Čak ni danas nemam baš najmekše ruke za rukovanje štapom. Ali zato imam snagu", dodaje ona.

Džastin je išla sa Dejvidom na njegove treninge.

Nekada bi joj čak njegovi treneri dozvoljavali da trenira sa timom.

Odbrana joj je odlično išla. Bila je snažna, brza i lako je blokirala udarce upućene ka golu.

Ali kada je igrala sa drugim devojčicama u Lisajdu, agresija i snaga joj nisu bili saveznici.

Džastin je primenjivala bodiček na protivnicima.

Bodiček je, da budemo direktni, kada se zakucate u nekoga ne bi li on izgubio kontrolu sa pakom.

On je uobičajen u muškom hokeju, ali u mečevima ženskih timova on nije dozvoljen.

„Bilo je teško igrati hokej na ledu sa devojčicama", kaže Džastin.

„Mrzela sam to što sam agresivno mogla da igram samo sa bratom. Kada sam igrala 'ženski' hokej, stalno sam pravila faulove i ljutili su se na mene", priča ona.

„Nije dugo vremena prošlo dok nisam počela da tražim da igram onako kako je igrao i moj brat. Od 11 godine dečaci su igrali pod punim kontaktom u timu mog brata.

„U hokeju koji su igrale devojčice, nisi smeo ni da ih pipneš. Bio je to jedan fin sport. A meni, naravno, finoća nije bila bliska jer nisam imala dobru tehniku igre hokejaškim štapom".

„Uz to, on je imao i mnogo više prilika da igra, imao je više utakmica. Same utakmice su trajale duže. A i treneri su mnogo više učestvovali u igri i utakmici", priseća se Džastin.

• Da li ima seksualnog nasilja u srpskom sportu i šta preduzeti
• „Neću cveće, hoću revoluciju": Gde je Balkan po ravnopravnosti žena pred zakonom i u stvarnosti
• Transrodnim sportistkinjama zabranjeno takmičenje u ženskoj atletici

Timovi za koje je igrao Dejvid su imali mnogo bolje dresove i najbolju opremu.

Trenirali su popodne i igrali na zatvorenim klizalištima.

Džastin je trenirala sa devojčicama i njihovi treninzi su otpočinjali u 5.30 ujutru, tokom ledenih kanadskih zima.

Ona bi se dobro obukla - ponekada bi u poslednjem trenutku pozajmila od majke njen kaput - i pokušala da bude koncentrisana na igru, ignorišući hladnoću.

Neko je morao da popusti.

Džastin je bila izuzetno strasna, ali joj u ženskom timu nije bilo dozvoljeno da se razvija.

Njoj je rešenje problema bilo očigledno.

Nije želela da bude samo neko ko prati Dejvida na njegove treninge.

Želela je sopstveno mesto na ledu.

Dejvid je bio potpuno na njenoj strani - znao je da bi se savršeno uklopila.

Nije im bilo potrebno mnogo da ubede ni Kerolajn.

Iako je u početku imala otpor prema njenom igranju hokeja, videla je koliko je bila dobra u tome.

Međutim, ubediti druge u to, bila je potpuno druga stvar - i zbog svega toga, ona je bila izložena užasnom tretmanu.

„Ponekada bih došla na trening, a oni bi mi rekli da 'devojčicama nije mesto na našem ledu' i ne bi mi dozvolili ni da treniram", kaže Džastin.

„Onda bih nekada došla na njihov trening i oni bi mi dozvolili da im se pridružim samo da bi me umirili, ali onda bi me zatvorili u ostavu.

„Jednom prilikom je bilo naročito ponižavajuće. Imala sam 11 ili 12 godina.

„Došli su i rekli: 'Ona ne može na led. Nemamo tampone, nemamo ni uloške, nikako joj ne možemo pomoći ukoliko se povredi. Potrebni su joj i ulošci za zaštitu grudi'.

„Bila sam smrvljena. Bila sam veoma mlada. Nisam želela da drugi pričaju o mojoj menstruaciji. Samo sam želela da se negde sakrijem", seća se ona.

„Ali na treninzima na kojim bi mi dozvolili da treniram sa njima, moj brat je uvek bio tu da me podrži. Kada bih se jednom dočepala leda, uvek je bilo veoma zabavno.

„Tada mi je postalo jasno gde zaista pripadam", dodaje.

Ni to nije bilo dovoljno.

Hokejaška asocijacija Ontarija (OHA) u principu nije dozvoljavala mešane timove u MTHL ligi.

Dečaci i devojčice su mogli da igraju zajedno do 12. godine, ali samo ako u blizini nije bilo ženskih timova.

To nije bio slučaj sa Džastin.

Kontaktirali smo savez u vezi sa ovim delom njene priče, kao i još nekih detalja koje ćete pročitati u nastavku ovog teksta, ali odgovor nikada nije stigao.

Pravila su sputavala njen razvoj, pa je Džastin rešila da ih promeni.

Poslala je pismo u Toronto Star koji je bio jedna od najčitanijih novina u gradu.

Bila je to ideja njene majke koja u početku nije podržavala želju ćerke da igra hokej na ledu.

Na kraju pisma je bilo navedeno: „Da li postoji neka osoba ili grupa koja bi mogla da mi pomogne? Da li postoji neki advokat koji bi se borio protiv ove nepravde? Želim da mi sude samo na osnovu mojih sposobnosti".

Pismo je objavljeno 5. maja 1985. godine.

Nekoliko dana kasnije, zazvonio je telefon.

'Ne vidim zašto Džastin ne bi mogla da igra'

Lois Kalčmen je izveštavala sa dečjih hokejaških takmičenja za Star i druge novine punih 30 godina.

Pokrivala je sve - velike turnire, promene u pravilima, a bavila se i sigurnošću hokejaške opreme.

I ona je tražila način da unapredi ovaj sport.

Imala je četvoro dece - tri dečaka i devojčicu.

Svi njeni sinovi su igrali hokej na ledu.

„Ukoliko bi neko imao neki problem u hokeju, ja bih pokušala da ga rešim. Želela sam da deca imaju najbolja moguća iskustva sa hokejom", kaže Kalčmen za BBC.

Kalčmen, koja je danas u 80-im godinama, seća se Džastin i Kerolajn i njihovog pisma novinama.

Njena deca su bila otprilike istog godišta kao i Džastin i ona nije videla problem u tome da dečaci i devojčice igraju zajedno.

„Bila je to veoma važna priča jer se ticala mnogih ljudi", kaže Kalčmen.

„Ženski hokej na ledu je bio sve popularniji. Sada je to velika priča i mi imamo i međunarodne turnire i slično, ali toga u ono vreme nije bilo".

„Ja sam bila neka vrsta mušakarače u to vreme. Volela sam da se igram sa dečacima i nisam videla razlog zašto to ne bi mogla da radi i Džastin".

Naravno, Lois je mislila da je ovo dobra novinarska priča.

Ali bila je i nešto više od toga.

Nije želela samo da piše o tome, ona je bila spremna i da pomogne.

„Tada sam pisala priču o jednoj advokatskoj firmi i tu je bila i jedna žena koja je bila nova u tom poslu. Bila je to Ana Frejzer".

Frejzer se u to vreme nije bavila ovakvim predmetima, ali je smesta pristala da bude uključena u priču.

Njena ćerka Dirdre se seća koliko je njena pokojna majka bila uzbuđena zbog celog slučaja.

„Moja majka i Džastin Blejni - bio je to jako dobar spoj", kaže Dirdre.

„I moja mama nikada ne bi odustala od slučaja koji je dolazio iz domena ljudskih prava.

„Sam princip ljudskih prava - pitanje roda, jednakosti, ličnosti - je za nju bio jako bitan.

„Za moju majku je ovo bio slučaj iz snova jer je shvatila da se ovde ne radi samo o igranju hokeja, niti o detetu koje je u nekakvom sporu sa nekom sportskom organizacijom.

„Ona je videla ovaj slučaj kao nešto što je on zaista i predstavljao - pitanje ljudskih prava", dodaje.

Džastin i Kerolajn su morale da odu u kancelariju advokatske firme u centru Toronta.

„Bila sam pomalo nervozna", kaže Džastin.

„Ali ona je bila neverovatna. Pričala je sa mnom. Gledala me je u oči. Nije pričala sa mojom majkom. Nije pokušavala da bilo šta nagovara moju majku. Jednostavnim pitanjima me je pitala šta u stvari želim i zbog čega to radim.

„Konačno me je neko slušao. Osećala sam da ona brine o istim stvarima koje brinu i mene. I samim tim sam momentalno imala i taj osećaj topline u smislu poverenja".

Frejzer je pristala da zastupa Džastin.

I to ne u okviru njenog dnevnog posla, već u slobodno vreme.

Besplatno.

„Bila sam impresionirana njenim čvrstim stavovima, kao i strašću za celim slučajem", kaže Kerolajn.

„Bile smo veoma, veoma zahvalne ženi koja je tako strasno stajala iza Džastin i njenog slučaja, ne zbog Džastin lično - iako su njih dve imale sjajan odnos - već zbog samog položaja žena i njihove snage i želje da budu tamo gde muškarci odavno vladaju".

• „Sada podržavam rivalku za koju sam nekada mislila da je prevarant“
• „Istorijski" podvig: Prva trans fudbalerka zaigrala na Svetskom prvenstvu
• Fudbalerke se češće povređuju jer nose opremu pravljenu za muškarce

Frejzer je u to vreme imala samo oko pet godina staža u advokaturi i slučaj u kojem je trebalo da se obračuna sa jednom od najmoćnijih organizacija u kanadskom hokeju je predstavljao veliki pritisak na nju.

Tokom noćnih sati kada se pripremala, ona je završila i kratak kurs o ljudskim pravima u provinciji Ontario.

Otkrila je da je zakonik Ontarija o ljudskim pravima vrlo jasan po pitanju polne diskriminacije: ne možete nikome reći da nešto ne može da radi zbog toga što je određenog pola.

Ali kada je pokušala da se žali komisiji za ljudska prava u Ontariju, rečeno joj je da njen slučaj nije validan.

Iako je zakonik propisivao da nikoga ne možete da diskriminišete zbog pola, član 19, tačka 2 tog zakonika je sadržao jedan izuzetak.

On je u principu govorio da razdvajanje dečaka i devojčica u sportu nije zabranjeno. Da to nije bila diskriminacija.

Naravno, najveći broj sportskih timova na svetu - u svakom slučaju u uzrastu od adolescentskih godina pa nadalje - razdvojen je po polnoj osnovi.

Osnovni argument za to je fizička razlika između muškaraca i žena, što je značilo da je postojala potreba da se u sportu razdvoje.

Ali, argument Džastin je bio jasan: ako je devojčica dovoljno dobra i ako je već izabrana u tim, zašto joj onda nije dozvoljeno da igra?

Ona je dokazala da je bila najbolja na toj poziciji u timu i ništa drugo nije smelo da bude bitnije od toga.

Frejzer je želela da član 19 i tačka 2 budu oboreni, ali znala je da to neće biti tako jednostavno.

Za to bi moralo da se ode pred Vrhovni sud Ontarija.

To je podrazumevalo sudnice, sudije i dugačke pravne rasprave.

I ništa nije garantovalo uspeh.

Sve je to saopštila Džastin.

„Bio je to jedan od onih trenutaka kada sam celu noć razmišljala o tome i odlučila da sam za to da u svakom slučaju preuzmemo inicijativu", kaže Džastin.

Tako su ona, Kerolajn i njihova advokatica 11. septembra 1985. godine krenule na sud.

Frejzer je iznela argumente.

Prvi: Džastin je bila izuzetna hokejašica i želela je više od onoga što je ženski hokej na ledu mogao da joj pruži.

Drugi: Izabrana je u muški tim jer je bila dovoljno dobra. Devojkama bi u sportu trebalo suditi samo po zaslugama i ne bi smele da budu sputavane zbog toga što su ženskog pola.

Treći: U ustavu postoji deo u Povelji o pravima koji kaže da je svaka osoba u Kanadi u očima zakona ista. Pa zašto onda Džastin tretiraju drugačije kada je na ledu?

Ceo slučaj je bio podržan svedočenjem Ejbi Hofman.

Hofman je 1956. godine nekih pet meseci igrala hokej na ledu u Torontu kao devetogodišnjakinja u muškom timu.

Kada je otkriveno da je devojčica igrala hokej sa dečacima, to je izazvalo pravu medijsku oluju u konzervativnoj Kanadi 1950-ih godina.

Pravila koja su se ticala timova sa igračima istog pola su naglo prekinula hokejašku karijeru Ejbi Hofman, pa se ona okrenula drugim sportovima, uglavnom atletici.

Ona je osam puta bila prvak Kanade na 800 metara, više od deset godina je držala nacionalni rekord, a na Olimpijskim igrama je učestvovala čak četiri puta.

Hofman je 1981. godine postala prva žena koja je postala generalna direktorka Kanadskog sporta.

Njena reč je imala veliku težinu, a slučaj Džastin Blejni je baš naljutio.

„Bila je ovo, na neki način, nova verzija onog što sam i sama doživela", kaže Hofman.

„Kada sam ja početkom 1960-ih započinjala karijeru ozbiljne atletičarke, najduža trka na kojoj su žene mogle da se takmiče je bila na 800 metara. Maratoni... za to se nije ni čulo".

Prema Hofman, vladajući narativ tog vremena je bio da žene ne mogu da se takmiče na maratonima jer bi to moglo da ošteti njihove reproduktivne organe.

Takođe, ovo nije bio prvi put da ona nudi svoju podršku u slučajevima poput ovog.

Ona je 1976. godine svedočila u slučaju 'Gejl Kamings protiv Hokejaškog saveza'.

Ovaj slučaj je u suštini bio isti kao i onaj koji se ticao Džastin - ona je želela da igra sa muškarcima.

Kamings je izgubila taj slučaj.

U predmetu protiv Džastin, i Hokejaški savez (OHA) je imao tri ključna argumenta.

Prvi: Devojčice i dečaci uzrasta kao Džastin su previše različiti da bi zajedno igrali hokej na ledu. Njihov advokat je citirao glavnog doktora u njihovom medicinskom timu koji je rekao isto to, a pozvao je i veliki broj stručnjaka koji su došli da podrže takvu teoriju.

Drugi: Džastin je mogla da igra hokej na ledu - u timu iz ženskog Hokejaškog saveza (OWHA).

Treći: Razdvajanjem dečaka od devojčica, OHA je zapravo pomagao devojčicama koje su želele da se bave hokejom na ledu. Ukoliko bi se sada napravili mešani timovi, sve talentovane decojčice bi prešle u takve timove. OWHA je takođe stao iza ovog argumenta.

Sudija je odluku obznanio 25. septembra 1985. godine.

Džastin i Kerolajn su izgubile.

Sudijino obrazloženje presude je bilo dugačko i prepuno pravničkog žargona.

Da pojednostavimo, on je verovao da je OHA imao jače argumente po pitanju poštovanja postojećih pravila i na temu razdvajanja devojčica od dečaka.

Odbacio je i tvrdnju Frejzer koja se ticala kanadskog ustava jer je mislio da ona nije tehnički primenjiva u ovom slučaju.

Za Džastin je ovo bilo poražavajuće.

Njen život, ne samo u hokeju na ledu, bio je uzdrman.

Kako se vest o ovom sudskom slučaju širila, tako se i ona suočavala sa posledicama u hokejaškoj zajednici.

Čak su i ženski timovi bili ubeđeni da će im ovakav ishod upropastiti sport.

„Nije nam bilo lako tokom sudskog procesa", kaže ona.

„Neke od ovih stvari su se dogodile još dok je bila u osnovnoj školi… niko nije hteo da sedi pored mene.

„Ako bi stolovi bili spojeni u učionici, oni bi izgurali moj sto na ivicu reda. Tako da sam sedela sama.

„Niko nije želeo ni ormarić u blizini mog. Kada sam odlazila u trpezariju, opet sam sedela sama.

„Sećam se da su jednom prilikom uzeli tacnu za hranu i na nju stavili kečap sa mojim ispisanim imenom i tako je nosili kroz učionicu. Bila sam ponižena".

Kerolajn kaže da je „bila veoma žalosna".

„Njeni prijatelji su joj govorili: 'Ne možemo više da se igramo sa tobom. Ti si luda'".

'Gurnuli su me i udarila sam u metro u pokretu'

Stvari su za Džastin postale zastrašujuće 1986. godine.

„Išla sam podzemnom železnicom da se nađem sa dečkom, samo jednu stanicu", kaže ona.

U tom trenutku, Džastin je već bila naviknuta na taj neprijatan osećaj koji se javljao kada je bila na javnim mestima - navikla se na to da ljudi zure u nju, čak i da je gađaju raznim stvarima i pljuju.

Na vrhu stepenica koje su vodile ka peronu, ona je osetila kako je neko gura.

„Skotrljala sam se do podnožja stepeništa", kaže ona.

„Sve se dogodilo jako brzo. Dokotrljala sam se do voza koji je bio u pokretu i praktično se odbila od njega i završila na samoj platformi".

„Odmah sam se podigla, baš kao i posle pada tokom hokejaške utakmice.

„Niko mi nije ni prišao da me upita da li sam dobro. Niko nije prišao da me upita šta se dogodilo. Niko ni reč nije rekao".

Nekim čudom Džastin se nije povredila.

Ali je to uticalo na nju.

Bila je samo tinejdžerka.

I osećala se apsolutno poniženo.

„Moja prva reakcija je bila sramota", kaže ona.

„I, ponovo, osećala sam se kao da me svi mrze, da svi gledaju samo u mene i da ja tu uopšte ne pripadam. Bio me je sram. Nikom nisam želela da ispričam šta se desilo. Progovorila sam tek godinama kasnije".

„U svakom slučaju ništa nisam rekla ni majci, ni porodici.

„Sve sam držala u sebi jer nisam htela da majka bude zabrinuta, a i bila sam ponižena zbog celog događaja", priseća se.

Džastin je ipak imala i podršku.

Malo pre novog kruga sudskih procesa, na kratko se pridružila dečačkom hokejaškom timu, Toronto Olimpiksima.

Objavili su i saopštenje.

„Želeli bismo da svi znaju da mi i dalje mislimo o Džastin Blejni kao o našem saigraču. Nadamo se da će pobediti ovog puta da bi mogla da zaigra sa nama u plej-of utakmicama", pisalo je u saopštenju.

U delu u kojem navode da se „ovog puta" nadaju pobedi, mislili su na žalbu koju je uputila Frejzer.

Iako su izgubili pred Vrhovnim sudom Ontarija, i dalje je postojala nada da bi odluka posle žalbe mogla da bude promenjena.

I tako se 22. januara 1986. godine, 11 dana nakon njenog 13. rođendana, Džastin ponovo uputila u Ozgud hol, u kojem se je bio apelacioni sud države Ontario.

Sud je prošao kroz iste dokaze - argumente koje su advokati obe strane izložili, izjavu Ejbi Hofman, kao i ostale važne dokumente sa prvog suđenja.

Žalbeni postupak je trajao samo tri dana, ali su prošla čitava tri meseca pre nego što je presuda izašla u javnost.

Zatim je 17. aprila apelacioni sud presudio u korist Džastin.

Dogovoreno je da se član 19, tačka 2, izbace.

I presuda nije važila samo za hokej na ledu - važila je za sve sportove.

„Kada smo pobedili, bila sam u fazonu: 'Tooo! Ovo je neverovatno! Igraću hokej!", rekla je Džastin.

Ali stvari nisu bile tako jednostavne.

OHA je najavio na žalbu.

Da bi to uradili, morali su predmet na odnesu pred najvišu instancu u zemlji i da se obrate Vrhovnom kanadskom sudu.

Ovaj sud se nalazi u Otavi, glavnom gradu Kanade udaljenom oko 500 kilometara od Toronta.

Džastin i Frejzer su otišle avionom, ali je Kerolajn, zbog nedostatka novca, morala da ostane kod kuće.

„Opet sam bila sama", kaže Džastin.

„Otišla sam sa Anom, ali u sudnici je sa jedne strane bila gomila ljudi, pa tek onda, na drugom kraju, Ana i ja".

„Morala sam da nabacim veštački osmeh, iako tada nisam znala šta će se dogoditi i da se pretvaram da sam snažna i da je sve u redu, ali iskreno, duboko u sebi, osećala sam se izolovano i usamljeno".

Srećom po Džastin, sudijama Vrhovnog suda nije bilo potrebno mnogo vremena da donesu odluku.

Posle samo 24 časa, oni su presudili u njenu korist.

Sud je odbacio žalbu OHA i složio se da Pravilnik o ljudskim pravima države Ontario mora da se promeni i da se razdvajanje devojčica i dečaka u sportu zaustavi.

Ali ni to zapravo nije bio kraj.

U tom trenutku Džastin je bila primljena u novi dečački tim pod imenom Etobikouk Kanuks i mislila je da joj je sada i zvanično dozvoljeno da igra sa njima ligaške utakmice.

Jedva je dočekala tu priliku.

Njen prvi meč je trebalo da bude održan u areni Sent Majkl u centru Toronta.

„Mnogo sam volela tu arenu", kaže Džastin.

„U toj areni je treniralo nekoliko hokejaških škola. Osećala sam se vrlo opušteno u toj areni.

„Obukla sam svu opremu i spremala se da zaigram - i onda me je Lois Kalčmen pozvala da izađem iz svlačionice.

Seća se da je Kalčmen pozvala da joj kaže: „Džastin, i dalje ti nije dozvoljeno da igraš".

Pogledajte i ovu priču:

Konačno jedan od dečaka

Apelacioni sud, a samim tim i Vrhovni sud, nisu naložili Hokejaškom savezu: „Morate da dozvolite da Džastin zaigra u nekom od vaših timova".

Oni zapravo ništa nisu naložili OHA da uradi.

Oni su samo izbacili član 19, tačku 2.

To nije automatski garantovalo Džastin mesto u ligi.

Samo su bila odškrinuta vrata da bi ona mogla da se vrati na početnu tačku i nanovo započne ceo slučaj.

Nakon što član 19, tačka 2 više nisu bili prepreka, njen pravni tim je bio poprilično siguran da je pobeda na vidiku.

Ali, u isto vreme to je značilo i da ona mora da se vrati u sudnicu i bori za svoj slučaj.

Ponovo.

OHA je ponudio Džastin jednokratno izuzeće od pravila, što bi sada njoj omogućilo da zaigra, ali ne i drugim devojčicama u budućnosti, osim ako i one ne bi vodile pojedinačne sudske bitke.

Odbila je takvu ponudu.

„Za ovakvu odluku mi nije bilo potrebno da razmišljam celu noć", kaže Džastin.

„Odmah sam im rekla: Nema šanse.

„Duboko u sebi sam znala da je jedino ispravno da ovo završim i za sve druge. Svi su imali šansu, a ja nisam želela da ovo bude samo presuda za mene".

Tokom narednih nekoliko meseci usledilo je saslušanje za saslušanjem.

Džastin i Kerolajn su, za razliku od prošlog puta, morale da izađu pred sud i da budu unakrsno ispitivane.

Njihov slučaj je bio predstavljen i Komisiji za ljudska prava, a zatim i Istražnom sudskom odboru.

Toronto star je citirao Kerolajn da je ceo proces bio „mučno spor".

Nekoliko trenutaka se pretvorilo u godinu.

I za sve to vreme Džastin je bila ni tamo ni vamo i nije mogla da igra hokej sa dečacima.

Bila je potpuno iscrpljena.

„Emotivno, morala sam da se suočim sa mnogim osećanjima, da li sam vredna toga da uopšte imam prijatelje ili da li sam vredna njihove pomoći", kaže ona.

„Osećala sam se kao da sam ekser koji svi žele da zakucaju i da sam potpuno usamljena. Kao da sam neki čudak".

Nekoliko nedelja pre njenog 15. rođendana, Džastin je konačno čula presudu.

Konačno se i to desilo.

Posle tri godine i serije velikih sudskih slučajeva, ona je pobedila.

U tom trenutku Džastin je konačno bila primljena u novi tim - Istenderse.

A oni su se upravo pripremali da odigraju meč protiv Toronto Aerosa u areni Forest Hil.

Preostao je još samo jedan obrt da se dogodi jer je njeno mesto u timu već bilo popunjeno drugim igračem.

Njen brat Dejvid, koji je takođe igrao za Istenderse, oslobodio je mesto u timu da bi njegova sestra mogla da zaigra.

Džastin, njena mama i brat u arenu dolaze 15. januara 1988. godine.

Ona ulazi unutra i ide pravo u privatnu svlačionicu.

Oblači dres i kompletnu opremu Istendersa - crno-žuti dres sa tigrom na prednjem delu i njenim brojem, 55, ispisanom na leđima.

Kada je ceo tim spreman, svi se okupljaju u muškoj svlačionici za poslednje dogovore sa trenerom.

„Trener je rekao da je u dvorani više navijača, više ljudi", kaže Džastin.

„Sećam se da je rekao nešto u stilu da 'samo igramo našu igru'. Znate, ljudi na tribinama nisu bitni. Bitni su samo oni ljudi koji su na ledu".

Dok ceo tim izlazi na led, čuju se pozdravi navijača.

Ali Džastin se seća i zvižduka.

Utakmica počinje.

U početku, ona je malo nervozna, ima nekoliko pogrešnih dodavanja.

Oseća pritisak.

Dobacivanja sa tribina nimalo ne pomažu.

„Moglo je da se čuje: 'Stigni je, izbaci je. Ona ne pripada ovde. Dokažite joj da ne pripada ovde'", kaže Džastin.

„Čak su dobacivali i ovakve stvari: 'Kako se usuđuješ da joj dozvoliš da ti umakne? Zašto je nisi zaustavio?'".

Posle iscrpljujućeg meča, čuje se i poslednji sudijski zvižduk.

Istendersi su izgubili 3:1.

„Bila sam uzbuđena", kaže Kerolajn.

„Bila sam ponosna jer je izdržala sve te dane i mesece i sve te komentare, napade i uvrede i što je opstala i napravila važan presedan, a sama činjenica da je ponovo bila na ledu, samo je predstavljala bonus".

„Njen tim je izgubio, ali je Džastin pobedila", tako je glasio naslov u Gloub i Mejlu.

„Džastin, samo još jedna od dečaka, konačno", pisalo je u Toronto Staru.

Medijsko praćenje Džastin i njenog slučaja je potrajalo još nekoliko nedelja, a ljudi su debatovali da li je to korak unapred ili unazad za hokej na ledu.

Zatim je krenuo novi talas vesti.

Džastin je sada samo još preostalo da se vrati normalnom životu.

Nastavila je da igra sa dečacima još nekoliko godina.

Ali, kako se seća, i dalje je bilo ljudi koji nisu želeli da je vide na ledu zajedno sa dečacima i oni su javno to isticali.

U poznijim adolescentskim godinama, odlučila je da ponovo zaigra sa devojkama.

Samo uradi pravu stvar, čak i kada je teško

Danas je u Ontariju devojčicama mnogo lakše da igraju u timovima zajedno sa dečacima, ukoliko to žele.

U sezoni 2015/16, skoro stotinu devojčica je igralo u timovima zajedno sa dečacima u MTHL ligi.

Bez obzira na sve što joj se dogodilo, Džastin - doktorka Blejni - i dalje voli hokej na ledu.

Ona igra i takmiči se sa ženskim timom koji se zove Brempton kuguarke.

Te aktivnosti uklapa sa poslom kiropraktičarke.

Blejni i dalje na led izlazi i sa dečacima.

Ona igra prijateljske utakmice zajedno sa suprugom Blejkom i njihovim sinom.

„Džastin je neverovatna igračica", kaže Blejk.

„Ona igra na način koji bi poželeo svaki hokejaški trener".

„Jednog dana smo moj sin i ja bili u istom timu, a Džastin u protivničkom.

„Sećam se da smo jednom prilikom sedeli na klupi za rezerve i on me je pogledao. Izraz lica mu je govorio: 'Čoveče, mama je baš opaka na ledu'", prepričava Blejk.

„Moja deca znaju za ovu priču", kaže Džastin.

„Ja pokušavam da im pomognem da žive časno. Uradite pravu stvar, čak i kada je teško".

,,Tako da se nadam da će, zauzvrat, moći da pošalju istu tu poruku i budućim generacijama", ističe Džastin.

Pogledajte i ovu priču:

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, , , Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]